Čika Radmilo –Miloševićev bunar tajni!

Eks ministar policije je u prijateljskim, ali  poverljivim razgovorima sa autorom knjige Sačekuša 2, Predragom Jeremićem, otkrio mnoge do sada nepoznate detalje  prirode i tehnike  vladavine Slobodana Miloševića, njegovog odnosa prema saradnicima, o nastanku srpske  mafije i novokomponovanih biznismena…

– Slobodan Milošević je više od svega voleo intrige, posebno među svojim najbližim saradnicima i prosto je uživao u njima – govorio je Radmilo Bogdanović. – To ga je opuštalo i zabavljalo, ali je zaboravljao da je time oko sebe stvarao krug ljudi sklonih poltronstvu i borbi samo  za svoje lične interese. Znao je, dok smo bili bliski, dok sam bio u Skupštini predsednik Odbora za bezbednost, da me pita za mišljenje, za neka kadrovska rešenja, ali kao po pravilu nije hteo da me posluša, već je uvek radio po svome i to mu se na kraju debelo osvetilo, kao i svima nama… Tako je bilo u slučaju izbora Šainovića za premijera, Badže na mesto zamenika ministra policije i mnogih drugih stvari…

U svim značajnijim društvenim krugovima u Srbiji, u poslednjih tridesetak godina, popularni čika Radmilo je važio za ćoveka koji mnogo, sa ogromnim  iskustvom, u radu sa ljudima, i u savladavanju najtežih situacija i problema. O pogrešnim političkim potezima Miloševića, posebno na unutrašnjem planu, Radmilo mi je neretko, uz kaficu i cigaretu ( iako mu lekari nisu dozvoljavali da puši!?) u njegovom omiljenom mestu za susrete sa prijateljima, u restoranu „Mama mia“ ( koja je bila i nadomak njegovog stana u Beogradu) – neretko govorio:

– Eh, ta priča o Kosovu… Slobodan se od prvog dana ovog problema opredelio  za pogrešne ljude…

Kako pogrešne? Koje ljude?

– Pa, oko sebe u Beogradu bio je okupio grupu  šiptara sa Kosova koji su sedeli u Beogradu i  skoro svaki dan mu pričali priče, uljuljkivali ga tezama kako je narod uz njih i kako će oni rešiti  nastale probleme… Kako su rešili videlo se kasnije, a i mnogi su okolo Slobodana to odmah ukapirali, ali je on ostao tvrdoglav i dosledan nekim svojim principima… Eto, recimo, jedan Karakuši, čovek koji je polovinu policajaca na Kosovu odveo iz Službe!? Niko od tih njegovih „beogradskih šiptara“ nije smeo ni da ode na Kosovo, a kamo li da je narod uz njih!? Ja znam,  da je u to vreme diplomirani ekonomista Muarem Ismailji, čovek koji je mogao da nam mnogo pomogne oko stanja na Kosovu, dva dana čekao u Beogradu ispred kabineta da ga Sloba primi i na kraju nije ga ni primio, nego ga je uputio na Boru Atanackovića… Eto, desio se potom i slučaj Prekaze, u kome  su poginula  četiri policajca, zbog Franje Herljevića, da bi posle za Dan bezbednosti delili neke plakete i zahvalnice…

Zanimljivo je i Bogdanovićevo viđenje kompletne geneze slučaja Kosova i Metohije i pobune šiptara koja je na kraju dovela do NATO bombadovanja Srbije i praktičnog otcepljenja od Srbije, posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma 1999. godine:

– Posle Drugog svetskog rata, na Kosovu je upravo zbog zločina Balija tokom rata, apsolutno su sve pod kontrolom držale naše Službe bezbednosti, kojima je sa vrha rukovodio Aleksandar Ranković! Smena Rankovića na Brionskom plenumu bio je uvod u ono što su Šiptari sa Kosova dobili posle višedecenijske  otvorene borbe svim sredstvima i na sve načine… Prvo su se žalili na gušenje  građanskih sloboda od strane Službe i u značajnoj meri su doprineli  smeni Rankovića, jer od tog trenutka Savezna i republička služba DB gubi  one prave ingerencije na ovoj teritoriji… I time su šiptari dobili vetar u leđa, sa tobožnjim građanskim slobodama, da bi osamdesetih  vikali „ Kosovo republjik!“ i na kraju početkom devedesetih zatražili  nezavisnu državu, što sada praktično i imaju…Niko, ni ranije, a ni kasnije nije znao da se odredi na pravi način prema ovom problemu… Milošević je iz sujete i činjenice da je bio veliko zlopamtilo uhapsio Vlasija na nagovor nekoliko stotina hiljada  okupljenih građana u centru Beograda, a onda kad ga je imao u šaci i mogao optužiti sa čvrstim dokazima – pustio ga je!? I još nešto. I Krcun je ubijen, to mi je u direktnim razgovorima potvrđeno… I on je smetao….

Bogdanović je dugo godina bio jedan od najbližih, ako ne i najbliži saradnik Slobodana Miloševića. Jedan je od osnivača SPS-a.  Bio je svedok i razlaza Miloševića sa Stambolićem, posle Osme sednice CK SKS, iako su godinama bili kućni prijatelji.

– Milošević je bio vrlo sujetan i zlopamtilo i nije ga mnogo zanimalo ono što je ranije bilo. Mira je  bila ufiksirala da je Petar Stambolić kriv za smrt njene majke i otuda je mrzela i Ivana… U jeku te kampanje i razlaza, ja sam na svoju ruku otišao kod Ivana u JUBMES banku. Kad me je video, delovao je, kao da ga je grom udario. Nemo je zurio u mene i skoro da je izgubio glas. Hteo je da me srdačno pozdravi, ali se uzdržavao jer nije znao zašto sam došao…

– Zašto si došao? Jel te on poslao? – video mu se strah u glasu…

 

(Opširnije uskoro u Sačekuši 3), autora Predraga Pece Jeremića.

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *