Đilas, Jeremić i Obradović  u teškoj depresiji: “Srpski narod neće nasilje?! Šta sad da radimo”?!

Dok su se “tresli iza bine”, zbog (ne)očekivanog malog broja mitingaša, zbog kojih nisu mogli da krenu u “Plan B”, upad u Dom narodne skupštine i pokušaj da se aktuelna vlast nasilno privede za pregovarački sto, na kome bi momentalno  bilo servirano mnoštvo ucena i ultimatuma, a koji su davno pripremljeni u jednom zapadnom vojno-obaveštajnom centru – Đilas, Jeremić i Obradović su jedan drugog pogledima zapitkivali: Šta sada? Šta je sada pametno raditi? Kako ćemo “pred njih praznih ruku, a obećali smo mnogo toga”….

Zato su i neplanirano puštali da se u subotu po podne na binu penje i govori bukvalno ko kako stigne? Kako se ko zatekao? Mnogi sa unapred otkucanim govorom!? Zbunjivali su pristigle mitingaše iz unutrašnjosti, pa je ceo skup više ličio na karneval lepih novogodišnjih želja, nego na neki politički skup sa jasnim porukama aktuelnoj vlasti? Galerija likova koji su se smenjivali za govornicom još jednom je pokazala i dokazala da se opozicija u Srbiji nije definisala ni programski, niti ideološki. O ekonomiji da i ne spominjemo… Opet su dokazali, da su još uvek na nekom dalekom početku, skupljeni s brda, s dola, u kome se uopšte ne zna “ ko pije, a ko plaća”…

Na bini su se smenjivali levičari i desničari, oni iz centra, isto koliko i oni napred i oni koji vuku destruktivno nazad! Nacionalisti i reformatori,  Mikrofona su se latili reakcionari i revolucionari, intelektualci i mufljuzi,  poznati i nepoznati… Uglavnom su svi dobro glumili ono što sigurno nisu, dok su obećavali ono što nikada neće ispuniti…

Nekoliko hiljada okupljenih građana Srbije kao konfetama gađali su govornici samo njima znanim borbenim pokličima! Dreka je bila glavno oružje, a uvrede i psovke municija… Niko, baš niko,  ni minut posle, nije mogao ni jednu jedinu rečenicu govornika da ponovi!? ČItanje unapred pripremljenih govora, bio je dokaz nemoći, bezidejnosti, nepoznavanja oratorstva kao glavne veštine govornika-političara!  Niko ko je u subotu stajao ispred ogromne bine nije znao da sažme ili bar prepriča glavnu poruku skupa: Jer, uglavnom su se svi utrkivali u pljuvkama i uvredama! I zna se kome su one uglavnom bile upućene.

Niko, ali doslovce niko nije uspeo ni rečenicu da sastavi šta bi on uradio ako bi kojim slučajem došao na vlast? Ako bi on komandovao makar ovim malim delom okupljenih pristalica opozicije! Slušale su se samo site pesme… Žalopojke i kukumakanja…

A, kada su na binu počeli da izlaze pripadnici bivše vlasti, koje je taj isti narod odavno poslao u prošlost, bio je to najbolji signal, da je “žurka završena”, “ da je prethodni plan propao”…

Masa okupljenih počela je brzo da se krnji. Kao kad se na jakom suncu otapaju poveći komadi leda i zauvek odlaze u nepovrat…  Smrknuta lica, odlazile su grupe po grupe razočaranih, izneverenih,  “ sa poprišta nedočekane bitke”, sve sigurniji, “ da su opet džaba krečili”… Da se “ova vreća rogova” ne može složiti niti upariti!

Ostavili su Đilasa, Jeremića, Obradovića i sve druge manje prikolice “ umirovljenog voza”, da tihuju u separeima   vračarskih luskuznih kafe-restorana!  Da, debelo porazmisle: Šta i kako dalje? Shvatili su, da ovako više ne ide? A, za drugo nešto nisu se ni spremali…

E.E.

Please follow and like us:
error0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *