Budimo ljudi

Ono što nikada nisam mogao da shvatim je kako neko ko živi u svojoj zemlji ne voli dovoljno ili ne voli uopšte svoju zemlju, kako neko ko pripada svojoj naciji ne voli svoju naciju. Takođe, nikako da shvatim kako neko zbog sitnih ličnih interesa može da popljuje sve ono što je sveto i što nas okružuje.
Za mene je sveta naša Srbija. Za mene je Srbija ne samo naša država i naša matica, već više od toga. Srbija je svetinja.
Još uvek sam pod utiskom dobrog i lošeg koje nas svakodnevno okružuje. I dobro i loše stvaramo mi ljudi. A kakvi smo ljudi i kakvi ćemo biti zavisi samo od nas. Biću slobodan da citiram blaženopočivšeg patrijarha srpskog Pavla, koji je često govorio „Budimo ljudi!“. I neki od nas jesu a neki nisu.
Oni koji nisu ne zaslužuju da im spominjem ime, a oni koji jesu zaslužuju ne samo spominjanje već i posebno poštovanje.
Sticajem okolnosti skoro sam video jedan helikopter kako poleće. Prethodno kola hitne pomoći koja jure ka mestu gde se nalazi helikopter. Helikopter sa teško bolesnim dečakom Dušanom Todorovićem je odleteo ka aerodromu. Sa aerodroma je avion otišao na put. Na put ka Španiji i mestu nade za izlečenje malog Dukija.
Mnogi divni ljudi su učestvovali u toj humanitarnoj akciji. Dao je svako ko je hteo i koliko je mogao. Najveću pažnju javnosti izazvao je anonimni dobrotvor. Naša javnost u Srbiji otkrije sve, pa se tako otkrilo i njegovo ime. U pitanju je Nemanja Veliki. Jedan od najboljih fudbalera Srbije Nemanja Matić. Zvezda Mančester Junajteda, a pre toga Čelzija. Mnogo je naših fudbalera dostiglo vrhunac svoje slave osvajanjem velikih trofeja, ali skoro neko nije osvojio ovako veliki trofej, a to je srca svih dobronamernih građana Srbije. Nemanja je skromno bez mnogo pompe uplatio onoliko novca za Dušanovo lečenje koliko je nedostajalo. Nedostajalo je 72.000 evra. On je toliko dao. I založio je svoj autoritet kao svetska fudbalska zvezda da bolnica primi malog Dušana na lečenje nekoliko dana pre nego što je legla potrebna uplata. Nemanja o tome ne priča, ali o Dušanu i Nemanji priča Srbija.
Bio sam par puta na Ubu i lično se uverio koliki je Nemanja Matić, za mene Nemanja Veliki, dobrotvor. Pomaže sve koji mu traže pomoć. Pomogao je lečenje dečaka, izgradnju crkve, sportskih terena, igrališta, plaćao dugove svojih komšija, gradi i finansira bitne projekte u rodnom gradiću Ubu i gde god stigne. I što je još važnije hvali i voli i svoj rodni grad, i svoje rodno selo Vrelo i svoju Srbiju i svoje prijatelje i svoju naciju. Ponosno govori ko je i šta je i odakle je. Pravi uzor mladima. To je čovek za primer i na koga se treba ugledati.
S druge strane imamo sportiste, a ovaj period obeležio je jedan u negativnom kontekstu, koji je zbog jedne sitnice u moru krupnih događaja i životnih problema građana Srbije, zbog jedne sudijske odluke na fudbalskom derbiju krenuo da javno preti i da jasno i glasno govori kako se stidi što je Srbin i što je državljanin Srbije i hoće da se odrekne srpskog pasoša.
To nije uzor za mlade. To nije čovek za primer na koga se treba ugledati. On treba dosta da uradi da bi mu se oprostilo. Opraštati je hrišćanski, a pre toga neko treba dobro da se izvini, pokaje i to više ne ponovi.
Ljubi komad zemlje otadžbine svoje, ljubi srpsku zastavu i ponosno pokaži srpski pasoš i reci da si Srbin. A ne drugačije… Pitam se kako nekom pojedincu može rezultat jedne od stotine utakmica da bude važniji od države i nacije.
Možete li zamisliti kako bi prošao taj sportista u nekoj drugoj državi da je to izrekao. Recimo u Rusiji, Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj, Kini, Brazilu ili nekoj drugoj. Da ne spominjem Severnu Koreju, Japan ili Iran.
E moja Srbijo i takvi ljudi su branili boje naše države…
Kome se god ne sviđa Srbija a živi u njoj slobodan je da ide. Ko god poštuje i voli Srbiju a nije njen državljanin dobrodošao je. Srbija je otvorena za ljude i uvek će biti. A neljudi sami pokažu svoje lice.
Sram bilo svakog građanina, bio poznat ili nepoznat, sportista ili drugog zanimanja, koji pljune na svoje i koji se stidi što je Srbin.
Za našu Srbiju krvarile su generacije, tekli su potoci nevine krvi srpskim rekama, da bi mi savremenici mogli da živimo u miru i slobodi i da se sladimo pobedama naših sportista i da nam jednog vikenda glavna briga bude pobeda Crvene Zvezde i Partizana, a ne da li imamo šta da pojedemo i popijemo, ili da li su nam neprijatelji zakucali na vrata.
U vreme kada nevolja kuca na vrata srpskim teritorijama – Kosovu i Metohiji i Republici Srpskoj, neki naši građani koji se predstavljaju kao opozicioni lideri pljuju na svoju naciju i državu, pozivaju na državne udare i žele nevolje i nove srpske podele, bilo navijačke ili neke druge.
Vreme je za srpsko jedinstvo, kako kada se rešava nacionalno i državno pitanje, tako i kada je u pitanju borba dobrog protiv zla, borba protiv kriminala i korupcije, terorizma i svih onih koji pozivaju na silovanja i nasilja i na pobedu zla.
I na kraju citiraću vladiku Nikolaja Velimirovića: „Niko ne veruje u Boga ko ne veruje u krajnju pobedu dobra. Verovati u Boga, znači verovati u krajnju pobedu dobra“.
Ja verujem u krajnju pobedu dobra. A Vi?

Uglješa Mrdić

Оставите одговор