Dokon Dačić i kaficu krsti

Kampanja ruženja parlamentarizma, parlamenta i poslanika, u Srbiji se najčešće zasniva na priči o niskim cenama hrane i pića u restoranu Skupštine Srbije. Kampanja je zasnovana na stereotipu i predrasudama koji su upereni protiv narodnih poslanika, koji su po tom stereotipu i predrasudama, u medijima prikazani kao „neradnici, koji primaju ogromne plate, koji samo žderu i piju u skupštinskom restoranu, za skandalozno male pare, dok narod gladuje!“. Cilj te kampanje i nisu poslanici, na prvom mestu. Na prvom mestu, cilj te kampanje je rušenje ugleda parlamenta, kao najvažnije institucije u Srbiji. Sledeći ciljevi te kampanje su sami poslanici i vladajuća Srpska napredna stranka. Povući ću paralelu sa drugim institucijama. Jednako ovome, cilj medijskih napada na SPC, Vojsku Srbije, MUP, ili na instituciju Predsednika Srbije, nisu neki konkretni događaji (oni su samo alibi za napad), već želja da se snizi ugled najvažnijih institucija Srbije.

Istina o restoranu i platama

Kampanja protiv niskih cena hrane i pića restoranu Skupštine Srbije, imala bi smisla, da je bilo koji saziv Skupštine, od sredine 2012., dakle, za vreme ove vlasti doneo odluku o tako niskim cenama. Prvo, ni jedan organ, niti funkcioner Skupštine ne određuje cene u skupštinskom restoranu. Tim poslovima se bavi Uprava za zajedničke poslove republičkih organa. Uprava, kao stručna služba Vlade, obavlja stručne, tehničke i druge zajedničke poslove za potrebe Vlade, ministarstava, posebnih organizacija i drugih državnih organa u skadu sa zakonom. Još važnije, restorani, bifei, odnosno menze u državnim organima postoje od 1945. godine. Cene su niske već 75 godina! Dakle, iste cene u ovom i svim drugim restoranima Skupštine, Vlade, ministarstava itd., su bile prisutne i u periodu vlasti KPJ, SKJ, SPS, DOS, DSS, DS i SNS. Cene su nasleđene sedam decenija unazad.

Restoran u zgradi Narodne skupštine u ul. kralja Milana 14, raspolaže kapacitetom od 164 mesta. U toj zgradi ima i 5 bifea sa toplim i hladnim bezalkoholnim pićima. Restoran u Domu Narodne skupštine, Trg Nikole Pašića 13, raspolaže sa kapacitetom od 124 mesta. U toj zgradi ima i 2 bifea. Alkohol ne postoji u restoranima državnih institucija. Restorani, trenutno, zbog epidemije, rade u ograničenom obimu i po suženom meniju, u formi keteringa na licu mesta. Najbrojniji korisnici usluga ova dva restorana su službenici Skupštine, njih oko 500 (na dan 17. novembra 2014. godine, ukupan broj zaposlenih u Skupštini je bio 410). Njima postojanje ove dve menze dobro dođe, zbog toga što imaju prosečne plate državnih službenika.

Po važećoj odluci Administrativnog odbora Skupštine Srbije od 02.11.2019., poslanik na stalnom radu u Skupštini Srbije prima neto platu od 82.869 dinara i poslanički dodatak koji iznosi 33.000 dinara. Minuli rad se računa isključivo ukoliko je poslanik ranije radio u državnom organu. Konkretno, moja ukupna neto plata poslanika sa svim dodacima iznosi 116.000 dinara. Stanujem u Beogradu, automobil ne posedujem. Za 116.000 dinara u menjačnici mogu da nabavim 980 evra. To jeste velika plata.

Međutim, hajde da uporedimo plate srpskih poslanika i prosečnu platu u Srbiji, sa poslaničkim i prosečnim platama zemalja okruženja i tzv. Kosova.

Mesečni prihodi poslanika Srbije iznose oko 980 evra. Prosečna plata u Srbiji je oko 500 evra. Primanja poslanika Srbije su DVA PUTA veća od prosečne plate.

Mesečni prihodi poslanika Skupštine Kosova prelaze iznos od 2.000 evra, sa svim dodacima. Prosečna plata u lažnoj državi Kosovo ne prelazi 400 evra (po naduvanim, zvaničnim podacima). Primanja poslanika u lažnoj državi Kosovo su PET puta veća od prosečne plate.

Mesečni prihodi poslanika u Albaniji iznose oko 1400 evra, sa svim dodacima. Prosečna plata u Albaniji je oko 380 evra. Primanja poslanika u Albaniji su TRI I PO puta veća od prosečne plate.

Mesečni prihodi poslanika u Republici Srpskoj iznose oko 2.600 KM (1300 evra). Prosečna plata u Republici Srpskoj je oko 440 evra. Primanja poslanika u Republici Srpskoj su TRI puta veća od prosečne plate.

Mesečni prihodi poslanika Vijeća naroda parlamenta Federacije Bosne i Hercegovine iznose 3000 evra fiksno. Prosečna plata u BiH je oko 440 evra. Primanja poslanika u BiH su SEDAM puta veća od prosečne plate.

Mesečni prihodi poslanika Crne Gore iznose oko 2000 evra sa dodacima. Prosečna plata u Crnoj Gori je oko 520 evra. Primanja poslanika u Crnoj Gori su ČETIRI puta veća od prosečne plate.

Mesečni prihodi poslanika Makedonije iznose oko 1200 evra sa dodacima. Prosečna plata u Makedoniji je oko 340 evra. Primanja poslanika u Makedoniji su ČETIRI I PO puta veća od prosečne plate.

Mesečni prihodi poslanika Hrvatske iznose oko 2000 evra. Prosečna plata u Hrvatskoj je oko 830 evra. Primanja poslanika u Hrvatskoj su DVA I PO puta veća od prosečne plate.

Mesečni prihodi poslanika Slovenije iznose oko 3800 evra. Prosečna plata u Sloveniji je oko 1080 evra. Primanja poslanika u Sloveniji su TRI I PO puta veća od prosečne plate. Ovde možemo primetiti da je plata poslanika u Srbiji niža od prosečne plate u Sloveniji.

Možemo konstatovati da su plate poslanika u Srbiji najniže u Evropi, mnogo niže čak i od onih zemalja čiji građani imaju niže prosečne plate od građana Srbije. Odnos plate srpskog poslanika i prosečne plate u Srbiji, je najbolji od svih posmatranih država. To je za pohvalu. To niko ne pominje! Ali, zato je kampanja protiv Skupštine kao institucije i protiv poslanika, u Srbiji, najjača u Evropi.

Dokon pop i jariće krsti

Kada znamo sve ove činjenice koje sam naveo, postavlja se pitanje zbog čega predsednik Skupštine Srbije, gospodin Ivica Dačić, ovih dana pokreće pitanje rešavanja „problema“ cena hrane i pića u restoranu Skupštine Srbije? Zbog čega on doliva ulje na vatru? Pre samo sedam dana, g. Dačić je izjavio: „Kao predsednik parlamenta nastojaću da vratim ugled toj instituciji koja legitimitet crpi od naroda. U prethodnom periodu glavne vesti iz Skupštine su bile cene iz skupštinskog restorana i bifea, i koliko košta kafa. Prošetao sam i razgovarao sa novinarima da vidim šta i njima treba. Važne su slike koje se šalju iz parlamenta, a ja hoću da istaknem ulogu parlamenta“. Kao što vidite g. Dačić se kritički odnosio prema „vestima“ o cenama u skupštinskom restoranu. Ovde bih primetio da je gospođa Maja Gojković šest godina, u mnogo težim uslovima, vrlo uspešno održavala ugled parlamenta. Ugled Skupštini Srbije, od 2012. godine, vratili su Nebojša Stefanović, tokom dve godine, i Maja Gojković tokom šest godina. Ukupno gledano Skupštini Srbije je ugled vratila Srpska napredna stranka. I niko se nije bavio efemernim pitanjem cena u restoranu. Svi su se bavili mnogo važnijim problemima.
Posle sedam dana g. Dačić se predomislio. Kao jednu od prvih „reformi“ najavio je podizanje niskih cena u skupštinskom restoranu. Gospodin Dačić je rekao da je o ovoj temi već razgovarao s generalnim sekretarom Skupštine Srbije g. Veljkom Odalovićem, te da će se na tom polju stvari uskoro promeniti. „Mora tačno da se utvrdi zašto su takve cene i da se to javno saopšti. Kažu mi da je razlog to što nije komercijalni restoran koji nešto zarađuje, već su to interni restorani za sve državne organe, oni ne smeju da naplaćuju više nego što to realno košta. Kažete mi da je ovo što pričam demagogija… Pa demagogija je upravo to što se svaki izveštaj vas novinara svede na račun iz skupštinske kafane. Opet je to pre neki dan bila tema. E da više ne bi bila tema to koliko su kafa i ćevapi, zato sam i pokrenuo to pitanje. Videćemo koliko to može da košta, tek o tome razgovaramo. Možda im uvedem i one automate pa koliko ubace para, toliko nek piju kafe“. Na stranu pitanje ko su to „oni“, i na koga se odnosi ono „im“? Koliko znam, g. Dačić je takođe poslanik. I on je živo biće, jede i pije, hranu i piće iz restorana Skupštine, sve u šesnaest, da je živ i zdrav, kao i svi ostali.
Pokretanje ove teme od strane gospodina Dačića je pogrešno. Prvo, time se i on uključio u kampanju protiv najvažnije institucije Srbije, kojoj je upravo on na čelu, što je apsurdno. Drugo, pitanje cena u restoranu je potpuno marginalno pitanje. Otud pominjem onu narodnu poslovicu „dokon pop i jariće krsti“. Otud i naslov ovog teksta. Pozivam g. Dačića da se mane ćorava posla. Ako smatra da je pitanje cena u skupštinskom restoranu tako važno, zbog čega to pitanje nisu rešili i on kao potpredsednik Vlade, i predsednica Skupštine Srbije u periodu od 2008. do 2012., gospođa Slavica Đukić Dejanović, potpredsednica SPS, i sadašnja specijalna savetnica predsednika predsednika Skupštine, g. Dačića? Ako to tada nije bilo važno, a nije, ako to tada nisu rešili, zbog čega sada pokušavaju da uberu jeftine političke poene na ovom pitanju?

Pre nedelju dana, posle izbora Vlade Srbije, g. Dačić je izjavio: „Poslanici SPS Bidža i Raka su devedesetih pevali u Skupštini, a sada smo se reformisali i poslanica SPS je u sredu repovala“. I nije baš neka reforma – od arlaukanja do neveštog repovanja. Ovo pominjem zbog toga što su i pokretanje pitanja cena u restoranu, i ovo „repovanje“ u neskladu sa navodima g. Dačića da kao predsednik parlamenta želi da vrati ugled Skupštini. Ugled parlamenta se ne povećava efemernim raspravama o marginalnim pitanjima, niti „repovanjem“ u Skupštini. Time se smanjuje ugled parlamenta, a skupština se estradizuje.

A to repovanje je bilo kao zvečka za bebu. Pokažeš bebi zvečku, ona poludi od sreće. Tako i naši mediji. Od svih dešavanja u Skupštini, prilikom izbora Vlade, od svih sjajnih izlaganja, počevši od premijerkinog, pa do odličnog govora šefa poslanika SPS, g. Đorđa Milićevića, od svega toga, najviše interesovanja je izazvalo jedno nevešto recitovanje, proglašeno za repovanje. Od tog repovanja je samo rep mogao da poraste. Deo tog „rep“ teksta, nepoznatog autora, iz 1981., glasi: „Mnoge mi stvari kipte u glavi i okupiraju moždane hemisfere, mozak ko treger, ko na bini Džeger, rasteže se prati, ali ne može da shvati…”. Tako se mozak mlade poslanice rasteže i prati, ali ne može da shvati da su repovanje i stepovanje, za estradu, za neke druge pozornice. To treba da shvati i g. Dačić. Te stvari nije shvatio Ludi Radule, koji je u Skupštini i pevao i svirao, i na kraju odsvirao svoje. Te stvari nije shvatio ni Boškić, koji je u Skupštinu uneo kamen za kupus, pa repovao stih „I ovaj kamen zemlje Srbije“ iz pesme „Otadžbina“. Posle je Boškićev Nogo uzeo taj kamen, u julu ove godine, i bacio ga na Skupštinu, sa još 500 fašista koji su bacali kamenje. I oni su odsvirali svoje.

Оставите одговор