Boks, veština plemenitih i odvažnih vraća se na velika vrata u srca srpskih mladića! Baš kao nekada…

POTPIS ZA FOTOGRAFIJU: Gledaoci se vraćaju boksu, detalj sa meča Radnički-Metalac, na ringu u sali na Crvenom krstu…

 

Posle skoro tridesetak godina, zahvaljujući smelosti i odvažnosti našeg proslavljenog bokserskog šampiona Nenada Borovčanina, boks je opet u modi!

Za boks kažu da je plemeniti sport! Nekada, za odvažne i hrabre momke pune neobuzdane energije, u životu postojala su samo dva puta: jedan je vodio na ulicu i kriminal, a drugi u sportske hale kod ( od skora pokojnog) Čite i Tome Džimija – na fizičku pripremu za boks!? I znaće mnogi, posebno u Beogradu o kome pišemo… Prepoznaće se još mnogo decenija njihov rad, njihova vera u one beogradske ( srpske) mladiće za koje je ondašnje društvo mislilo da su zauvek izgubljeni na putu odrastanja i sazrevanja u verne partijske drugove…
Ko je prošao njihovu školu izdržljivosti, mogao je u ring sa bilo kime i bilo gde….Njihov višedecenijski rad sa momcima punim snage i vere u sebe je ujedno i priča o tome koliko su istih spasili od poroka i metka!? Besplatno, davali su im najbitniju lekciju iz života, da budu ljudi, jaki ali pošteni, da pomažu i ne uzmiču, ali nikada da nikome ništa ne otimaju ili na silu uzimaju…Tako su stvarani veliki srpski šampioni, poput Belke, Džakule, Žike Šnicle, i mnogih drugih… I danas se pamte veliki mečevi braće Mileusnića, Dimketa, Spasića, Srbe Marića i drugih…Viteštvu kroz ring učili su se i oni drugi, kojima boks nije bio najjača strana života, poput Ljube Zemunca, Giške, Ćente, Darka Ašanina, Andrije Lakonića i mnogih drugih…
Još danas se mogu čuti priče, kako u kratkoj bokserskoj karijeri niko nije hteo da sparinguje sa Ljubom Zemuncem! Udarao je kao maljem i svi su bežali od sparinga sa njim, jer je to bilo teže nego izaći na meč protiv bilo koga u to doba!? Uglavnom su novajlijama uvaljivali kosku za sparing sa Ljubom! Tako se desilo i Lili, darovitom mladom bokseru. Ali, sa duplim dekungom, hladne glave vešto je izbegavao direktnu tuču, te je tako uspeo da iz tog sparinga “izvuče živu glavu”! Čak ga je na kraju treninga Ljuba pohvalio…
Autor ovih redova priseća se davnog razgovora sa pokojnim čuvenim fotoreporterom “Duge” Vicanom Vicanovićem, o jednoj urbanoj priči iz doba sedamdesetih godina prošloga veka: Naime, jedan od najpozantijih svetskih šampiona toga doba, Mate Parlov je služio vojsku u Beogradu. I neko se dosetio da bi bio pravi spektakl “ferka” između njega i Ljube Zemunca, koji je već imao oreol nepobeđenog šampiona uličnih tuča… Vican mi je pričao, da je čuvši te priče, iskoristio priliku da lično svoga prijatelja, velikog šampiona, Matu Parlova pita, ko bi po njegovom mišljenju pobedio u toj borbi?
U borbi u ringu, znači po pravilima, ne bi imao nikakve šanse protiv mene – mirno mu je odgovorio Parlov. – Ali, u uličnoj tuči, ja ne bih imao nikakve šanse protiv njega!?
I pored svega, do te borbe, bilo u ringu, bilo na ulici – ipak nije došlo. Svako je otišao svojim putem, jureći sopstvenu karijeru i nikada se nisu sreli.
Da je boks bio stil života koji je i one “najžešće momke” učio viteštvu i poštovanju protivnika dokaz je životna priča Darka Ašanina…
Darko je bio izuzetno talentovani bokser, hrabar, pametan… – tvrde oni koji su ga dobro poznavali. – Boksovao je glavom, a ne samo snagom i prava je šteta što ga je život odveo na drugu stranu, u svet kockarskih poroka… Ali, i danas se prepričavaju njegove profesionalne borbe u Nemačkoj u kojima je glatko pobeđivao svoje protivnike… Ali, njega su pare htele u kocki…
Koju godinu posle izlaska iz Grčkog zatvora, a to je bilo 1997.godine, egocentričan, kakav je oduvek bio, saopštio mi je svoju najnoviju šok ideju:
Želim da napravim spektakl za pamćenje u Beogradu, da izazovem na meč u ringu Henrija Maskea, velikog šampiona Nemačke i Evrope!?! Trebaće mi samo dva-tri meseca da se spremim…
Nisu pomogla ubeđivanja prijatelja, da bi to bilo veoma rizično po njega, jer je već bio u poodmaklim godinama… Ipak, tog meča nije bilo, jer je Ašanin, nekoliko meseci kasnije, ubijen u dvorištu svog lokala na Dedinju 1998.godine!
Boks je bio za nas izazov, način da se dokažemo u društvu, da budemo autoritet za poštovanje i da poštujemo i mi druge – priseća se Šule, bivši bokser Crvene zvezde. – Sećam se, dobijali smo bonove za hranu, otprilike mesečno u vrednosti ondašnjih 50 dinara! Bila je to tada, sedamdesetih godina velika lova. Ma nisam mogao da sve pare potrošim! I nije lova bila najbitnija tada. Bili smo mladi, hrabri i uglavnom smo kod roditelja živeli…

Danas, posle skoro tridesetak godina, zahvaljujući smelosti i odvažnosti našeg proslavljenog bokserskog šampiona Nenada Borovčanina, boks je opet u modi! Boks je opet ona stvar koja treba razuzdanu energiju mladića modernog doba da odvoji od stranputice i droge, i time ih vrate u život! Da kao nekada, mečeve novih šampiona prate svi: glumci, političari, profesori, lekari, inženjeri… Svi su voleli boks u kome dominira srce, hrabrost i plemenita veština!
Boks je preživeo sve one sportove koji su ličili na boks, a nisu bili, niti će biti plemenita veština udaranja sa rukavicama na šakama u telo protivnika do pojasa… Za vrlo kratko vreme, Borovčanin je uspeo što oni pre njega nisu uspeli za mnogo leta. Vratio je boks tamo gde mu je i mesto, u srca odvažnih i hrabrih, poštenih i plemenitih, da se okušaju u ringu, umesto na ulici, da se sa protivnikom suoče lice u lice, umesto iz neke ulične sačekuše, da pokažu hrabro srce, umesto da ga skrivaju iza ćoška….
(nastaviće se)

Please follow and like us:
error0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *