Cerska bitka – deset stvari koje treba da znate o njoj

Na ovaj dan je počela Cerska bitka. Nisam najpozvaniji da o njoj pišem, ali… ovih 10 stvari o njoj biste morali da znate.

1) U pitanju je uvodna bitka Prvog svetskog rata

2) Austougari su, želeći da porobe Srbiju, pokušali da preko Drine bočno prodru i brzom akcijom ostvare svoj cilj. Srbi su mislili da će glavni udar doći sa severa. Ali, mudro vođena vojska tadašnje Kraljevine Srbije zapravo je na graničnim obodima imala samo isturene delove, dok je glavnina, nekako centralno, čekala. Da bi reagovala tamo gde napad počne.

3) Kada je ustanovljeno da je glavni udar preko Drine, naređen je pokret iz centralnih delova. Ključnu ulogu u tom velikom pokretu, ispostavilo se kasnije, imale su dve divizije. To nekima ne znači mnogo, jer nas u školama nisu učili da je puk bio osnovna jedinica srpske vojske. Puk je predstavljao „ekipu iz kraja“, momke sličnih godina. A nisu nas učili ni da četiri puka čine diviziju. Zato sada, kada znamo da su u diviziji po četiri puka, a u svakom od njih po oko 4.000 ljudi iz istog kraja, razumljivo može da zvuči rečenica: Glavni deo Cerske bitke pao je na pleća Moravske divizije i Kombinovane divizije.

4) Ko su ti „Moravci“?

U ovom vojnom smislu, kada se kaže Moravska divizija, misli se na ljude iz okoline Vranja, Prokuplja, Pirota i Niša.

5) A ta „Kombinovana divizija“?

Otprilike isto, jer su je baš iz pomenutih moravskih krajeva činili tamošnji prekobrojni pukovi (dodatno ljudstvo koje je mobilisano), ali su je činili i prekobrojni pukovi iz Šumadijske i Timočke divizijske oblasti. Otuda „kombinovana“.

6) I, šta se desilo?

Stepa Stepanović, koji je komandovao drugom (od tri srpske) armije, uvideo je značaj planine Cer za predstojećpi sukob. Zato je poslao Moravsku i Kombinovanu diviziju da Cerom ovladaju. Da bi se zaustavio prodor neprijatelja, srpski vojnici su započeli marš-manevar (brzo kretanje, u punoj ratnoj opremi), a on je konkretno značio prelazak oko 50 kilometara u jednom danu. Međutim, i Austrougari su pošli na Cer. Kako su se tu susreli, i za jedne i druge nenadano, nastalo je nešto što vojni stratezi opisuju kao „bitka u susretu“, odnosno nije bilo nekog naročitog utvrđivanja, pa razmiljšanja, pa taktiziranja, već – napred.

7) Srbi su ovim iznenadnim naletom, u borbi za Tekeriš, Trojan, Kosanin grad i mnoge druge znane i neznane vrhove, zaseoke i brežuljke, sprečili Austrougare da se spoje sa sopstvenom armijom koja je, severnije, već zauzela Šabac (a u Šapcu je bilo raznih jezivih stvari). Nego… Jesu naši preci svojom pojavom na Ceru sprečili to spajanje, ali… i na Ceru je bilo strašno. U prva tri dana ubijeno je oko 10.000 vojnika, od koji su trećina bile naše pradede, a ostatak nezvani gosti. Jurišalo se, zaklanjalo, povlačilo pa opet jurišalo.

8 ) Na internetu ćete naći i sledeće rečenice, koje se pogrešno vezuju za Cersku bitku: „Videvši izveštaje u kojima mu je javljano da mnogi njegovi vojnici ginu u jurišima, a on, vrlo bolestan, leži u šatoru, tadašnji komandant Drugog pešadijskog puka „Knjaz Mihailo“, koji je bio u sastavu Moravske divizije, ustao je sa postelje i sam poveo vojnike u juriš. On se zvao Milivoje Stojanović Brka. Taj juriš je inspirisao Stanislava Biničkog da napiše „Marš na Drinu“…“ Zapamtite, istina je sve to, osim da se taj juriš desio na Ceru. On se dogodio kasnije te 1914, tokom Kolubarske bitke. Ali, junaštvo Brkinih momaka u Cerskoj bitki, gde su stigli prešavši bez predaha nekoliko desetina kilometara, i sa ostalim Moravcima i Kombinovanom divizijom izveli čuda, zaista je inspirisalo Biničkog za „Marš na Drinu“. Taj Brkin puk, Drugi pešadijski, je upravo onaj čuveni „Gvozdeni puk“ o kome se toliko priča, a toliko malo, zapravo, zna. (O toj, najodlikovanijoj jedinici srpske vojske, na osnovu silnih istraživanja znanih i neznanih zapisa – napisao sam knjigu koja se deli besplatno. Satkana je od detalja koji bi trebalo da se uče u školama. Uvodna poglavlja tog romana, u kome je na hiljade istinitih razgovora, pokreta, razmišljanja, borbi, čuda od ljudskosti, nalaze se ovde – www.gvozdenipuk.rs (pdf fajl, oko megabajt; roman će nastiviti da se deliti besplatno i to zahvaljujući prilozima darodavaca, pa ako spadate u ljude toliko dobre volje, javite se, da uradimo nešto lepo zajedno. Uostalom, i naši preci su podvige ostvarivali isključivo – zajedno.))

9) Uključile su se u bitku i ostale srpske snage, pa je na bojištu dugom nekoliko desetina kilometara bilo oko 180.000 Srba, a za oko 15% više Austrougara. Ključan je bio upravo – Cer. I upravo na njemu, mala i od svih već otpisana Srbija, neverovatnom požrtvovanošću vojske i velikim pomaganjem običnog naroda uradila je nešto nezamislivo. Pobedila je.

10) Dana 24. avgusta 1914. na teritoriji Srbije više nije bilo nijednog austrougarskog osvajača. Osim 10.000 poginulih i dvostruko manje zarobljenih. Ali, iza onih preživelih, a pobeglih neprijatelja, ostali su strašni zločini. Strašni. Evo nekih zločina osvajača, zabeleženih u samo jednom od izveštaja posle Cerske bitke:

„Streljano 345 muškaraca i 64 žene, ubijeno nožem 113 muškaraca i 27 žena, obešeno 7 muškaraca i 6 žena, izmasakrirano ili smrtno pretučeno 8 muškaraca i 20 žena, živo spaljeno 35 muškaraca i 96 žena, izvađena utroba kod 2 muškarca i 4 žene, odsečeni nosevi kod 28 muškaraca i 6 žena, odsečene uši kod 31 muškarca i 7 žena, iskopane oči kod 30 muškaraca i 38 žena, odsečeni polni organi kod 3 muškarca i 3 žene, isečena koža na kaiševe kod 15 muškaraca i 3 žene, odsečene dojke kod 2 žene, isečeno na komade 17 muškaraca i 16 žena“ – Arčibald Rajs, 1914.

Ni to nas nisu učili u školi? Dobro, čovek se uči dok je živ.

A ovo je bila kratka istorijska lekcija o Cerskoj bitki. Ili bici, pravilno je pisati i jedno i drugo. Lekcija o jednom od najpoznatijih primera hrabrosti i požrtvovanosti naših predaka, kratka priča o njihovoj borbi da danas živimo slobodno.

Možda mi ne možemo da budemo kao junaci od pre jednog veka. Možda i možemo, Bog zna. Ali, ono što sigurno možemo – to je da ih ne zaboravimo.

Ova priča baš tome i služi.