Dosije Kosovo: Flaša kao simbol početka stradanja i egzodusa Srba sa Kosova

Srbija na kocu Martinovićevog raspeća i jugoslovenskog licemerja!

Slobodoumna intelektualna srpska elita te, davne 1985.godine, nije mogla da sagleda sve strahote kroz koje će proći sopstveni narod u godinama koje su usledile, ali je nepogrešivo locirala suštinu problema i najavila da je jedna polulitarska staklena flaša  nasilno nabijena kroz čmar u utrobu Srbina od strane trojice albanskih fašista iredentista – bila početak egzodusa Srba sa Kosova i Metohije i začetak kasnijih krvavih sukoba, ne samo na tlu južne srpske pokrajine…

Đorđe Martinović (desno) sa advokatom Velimirom Cvetićem oko 1986.

Đorđe Martinović (rođen 1928, umro 6. septembra 2000. u Čitluku kod Kruševca je bio Srbin sa Kosova i Metohije, koji je 1985. mučen nabijanjem na kolac na čijem je vrhu bila polulitarska staklena flaša. Rukovodstvo komunističke Jugoslavije bilo je ujedinjeno u zataškavanju slučaja koji je, protivno brojnim lekarskim nalazima, obeležen kao samopovređivanje u pokušaju prikrivanja etničkih tenzija u tadašnjoj SAP Kosovo. Zvanična verzija odbačena je sudskom presudom iz 1990, koja nikada nije sprovedena. Ovo je dovelo do velikog nezadovoljstva među Srbima sa Kosmeta, tako da je nastavljeno njihovo iseljavanje u centralne delove Srbije i Vojvodinu.

Slučaj Đorđa Martinovića, jedan od najšire raspravljanih krivičnih slučajeva u nekadašnjoj Jugoslaviji, postao je metafora stradanja, skrivanja istine i medijskih manipulacija, a galvanizovao je i buduća događanja na Kosovu i u Jugoslaviji.

maja1985. u 13 časova, Đorđe Martinović je presretnut na svojoj njivi i nabijen na kolac, na čijem je vrhu bila polulitarska staklena pivska flaša. Flaša je kroz čmar nabijena u utrobu, dancetom na gore, a na drvo bila nataknuta kroz grlić.Zaustavila se tik pod desnim podrebarnim lukom i, polomljena, ostala u utrobi žrtve.

Martinović je smogao snage da se dopelja do puta, odakle je prebačen u prištinsku bolnicu. Hitnu operaciju vađenja flaše vodila su tri hirurga, od kojih su dvojica bili etnički Albanci. Oni su naknadno pozvali trećeg hirurga, Srbina dr Moračića, uplašeni od flaše i srče koju je trebalo izvaditi. Dr Moračić je posle operacije opisao da je prizor koji je zatekao bio „jeziv“.

Prva vest o događaju objavljena je tri dana kasnije, 4. maja 1985. u beogradskoj Politici. Glasila je:

„Službenik Doma JNA u Gnjilanu, Đorđe Martinović, nabijen je na kolac 1. maja na svojoj njivi Jaruga, dva kilometra od Gnjilana. Ovo zlodelo izvršili su šiptarski teroristi.”

— „Politika“

Da je nad Martinovićem izvršen gnusan zločin nasilja govorilo je i prvo saopštenje vlasti iz Gnjilana, a kasnije potvrdile i mnoge komisije lekara specijalista. O zločinu je pisala cela domaća i strana štampa.

Kako je priča dospela u medije, javnost se uznemirila, a slučaj je počeo postajati simbolom nasilja nad Srbima na Kosovu i srpskog nezadovoljstva i osećaja viktimizovanosti. Suočeno sa pričom u grotesknom nesuglasju sa zvaničnom mantrom o bratstvu i jedinstvu, bojeći se da bi priznanje da je kosovski Srbin sodomizovan u etnički i verski motivisanom zločinu mržnje ojačalo srpski nacionalizam u SFRJ ili čak dovelo do pobune Srba, komunističko rukovodstvo odlučilo je da učini sve da zločin ne bude pripisan etničkim Albancima i da priča dobije drugačiju predstavu u javnosti, kako bi izgledala potpuno iskonstruisanom.Prema pisanju Glasa javnosti iz 2000, slučaj je vodio Stane Dolanc, savezni sekretar unutrašnjih poslova i šef kontraobaveštajne službe SFRJ.

U posetu Martinoviću, koji je još bio u teškom životnom stanju, dolazi njegov pretpostavljeni, pukovnik Novak Ivanović, načelnik Doma JNA u Gnjilanu, i zahteva od njega da prizna da se sam nabio na flašu u homoseksualnom autoerotskom aktu. Ivanović je godinu dana kasnije u ispovesti za časopis Intervju naveo da ga je na ovo naterao izvesni general Stojanović. Nakon ovoga, pukovnik Ivanović dobija prekomandu za Zrenjanin.

Martinović je zatim iz Prištine prevežen na Vojno-medicinsku akademiju u Beogradu, gde je ponovo operisan. Tim od pet lekara koji je predvodio dr Ćeramilac potpisuje dijagnozu kojom se potvrđuje da samopovređivanje ove vrste nije mogućno. Traži se superveštačenje, u kojem medicinski stručnjaci potvrđuju nalaze veštaka. Onda je traženo super-superveštačenje od ljubljanskog akademika Janeza Malčinskog, čiji je zvanični nalaz sadržavao i ocene da je samopovređivanje moguće (po nekim izvorima, i ocene da nije moguće. Za sve to vreme, dok je teško bolesni Martinović ležao na VMA, nastavlja se sa iznuđivanjem priznanja o samopovređivanju, od strane Vukašina Trumpića i Gradimira Popovića iz pravosuđa, i uz prisustvo policije. Tadašnji načelnik VMA, general Vladimir Vojvodić, je odobrio ispitivanje. Njegov zamenik, Srđan Krstinić, kasnije admiral u Armiji Republike Hrvatske, insistirao je da se Martinović izbaci sa VMA.

Đorđa Martinovića potom prebacuju u London, gde ga u bolnici „Sent Džordž“ dva puta operiše proktolog dr Piter Holi. Dr Holi je posle operacije izjavio:

„Isključeno je svako samopovređivanje, zločin sam proučio sa svojim kolegama posle uvida u kompletnu medicinsku dokumentaciju. Nasilje su izvršile najmanje tri osobe.”

Dr Piter Holi je nakon ovoga od Janeza Malčinskog dobio pismo preteće sadržine „zato što se meša u unutrašnje stvari Jugoslavije“.

Za zvaničnu Jugoslaviju, zaključak je bio drugačiji. Vlasti su uz drugo saopštenje sa nalazom o „samopovređivanju“, suprotno prvom saopštenju iz Gnjilana, priložili nalaz iz Ljubljane, kao i dobijenu izjavu samog Martinovića.56-godišnji Đorđe Martinović se, prema zvaničnoj verziji, upustio u homoseksualni akt samozadovolena koji je krenuo naopačke. On je neprijatni incident naprosto svalio na albanske separatiste, istovremeno ga iskorištavajući u propagandne svrhe za demonizaciju Albanaca i oslikavanje Srba kao žrtava. Sam Stane Dolanc je zaključio slučaj izjavivši 1987. na Televiziji Ljubljana:

„Slučaj Đorđa Martinovića je završen. Moja policija je utvrdila da se sam povredio i nema sudskog procesa… Đorđe je prvi srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harikiri.— Stane Dolanc

Izjavu Dolanca prisutni novinari su propratili smehom.

Grupa srpskih intelektualaca i novinara pisala je domaćoj i svetskoj javnosti protest pod naslovom „Istina nabijena na kolac“. Pisac i akademik Dobrica Ćosić molio je za razrešenje slučaja u javnom pismu upućenom admiralu Branku Mamuli i Dušanu Čkrebiću, predsedniku Skupštine Srbije, bez odgovora.

Skupština SFR Jugoslavije raspravljala je o „slučaju Đorđa Martinovića“ osam puta bez rezultata. U Skupštini SR Srbije, rasprava je šest puta odlagana, jer su rukovodioci tvrdili da, prema Ustavu SAP Kosovo, Skupština Srbije nema nadležnost nad slučajem. Pokrajinsko rukovodstvo, kojim su dominirali etnički Albanci, podržavalo je tezu o samopovređivanju tokom autoerotskog akta. General Milan Daljević iz Uprave Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, tvrdio je da JNA nema nikakve veze sa slučajem. General Petar Gračanin, koji je na mestu sekretara unutrašnjih poslova zamenio Dolanca, je zahtevao da se predmet Đorđa Martinovića zaključi. Prema pisanju Glasa iz 2000, savezni javni tužilac Miloš Bakić odlikovan je visokim odlikovanjem, između ostalog i zbog načina vođenja istrage u slučaju Đorđa Martinovića.

Njujork tajms je 1986. pisao kako je slučaj 56-godišnjeg seljaka Đorđa Martinovića postao najšire raspravljani krivični slučaj tokom niza godina u Jugoslaviji, opisivan u najsitnijim pojedinostima na televiziji i u štampi.

Po tužbi Đorđa Martinovića, Drugi opštinski sud u Beogradu doneo je 1990. godine presudu prema kojoj je država proglašena krivom za nanete uvrede i tendenciozno skrivanje istine. Sud je odlučio da je nad Martinovićem izvršeno nasilje, a uzeo je u obzir izjave dr Holija i posebne komisije na čijem čelu je bio dr Vladislav Dodžić. Državi je naloženo da Martinoviću isplati na ime odštete 100.000 nemačkih maraka. Nalaz je sklonjen od javnosti, a odšteta nikada nije isplaćena. Izvršenje presude su, prema Miloradu Bajiću, sprečili savezni sekretar unutrašnjih poslova Petar Gračanin i admiral Branko Mamula, koji su naložili da predmet bude pohranjen u Arhivu SSNO.

Martinović je posle pet operacija konačno pod prisilom prodao svoju njivu u Gnjilanu i naselio se u selu Čitluk kraj Kruševca, gde je i preminuo 6. septembra 2000. Iza sebe je ostavio suprugu Jagodinku, tri sina, kćerku i desetoro unučadi.Sva tri sina i dva najstarija unuka bili su mobilisani za vreme NATO bombardovanja SRJ 1999.

Sliku stradanja Đorđa Martinovića ovekovečio je slikar i akademik Mića Popović u svojoj slici 1. maj 1985 (Raspeće Đorđa Martinovića), koja ga prikazuje u jasnoj paraleli sa raspećem Isusa Hrista, pod budnim okom komunističke policije.

O zločinu su snimljena i dva dokumentarna filma, Strah od istine i Optužujemo, režisera Milorada Bajića, koji su snimani svugde gde se kretao povređeni Martinović.[4] Filmovi su prikazani, jedini put za dugo vremena, 1986. na festivalu dokumentarnog filma u Domu sindikata u Beogradu.[7] Emitovanje ovih filmova na Radio-televiziji Srbije odbili su potom redom svi generalni direktori ove kuće: Dušan Mitević, Ratomir Vico, Milorad Vučelić, Dragoljub Milanović, Aleksandar Crkvenjakov i Aleksandar Tijanić. Emitovanje na BK televiziji odbila je njihov glavni urednik Bojana Lekić. Bajić je nekoliko puta pozivan da donese filmove, ali je emitovanje svaki put otkazivano u poslednji čas.

Ovo nisu jedini filmovi ovog autora koje RTS ne želi da emituje. Objavljivanje filmova na nacionalnoj televiziji zahtevali su 2006. u otvorenom pismu predsedniku Tadiću i predsedniku Vlade dr Koštunici, 350 studenata-članova Parlamenta Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Mladen Mrkalj, prof. dr Zoran Krivokapić, jedan od Martinovićevih lekara, sam Bajić, te prof. dr Stanislav Nikić, šef Neuropsihijatrijske klinike VMA.Bajić je povodom slučaja Martinović nekadašnjem predsedniku Slobodanu Miloševiću pisao svakog 1. maja, ukupno 11 pisama, na koja nije odgovoreno. On tvrdi da je tiraž tri knjige, koje su napisane o slučaju, otkupila uglavnom UDB. Do danas nisu objavljeni dokumentarni filmovi koji je snimio režiser Milorad Bajić. Čak ni Slobodan Milošević, nije nikada Bajiću odgovorio na pismo u vezi stradanja Đorđa Martinovića.

Glas javnosti ocenio je da je vest o događaju bila inicijalna kapisla za mnoga potonja zbivanja na Kosmetu i u Jugoslaviji pa, na neki način, i čuvene Osme sednice CK SKS godinu i po dana kasnije. Slučaj je, kao simbol i metafora četiri puta pomenut i na suđenju Slobodanu Miloševiću pred Haškim tribunalom.

Književnica Svetlana Velmar-Janković je podsetila na slučaj Đorđa Martinovića u svom autorskom članku u Večernjim novostima povodom jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije u februaru 2008. Prema njenoj oceni je „slučaj“ Martinovića, „kako se taj događaj tada, pre gotovo trideset godina, nazivao, otvorio sve buduće slučajeve srpskog mučeništva i stradanja“. I vladika Atanasije Jeftić pisao je kako je „ovaj napaćeni čovek… živo oličenje stanja i stradanja srpskog naroda na Kosovu, od okupacije 1941. do ove nove okupacije oko Savindana 1990“.

Slučaj Đorđa Martinovića podigao je, zbog svoje prirode, jugoslovensku javnost na noge, ali ovo je bio samo jedan od nebrojenih slučajeva nasilja nad nealbancima na Kosovu 1980-ih.Nezadovoljstvo ovakvim razvojem događaja i odnosom srpskih komunista, i rešenja koja je u svom političkom programu ponudio Slobodan Milošević, igrala su presudnu ulogu u njegovom vrtoglavnom usponu na vlast.(Danilo Milinčić Iz Vikipedije).

 

Na vest o smrti Djordja Martinovića

KOSOVSKI MUČENIK

Siptarski teroristi nabili ga na kolac 1. maja 1985. Istina skrivana 15 godina. „Glas“ prvi objavljuje celovit „film dogadjanja“ O Djordju Martinovicu, kad je postao poznat svetskoj javnosti, prva informacija objavljena je 4. maja 1985. godine, u „Politici“. Glasila je: „Sluzbenik Doma JNA u Gnjilanu, Djordje Martinovic, nabijen je na kolac 1. maja na svojoj njivi Jaruga, dva kilometra od Gnjilana. Ovo zlodelo izvrsili su siptarski teroristi“. Ta vest pukla je kao grom iz vedra neba u tada uzavreloj kosovskoj i jugoslovenskoj stvarnosti. Danas moze slobodno da se kaze, ona je bila inicijalna kapisla za mnoga potonja zbivanja na Kosmetu i u Jugoslaviji pa, na neki nacin, i cuvene Osme sednice godinu i po dana kasnije. Redakcija „Glasa“ objavljuje povodom vesti o smrti Djordja Martinovica, detalje koji do sada nikada nisu objavljeni, a koji uveliko odgovaraju na istinu koja je do sada bila skrivana od javnosti. Cinjenice su sledece: Djordja Martinovica su 1. maja u 13 casova siptarski teroristi sacekali na njivi i nabili ga na kolac. Na vrhu koca bila je flasa. Flasa je ostala u utrobi zrtve. S poslednjom snagom Djordje je stigao do puta i bio prebacen u pristinsku bolnicu, gde je hitno obavljena operacija.

U teskoj zivotnoj situaciji, kada je u javnost vec procurela vest o dogadjaju, Djordju Martinovicu dolazi u posetu pukovnik Novak Ivanovic, nacelnik Doma JNA u Gnjilanu i primorava Djordja Martinovica da prizna da je on sam sebe nabio na flasu, jer je bio homoseksualac!? Novak Ivanovic ce, u ispovesti za casopis „Intervju“ posle godinu dana, priznati da ga je na to naterao izvesni general Stojanovic. Posle toga, pukovnik Ivanovic dobija prekomandu i seli se u Zrenjanin. Djordja Martinovica iz Pristine prevoze na VMA gde pet uglednih lekara na celu sa doktorom Ceramilcem, potpisuju dijagnozu da samopovredjivanje te vrste nije mogucno. Trazi se supervestacenje i na tom vestacenju ljudi od medicinske struke potvrdjuju da to nije mogucno. Zatim se trazi super-supervestacenje od slovenackog akademika Janeza Malcinskog iz Ljubljane koji je zvanicno napisao da je samopovredjivanje moguce, ali i da nije moguce! Na kraju, Djordja Martinovica prebacuju u London kod dr Pitera Holija, koji ga dva puta operise i javno saopstava da samopovredjivanje nije moguce. Zbog toga dr Holi dobija pismo od dr Malcinskog koji mu preti „zato sto se mesa u unutrasnje stvari Jugoslavije“.

Ceo slucaj, inace, danas moze da se kaze, vodio je tadasnji ministar unutrasnjih poslova SFRJ Stane Dolanc. Ostace zapamceno da je na Televiziji Ljubljana 1987. godine Dolanc izjavio: „Slucaj Djordja Martinovica je zavrsen. Moja policija je utvrdila da se sam povredio i nema sudskog procesa. Djordje je prvi srpski samuraj koji je nad sobom izvrsio harakiri“, uz siroki osmeh. Takodje je danas za objavljivanje da je savezni javni tuzilac Milos Bakic, izmedju ostalog i zbog nacina vodjenja istrage u slucaju Djordja Martinovica bio odlikovan visokim odlikovanjem, da su ljudi iz pravosudja Vukasin Trumpic i Gradimir Popovic bili na VMA i tesko bolesnom Martinovicu iznudjivali priznanje, naravno uz prisustvo policije. Da je sve to dozvolio general Vladimir Vojvodic, tada nacelnik VMA u Beogradu, da njegov pomocnik Srdjan Krstinic, potonji admiral u vojsci Franje insistirao da se Djordje Martinovic izbaci sa VMA.

O tome je svedocio dr Stanislav Nikic, tada sef Neuropsihijatrije na VMA. Da je Branko Mamula, admiral, ostao nem na pismo i molbu Dobrice Cosica da se slucaj razjasni. Da je general Milan Daljevic iz Uprave SSNO, tvrdio da vojska s tim slucajem nema nikakve veze. Da je general Petar Gracanin, sef unutrasnjih poslova SFRJ posle Dolanca, trazio da se zakljuci predmet Djordja Martinovica. Drugi opstinski sud u Beogradu doneo je 1990. godine, po tuzbi Djordja Martinovica, presudu kojom se drzava obavezuje da mu zbog nanetih uvreda i tendencioznog skrivanja istine isplati odstetu od oko 100.000 nemackih maraka, medjutim, ni posle toliko godina presuda jos nije osnazena niti je Martinovicu i njegovoj porodici (supruga, tri sina, cerka i desetoro unucadi) ikada isplacena odsteta. Milorad Bajic, autor i reziser filmova o slucaju Martinovic, „Strah od istine“ i „Optuzujemo“, istice da filmovi nikada nisu prikazani na Radio- televiziji Srbije „zbog zabrane tadasnjih prvih ljudi RTS Dusana Mitevica i Milorada Vucelica“. Iako je Bajic nekoliko puta pozivan da donese filmove, njihovo emitovanje je uvek otkazivano u poslednji cas. Bajic svake godine prvog maja pise otvoreno pismo Slobodanu Milosevicu u kome ga podseca da drzava ni posle 15 godina jos nije zvanicno obesnazila lazi o Martinovicu uprkos tvrdnjama domacih i svetskih eksperata kako je sa medicinskog stanovista nemoguce da covek sam sebi nanese tako tesku povredu. „Filmovi nisu nacionalno obojeni i ne bave se albanskim separatizmom, vec, naprotiv, monstruoznim pritiscima i lazima kojima se drzava posluzila da bi nas u ono vreme uverila kako je na Kosovu toboze sve u redu.

“Zelim da javnost shvati da se skrivanjem istine i medijskim manipulacijama problem moze samo produbiti, a ne resiti. Da li je iskrivljena stvarnost o Kosovu pomogla Srbima ili Albancima?“, pita se Bajic koji je u ime porodice Martinovic pozvao na danasnju sahranu kosovskog mucenika sve pravdoljubive i istinoljubive ljude. Svi koji su ucestvovali u sakrivanju istine o stradanju Djordja Martinovica, coveka nekada metafore kosovskog stradanja Srba, svi koji su ucestvovali u medijskoj mistifikaciji njegove tragedije, mogu da odahnu. Djordje je mrtav, medju njima takodje ima preminulih, a da li jos zive grize nocu savest sto su to ucinili, samo oni znaju.

(Prema tekstovima u dnevnim listovima Glas javnosti i Danas od subote, 09. septembra 2000. godine)

 

Danas sahrana kosovskog mučenika Đorđa Martinovića

ŽRTVA SEPARATIZMA I POGREŠNE POLITIKE

Krusevac 09. 09. 2000 – Danas u 13 casova u selu Citluk kraj Krusevca bice sahranjen Djordje Martinovic (1928), u prisustvu najblize rodbine: supruge Jagodinke, sinova Srecka, Dragana i Gradimira, kcerke Olge i desetoro unucadi. Djordje Martinovic (preminuo u proslu sredu), covek je koji je postao metafora stradanja, skrivanja istine i medijskih manipulacija. Martinovic je zrtva monstruoznog zlocina koji su nad njim pocinili 1. maja 1985. albanski separatisti na Kosovu. Da bi pojacali iseljavanje kosovskih Srba, oni su sejuci strah, nabili Djordju polulitarsku flasu sa kocem u utrobu na njegovoj njivi Jaruga kod Gnjilana.

 

Protodjakon Sava Janjić (2000.) :

SRPSKE PODELE SU UVEK BILE UZROK NAJVEĆEG STRADANJA MEDJU SRBIMA

„Buduci da je srpska zajednica jos nekonsolidovana i u soku bez, jasne politicke diferencijacije i da zivi pod direktnim pritiscima i ucenama rezima i njegovih pristalica,nije u mogucnosti da normalno ucestvuje u izbornom procesu za opstine“-misljenje je ekspertskog tima SNV Kosova i Metohije.

Nakon konsultacija sa Danom Everstom, sefom misije OEBS-a, koja je zaduzena za organizaciju i kontrolu izbora, kao i clanovima PAVK-a, a na osnovu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, Bernar Kusner, sef Civilne misije UN na Kosovu, je doneo odluku da se na Kosovu i Metohiji 28. oktobra raspisu lokalni izbori. Ovoj odluci o raspisivanju izbora prethodilo je prihvatanje Deklaracije iz Erli Hausa, koja je rezultat srpsko-albanskih razgovora vodjenih u Americi i Sporazum o razumevanju, koji je nakon intenzivnih diplomatskih akcija SNV KIM, potpisan izmedju predsednika SNV KIM, Njegovog Preosvestenstva Episkopa rasko-prizrenskog g.Artemija i Bernara Kusnera. O predstojecim izborima, kako onim koje je raspisao UNMIK na Kosovu, tako i onim koji su raspisani u SRJ, kao i o raskolu medju predstavnicima kosovskih Srba, razgovarali smo sa protosindjelom Savom (Janjicem), portparolom SNV KIM i sekretarom Episkopa Artemija.

Kako biste sada, nakon izvesnog vremena, ocenili rezultate oba potpisana sporazuma (i sa UNMIK-om i najnovijeg iz Erli Hausa)? Sta se u vremenu izmedju ta dva sporazuma ucinilo na implementaciji Sporazuma sa UNMIK-om?

 

  • Nakon potipisivanja Sporazuma o razumevanju i Deklaracije iz Erli Hausa nismo ni ocekivali da ce odmah doci do spektakularnih promena na terenu, prestanka nasilja i mirnog zivota. Onaj ko tako nesto ocekuje i na osnovu svakodnevnih napada na kosovske Srbe optuzuje SNV za neuspeh, u sustini ne poznaje situaciju na terenu. Ipak ono sto je zapoceto jeste proces koji je neophodan da bi doslo do potrebne promene. Situacija na Kosovu se mozda jos zadugo nece znacajnije menjati ali je vec sada na pocetku neophodno uciniti prve korake bez obzira koliko rezultati bili obeshrabrujuci. Formirana je vec posebna jedinica UNMIK policije za specijalna dejstva i upravo se privodi kraju izrada koncepta za posebne mere bezbednosti. Iz Britanije je stigla grupa detektiva i eksperata za istrazivanje organizovanog kriminala koji se nadaju da ce u toku nekoliko narednih meseci biti razbijeno jezgro organizovanog kriminala. Sve je vise Srba koji se prijavljuju u Kosovsku policiju. Na nekoliko lokacija u Pokrajini Srbi i Albanci u KPS vec zajedno patroliraju sto je pre par meseci bilo nezamislivo. Trenutno je u KPS 240 Srba, a SNV ima prijave jos 372 dodatna srpska policajca. Iako sudski sistem predstavlja najslabiju tacku misije, SNV je vise puta do sada uspelo da ostvari pravo na ponovljeno sudjenje sa medjunarodnim sudijama kojih jos vise treba da dodje na Kosovo. Komitet za Povratak je obezbedio povratak jednog broja Srba u Slivovo, do spontanog povratka Srba doslo je u sela Grace i Markes kod Gnjilana. Aktivno se radi na podrucju Musnikova, Osojana i drugih lokacija. Radu komiteta se pridruzio i SNV Mitrovice. Vec je formirano 15 lokalnih srpskih kancelarija u srpskim enklavama koje su zacetak lokalne srpske samouprave u sklopu administracije Kosova. Dijalog sa liderima Kosovskih Albanaca se nastavlja iako u teskim uslovima nastavljenog nasilja I priblizavanja imamo izmedju umerenih albanskih partija koje su i same izlozene politickom nasilju s jedne strane i srpske zajednice s druge strane. U medijima je vec bilo par zajednickih nastupa. Srpski glas, konstruktivni predlozi i nekompromisne reci kritike cuju se i s paznjom slusaju u svim telima kosovske administracije. U planu je citav niz investicija i medijskih projekata koji treba da omoguce bolji zivot Srba. Nastavlja se jaka aktivnost sa medjunarodnim predstavnicima koji sve vise pokazuju razumevanja za srpske stavove. U celini situacija ostaje i dalje veoma teska ali smo danas nekoliko koraka napred u odnosu na period pre ovih sporazuma i Deklaracije iz Erlija sto je znacajan pokazatelj da proces ide napred.

Neki predstavnici kosovskih Albanaca su se nakon povratka iz Vasingtona ogradili od Deklaracije iz Erli Hausa. Osim toga, ista Deklaracija je bila osporena i angazman SNV KIM u Vasingtonu napadan i od strane drugih predstavnika kosovskih Srba,narocito Momcila Trajkovica i O. Ivanovica.Vas komentar.

  • Tacno je da se g. Taci ogradio od Deklaracije izjavivsi da je on tamo bio kao privatna licnost a ne kao predstavnik svoje partije. Takodje je cinjenica da u celini gledano lideri Albanaca ne shvataju ozbiljno Erli sto daje SNV jos vise moralne snage i kredibiliteta da od medjunarodne zajednice zahteva pritisak na albanske lidere. Medju evropskim vladama sve je manje podrske za albanske lidere narocito one iz bivse OVK. Sto se tice americke administracije podrska Taciju u buducnosti zavisi da li ce pobediti demokrate koji su vrlo bliski svojim nekadasnjim saveznicima iz rata na Kosovu. Sto se tice stava lidera iz Mitrovice i g. Trajkovica oni svoj patriotski rejting grade iskljucivo optuzivanjem SNV i neuspeha Misije UN i nemaju nikakvu konkretnu platformu rada. Prema tome na njihovu kritiku naseg rada gledamo i u obrnutom smeru pitajuci se sa puno prava sta su oni postigli time sto ne saradjuju sa medjunarodnom misijom. Da li je zivot Srba koje oni predstavljaju bolji ili situacija ide na bolje nakon njihovih izjava u stampi. Srbi moraju da razumeju da se nas polozaj nece poboljsati ako mi samo sedimo i stalno se zalimo na zaveru i neparavdu celog sveta, vec jedino ako se i sami potrudimo da sa tim svetom nadjemo jedan fleksibilan kompromis i konstruktivno radimo na poboljsanju svog polozaja.

Najbolji primer kako se poraz proglasava pobedom, a kritika i osudjivanje najboljom strategijom jeste rezim koji je kapitulirao na Kosovu, a sada krivicu prebacuje na druge. To je najbolje definisao g. Kecman, bivsi predsednik „Bozura“ koji je izjavio: „Junaci su otisli sa Kosova da ne saradjuju sa okupatorima, a izdajnici su ostali sa njima Koliko politicke podele medju Srbima na Kosovu mogu ugroziti procese koje je SNV zapocelo potpisanim sporazumima i otezati ionako tezak polozaj Srba na Kosovu?

  • Srpske podele su uvek bile uzrok najveceg stradanja medju Srbima. Sadasnje podele nisu u dijagnozi problema, buduci da se i SNV KIM i SNV Mitrovice slazu da je rezim vodio poraznu politiku, vec u strategiji. Dok lideri iz Mitrovice vode jednu regionalnu politiku slicnu politici nekadasnjeg rukovodstva u Srpskoj Krajini SNV KiM vodi racuna o interesima Srba u svim delovima pokrajine i u svom sastavu ima ljude i iz Leposavica koji je na samom severu Pokrajine i gde Srbi zive gotovo normalnim zivotom i jednog Orahovca gde Srbi zive u getu i ocajannju. U sustini SNV KiM nikada nije odbacivala pravo lidera u Mitrovici da imaju svoj sopstveni pristup resavanju lokalnih problema, ali ne moze da prihvati da se jedan regionalni recept koji je mozda i prihvatljiv za taj deo Kosova namece u podrucima gde moze da dovede samo do jos vece konfrontacije sa Albancima i konacnog iseljavanja celokupnog srpskog stanovnistva. Saradnja SNV KIM sa Haskim Tribunalom. Buduci da je Haski Tribunal medjunarodno telo koje je formirao Savet Bezbednosti UN, SNV KiM ga prihvata kao instituciju iza koje stoje Ujedinjene Nacije. SNV KiM vrlo intenzivno saradjuje sa istraziocima Haskog Tribunala po pitanju zlocina koji su pripadnici OVK cinili u vreme rata i posle rata. Prikupljamo materijal, svedocenja i druge dokaze u nadi da ce jednog dana odgovorni biti privedeni sudu. Sto se tice rada Tribunala u pronalazenju Srba koji su pocinili zlocine prema Albancima podrzavamo nameru medjunarodne zajednice da se svi odgovorni za zlocine protiv covecnosti i nevinih ljudi privedu licu pravde bez obzira kome narodu oni pripadali. U javnosti je bilo reci o tome da je rukovodstvo SNV KIM obavesteno o prisustvu placenika na teritoriji Kosova i Metohije ciji bi zadatak bio da eventualno organizuju i izvrse likvidaciju nekih od vodecih licnosti Veca. Da li su te informacije proverene i ukoliko jesu da li su preduzete pojacane mere zastite predstavnika Veca? Rec je o neformalinim i u nepotvrdjenim informacijama koje su verovatno vise u sluzbi pretnji i zastrasivanja. Ipak o svemu smo obavestili medjunarodnu policiju i KFOR koji vode istragu i preduzimaju potrebne mere. General Huan Ortunjo je izjavio da je stavljanje Trepcine fabrike u Zvecanu pod kontrolu KFOR-a posledica neuspelih pokusaja dogovora izmedju UNMIK-a i srpskog rukovodstva u toj fabrici, oko preuzimanja te fabrike radi remonta, odnosno, radi postavljanja filtera.

Kakav je komentar SNV KIM o ovom dogadjaju? SNV KiM smatra da je pitanje Trepce pitanje koje treba da resava nasa drzava sa UNMIK-om. Postoje ozbiljne sumnje da je drzava napravila dil sa Kusnerom po pitanju Trepce.

  • U svakom slucaju po Rezoluciji koju je rezim u Beogradu proglasio za veliku diplomatsku pobedu predvidjeno je da se svi ekonomski kapaciteti na teritoriji Kosova i Metohije stave pod kontrolu Misije UN. Nas interes jeste da se omoguci i dalje rad Srba koji su tamo radili i da se preuzimanje Trepcine fabrike u Zvecanu ne iskoristi kao nacin za jednostrano dovodjenje Albanaca u severni deo Kosova, dok se istovremeno onemogucava povratak Srba u juzni deo Mitrovice i najveci broj juznih kosovsko-metohijskih gradova. Predstavnici SNV KIM su jos pocetkom jula u razgovoru sa nemackim sekretarom u Ministarstvu inostranih poslova, Volfgangom Isingerom, izjavili da nema realnih mogucnosti i uslova za izlazak Srba na izbore na Kosovu. Da li je taj stav u medjuvremenu doziveo neke promene? Kako ce, ako se Srbi izuzmu iz izbora, biti ostvarena njihova zastupljenost u administraciji Kosova? Stav povodom lokalnih kosovskih izbora ali i saveznih izbora u SRJ je ostao identican. Bez slobode zivljenja, slobodnih medija i osnovnih uslova bezbednosti nema slobodnog izrazavanja politicke volje gradjana pa samim tim ni demokratskih i slobodnih izbora.
Stane Dolanc-ključna uloga u zataškavanju zločina nad Martinovićem

Da li ce SNV KIM pozvati kosovske Srbe da glasaju za zajednickog kandidata DOS ?

  • U skladu sa stavom o izborima SNV KiM nikoga nece pozivati na glasanje niti ce to demokratsko pravo ikome uskracivati. Postoji ozbiljna sumnja da ce savezni izbori za predsednika SRJ na Kosovu biti velika prevara rezima kao i uvek do sada i iluzorno je ocekivati da kosovski Srbi ista mogu da ucine u ovakvim uslovima. Ipak generalni stav SNV KiM ostaje da treba podrzati opozicionog kandidata koji moze da smeni Milosevica. Ne mogu a da ne primetim da se diktature ne ruse izborima. Ipak eventualna izborna kradja od strane rezima moze da pruzi legitimno moralno pravo narodu Srbije i Crne Gore da se sa diktaturom izbori na drugi nacin.

Koliko bi ucesce nekih predstavnika kosovskih Srba u ovim uslovima na izborima na Kosovu mogla jos vise da ugrozi polozaj Srba na Kosovu ili ugrozi procese zapocete od strane SNV na njegovom poboljsanju?

  • Ucesce Srba u kosovskim izborima bila bi farsa jer ko ce glasati i za koga u Pristini gde od 40.000 Srba zivi 300 ljudi u jednom getu, ili ko ce organizovati izbore u Prizrenu gde zivi samo stotinak srpskih dusa koje ne smeju da izadju iz svojih kuca. SNV je predlozilo da Kusner gde za to postoje uslovi imenuje srpske predstavnike u opstinskim vecima i da se formira mreza srspkih lokalnih kancelarija koje bi omogucile funkcionisanje lokalne srpske administracije u enklavama. Ipak u nekim od kompaktnih srpskih opstina neki predstavnici SNV imaju i stavove u prilog izlaska na izbore (npr. Leposavic) i SNV nije na sebe preuzelo ulogu da ikome zabranjuje da cini ono sto smatra najboljim u konkretnim uslovima iako, gledano u celini, uslovi za slobodne izbore ne postoje za Srbe na Kosovu.

Kakva je Vasa prognoza stanja na Kosovu ukoliko na predstojecim izborima ne dodje do promene vladajuceg rezima?

  • Ukoliko u skorom roku dodje do promene rezima postoje realni uslovi da se spreci proces izdvajanja Kosova iz Srbije i SRJ i omoguci rekonstrukcija jedne demokratske i decentralizovane drzave u kojoj bi se svi gradjani osecali slobodnim. U slucaju da do promene rezima ne dodje nije tesko biti prorok – i Jugoslavija i Srbija krenuce putem potpune dezintegracije i kolapsa sa vrlo krvavim epilogom. Ne usudjujem se o tome i da razmisljam.

Kako komentarisete inicijative Momcila Trajkovica i SPOK-a za formiranje ujedinjenih srpskih snaga Kosova. Hoce li SNV KIM ucestvovati u radu takvih „politickih tela“? Momcilo Trajkovic spada u red virtuelnih politicara koji deluju i postoje samo u medijima.

  • Dok je radio zajedno sa vladikom Artemijem tvrdio je da se jedinstvo Srba na Kosovu mora uspostaviti oko Crkve i jedne demokratske opcije. Sada kada vise nije uz SNV KIM, Crkvu optuzuje za teokratiju, a trazi dijalog sa komitetom SRJ na Kosovu ili Oliverom Ivanovicem koga je do juce optuzivao kao Milosevicevog agenta, sto je sve vrlo kontradiktorno i pokazuje politicki nestabilnu licnost koja je do sada vise puta menjala svoje stavove. Trenutno namera Trajkovica koji nema konkretnu podrsku na terenu jeste da se nametne kao lider kosovskih Srba preko kandidature u skupstini SRJ u ime udruzene opozicije. U tome nema niti ce dobiti podrsku SNV KiM buduci da kao politicar i licnost za takvu odgovornu ulogu ne poseduje potrebne predispozicije

Ljiljana Milić

 

KOSOVSKA FARSA

Mnogi zapadni analiticari smatraju da ce izbori (2000.) koji ce se jedni za drugima ove jeseni odrzati u vise balkanskih zemalja – Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Albaniji, SR Jugoslaviji i, konacno, na Kosovu biti odlucujuci za taj region. Razgovor sa dr Volfom Oslisom, jednim od najuglednijih nemackih eksperata za Balkan i autorom veceg broja studija o ovom podrucju, pocinjemo pitanjem – Hoce li izbori ove jeseni znacajnije promeniti postojecu sliku Balkana? Kakvi su prema vasoj proceni izgledi udruzene Demokratske opozicije Srbije i da li smatrate da ce Slobodan Milosevic priznati poraz ukoliko glasaci odluce da novi predsednik treba da bude Vojislav Kostunica?

  • Kostunica je kandidat ujedinjene opozicije dok je ona ujedinjena. Najjaca srpska opoziciona stranka, Srpski pokret obnove romanopisca Vuka Draskovica nije uz ujedinjenu opoziciju, kao ni najjaci faktor demokratizacije u citavoj SR Jugoslaviji, Crna Gora, koja sigurno nece ucestvovati na izborima. To je dvostruko slabljenje opozicije, koja ipak mozda na kraju nece proci tako lose. Prema najnovijim ispitivanjima javnog mnenja, Kostunica vodi ubedljivo ispred Milosevica. Ali ne toliko ubedljivo da bi mogao da pobedi i moguce manipulacije i falsifikovanje izbornih rezultata od strane Milosevica. Pa, ipak, javlja se izvesna nada. A, racuna se i na preokret u raspolozenju biraca. Gledao sam neverovatnu specijalnu emisiju na crnogorskoj televiziji u kojoj je receno da ljudi gladuju, a onaj ko zeli da dodje do jeftinog komada hleba mora da ustane u ponoc. Sve je zaista toliko lose da tako nesto nije moglo ni da se nasluti. I kad bi se zatim covek zapitao ko je zapravo uzrocnik takvog stanja da Srbi, najveci slovenski narod jugoistocne Evrope, zive u takvoj smrtonosnoj bedi, tad bi zaista veci deo birackog tela mogao da glasa protiv Milosevica. Ali, tog coveka ne bi trebalo potceniti. On ima vlast, on poznaje trikove i on nema obzira ni prema kome. Njegov cilj je vlast i obezbedjenje te vlasti. On misli samo osam sati unapred, vise ne, rekao je za njega Dragoslav Avramovic. A on to mora znati, jer on sa Milosevicem ima duze lose iskustvo.

Koliko nasilje na Kosovu i nemoc medjunarodne zajednice da zastiti manjine, posebno Srbe, ide naruku Milosevicu?

  • Na to pitanje nazalost mogu da dam samo potvrdan odgovor. Razvoj dogadjaja na Kosovu se nalazi na fatalnoj nizbrdici. Kosovo je nominalno jos deo Srbije, odnosno SR Jugoslavije, a u stvari je odavno iz nje izaslo. Tamo vise ne postoji nikakva zelja, cak ni zbog cisto geografske blizine, da se sa Jugoslavijom nacini jedna drzavna zajednica. Kosovo nije zavicaj jadnih zrtava, vec je eldorado za sve kriminalce regiona. Ono je samo region smrti, kidnapovanja, bezvlasca, proterivanja, podmetanja pozara. Sve sto sam ovde rekao su uglavnom citati albanskih novinara. Stvari se na Kosovu razvijaju tako lose da bi jednoga dana u bliskoj buducnosti Milosevic mogao da bude manje zlo i tada bi mogao da dozivi rehabilitaciju od medjunarodne zajednice, kako se uostalom dosad vec vise puta dogodilo – setimo se samo Dejtona.

Kakva su vasa ocekivanja od izbora na Kosovu?

  • To je farsa koja nema nikakvog znacaja. Kosovo je pri tom silom etnicki ocisceno. Jedanaest, ili vec koliko nealbanskih manjina su nasilno proterane sa Kosova. Ne postoje nikakvi uslovi da se tamo odrze izbori. Isto tako ne postoji nikakav cilj. Ja ne znam zasto se to tamo cini. Rezultat ce biti nesto sto neodoljivo podseca na nacin kako su to radili bivsi komunisti kao sto su Honeker ili Causesku. Bice 99 i jos malo procenata za nesto sto nema nikakvog znacaja. To je jedna tuzna farsa na koju covek ne moze ni da se nasmeje.

Hoce li posle svih napora Zapada doci do poraza nacionalista u Bosni i Hercegovini. Imate li uvid u medjuetnicke odnose u Federaciji i Republici Srpskoj?

  • Bosna je jos od juna na putu koji mnogo obecava. Velike nacionalne partije SDA, HDZ i druge su na silaznoj putanji. Alija Izetbegovic najavio je svoje povlacenje. Pod pritiskom medjunarodne zajednice ova zemlja se postavlja na zdrave noge. Do sada ona je bila virtuelna drzava. Postojala je medjunarodno priznata Bosna i Hercegovina koja je bila clanica Ujedinjenih nacija, ali koja u stvarnosti uopste nije postojala. Vitalne odluke donosile su se u kantonima, a one su cesto bile obelezene zaviscu, rivalitetom i surevnjivoscu. Novi predsedavajuci Veca ministara je postao Spasoje Tusevljak. Sada postoje nova ministarstva u kojima su veoma dobri kadrovi sa novim kompetencijama. Postoji i dobra volja ovih novih politicara da ucine ono sto se godinama zelelo. A to je, naime, stvaranje unitarne Bosne i Hercegovine, koja zaista ima evropsku perspektivu. Ja sam i u martu bio u Bosni i Hercegovini, ti procesi ce strasno dugo trajati. Ali pocetak je tu i on je bolji nego nista, kaze se u narodu. I, mi se s tim mozemo saglasiti.

Kako se razvijaju politicki procesi pred izbore u Makedoniji? Ima li zabrinjavajucih tendencija?

  • Makedonija je u najblizem susedstvu sa Kosovom, Srbijom, Albanijom. A razlikuje se tako dijametralno od svih ovih zemalja, da covek konacno moze samo da kaze – zemlja je, politicki vidjeno, fantasticno dosadna, ne dogadja se nista. U glavnim vestima Makedonske televizije govori se o Kosovu, o Beogradu, o Atini, o ruskom predsedniku Putinu, ili vec o necem drugom. Ali o sopstvenoj zemlji Makedoniji govori se samo u vremenskoj prognozi. To je jedan veliki kompliment. U ovoj zemlji izgradjuje se demokratski konsenzus, sto se u drugim zemljama jos ni u zacetku ne moze prepoznati. Mi smo Makedonci, vi ste Turci, Egipcani, vi ste Albanci, mi se ne volimo, mi se svadjamo, ali mi smo svi svesni da zivimo u ovoj drzavi, sto je vec vrednost po sebi.

 

KOSOVO 2007.: MERA NAŠE PROPASTI

 

Jedan sluzbenik Ujedinjenih nacija, slucajno bugarske nacionalnosti, ubijen je usred Pristine samo zato sto je na pitanje prolaznika koliko je sati, neoprezno odgovorio na srpskom, bez da se mogao prepoznati njegov bugarski akcent. Kada je prepoznat kao Srbin, fizicka likvidacija bila je stvar rutine, kao sto je to vec u Pristini, ako ste Srbin, pravilo vec puna cetiri meseca. Drugi je, nedavno, bio ubijen kada je na pijaci, opet neoprezno, pitao posto su breskve, a jedan jos ranije, krajem avgusta, pola sata pre nego sto ce pisac ovih redova u pratnji francuskih legionara iz Gracanice uci u Pristinu, izgazen je zverski na ulici, kada mu je na nesrecu nestalo benzina usred pristinske carsije, naocigled hiljada ljudi, i to posto su ga neki lokalni albanski mafijasi prepoznali kao Srbina. Zvao se Stanimir, bio je kombajner na putu u susedno selo, da skine psenicu komsijama, a znao je da je svaki nepredvidjen razvoj dogadjaja moguc. Napukle lobanje, Stanimir je dugo bio jedini srpski pacijent u pristinskoj bolnici, pre nego sto ce, nedugo posle prebacivanja u nisku bolnicu, izdahnuti.

Premda ce se komandanti KFOR-a rado pohvaliti da je broj nasilja nad Srbima drasticno opao, zaboravice da pomenu i glavni razlog, da se broj Srba smanjio cetrdeset puta od pre cetiri meseca: od njih oko 40.000 ostalo ih je jedva hiljadu, i to onih koji se kriju iza spustenih roletni, ne izlaze da kupe hranu (ceka ih situacija tipa „posto su breskve“) i iscekuju ili da ih neko spolja izbavi ili da konacno stalna strepnja postane zla sudbina kad neko krene da njihova vrata razvaljuje sekirom i odluci sta da radi s njima. Dok Srbi po gradovima nestaju, a KFOR zadovoljno konstatuje da broj incidenata (sto je eufemizam za sistematsko etnicko ciscenje Srba) svakodnevno opada, jedini je izuzetak Kosovska Mitrovica gde „ponovno ujedinjenje“ grada, stiteci, za sada, Srbe francuski vojnici i zandarmi sprecavaju da se ponove uzasni progoni srpskih stanovnika Prizrena, Peci, Pristine, Urosevca…

U Orahovcu njih nekoliko stotina, kao u nekom getu cekaju da im se dostavi hrana, a vojska koja je nekada davno prva usla u Berlin ne moze da udje u Urosevac, jer joj to ne dozvoljavaju lokalni Albanci. Saradnja sa UNMIK-om i KFOR-om veoma je vazna… svaki put kada bi srpski predstavnici odbili da pregovaraju, kao slucajno, snage KFOR-a bi pomakle straze koje cuvaju Decane i pecku Patrijarsiju; zatim bi se pojavili neki Albanci koji postavljaju dinamit oko manastirskih zidina, a srpski predstavnici bi, nevoljno, morali da se vrate i da saradjuju… pa ko bi uopste medju Srbima smeo da preuzme na sebe odgovornost za rusenje tih svetinja. Zar da kosovski Srbi budu jedino odgovorni za njihovu zastitu, ili je to problem koji treba da resava osam miliona Srba….

Dok predstavnici nase Crkve, staranjem vladike rasko-prizrenskog, neumorno i samopregorno pomazu stare bolesne i iznemogle, prevoze, spasavaju, izvode u ostatak Srbije one koji beze, lece i snabdevaju one koji ostaju, nekolicina drzavnih, a u stvari partijskih sluzbenika rezima, smerno cuci u jednom pristinskom podrumu, gde se, pred zidom sa smotanom drzavnom zastavom, glumi suverenitet Srbije, samo za potrebe kamera beogradske televizije… Suverenitet koji ne postoji i koji se topi sa svakom novom izjavom Milosevica i njemu vernih generala… tih „pobednika“ u ratu u kojem nije dato Kosovo… ni oni sami, niti oni koji ih, u nasoj tzv. inteligenciji uporno podrzavaju i u Beogradu amnestiraju (svaljujuci svu odgovornost na NATO, kao da je NATO zaduzen da stiti interese gradjana Srbije), nemaju valjanih odgovora na pitanje gde su stotine nestalih, stotine otetih, blizu 200.000 trajno raseljenih, kakva je to pobeda posle koje Srbe iz stanova i kuca isteruju, ubijaju, nekaznjeno, kao glinene golubove, a sve to uz sleganje ramena predstavnika medjunarodne zajednice, tj. onih kojima je „staranje“ nad Kosovom „privremeno“ prepusteno.

Kako to da se na rezoluciju UN pozivaju oni koji ne priznaju Haski sud, tribunal koji je u ime UN-a osnovao Savet bezbednosti… kakva je ta „pobeda“ u kojoj se glava gubi i za jednu rec izgovorenu na srpskom, kakva je to pobeda u kojoj su Srbi zasticeni slabije nego u doba nacisticke okupacije i pune albanske vlasti, najpre pod italijanskim, a zatim i pod nadzorom Treceg Rajha. Moralni pad naseg naroda jos je veci kada se sagledaju dva posebna fenomena: prvi da mnogi Srbi, sklonjeni u enklave, sami sebi ne priznaju sta se zapravo dogodilo, a novo stanje sebi samima predstavljaju kao privremeno, uljuljkani, za trenutak, izvesnom zastitom koju im pruza KFOR, a nesvesni da su saterani u geta, a i ona ce se, po svoj prilici, tesko odrzati ako Milosevic ostane na vlasti u Srbiji. Oni su stavise, ostali prijemcivi za svaku vest u novinama (dele im se besplatno „Politika“ i „Ekspres“) koje im, lazno, ponavljaju da je suverenitet Srbije jos tu, jer ga i oni predstavljaju… po trista dinara „plate“ koji se sluzbenicima redovno dostavljaju… ta iluzija nekako opstojava… Onih koji ce sebi priznati da su se pogresno politicki opredelili jos uvek je malo, kao i onih koji ce glasno reci sta se sve zaista desavalo u ratnim okolnostima… sa albanskim civilima…

Drugi je fenomen strasna, skoro bezdusna ravnodusnost ostatka Srbije za zbivanja n Kosovu, odsustvo reci bilo kakve osude NATO agresije, i jos manje, osuda onoga sto se u mirnodopskim uslovima desava: da etnicko ciscenje kosovskih Albanaca, koje je naredio Milosevic na pocetku rata, sada smenjuje etnicko ciscenje Srba pred nezainteresovanim snagama KFOR-a. Nespremnost onih koji su horski pevali da nikada nece dati Kosovo, da makar i privire na prostore pokrajine, jasno pokazuje sramnu dimenziju jednog laznog patriotskog patosa… Odsustvo opipljivih dela umesto praznih reci, nagla i sveobuzimajuca preokupiranost sopstvenim problemima, cak nekakvo olaksanje sto je s Kosovom sve, na izgled, svrseno, pokazuje da je moralno posrtanje Srba, uprkos razumljivoj iscrpljenosti desetogodisnjim ratovima i sankcijama, tako duboko da ce trebati nekoliko generacija da se zaleci. Kosovo je, zaista, poslednja mera naseg moralnog posrnuca….

S izuzetkom nekoliko novinara i cinovnika na povremenim zadacima, niko iz ostatka Srbije, strucno ili politicki vezan za Kosovo, nije za cetiri meseca, nasao za shodno da se na Kosovu (s izuzetkom jednog beogradskog advokata) zadrzi duze od jednog popodneva. To su potpisniku ove beleske rekle gracanicke monahinje pre nego sto ce, posle trodnevnog boravka, napustiti manastir. Unutar tog fenomena je i cudna nezainteresovanost srpske stampe za sudbine kosovskih stradalnika: nema licnih prica, personalizovanih sudbina… samo smenjivanje brojeva, sturo i bezlicno nabrajanje mrtvih, otetih, nestalih… svih onih koji su odavno pobijeni, ili su prethodno izmrcvareni da bi njihovi organi preko Makedonije, bili prodati za transplantaciju negde u Evropi…

Pisac ovih redova razgovarao je, pred Gracanicom, s jednim britanskim vojnikom, simpaticnim istetoviranim momkom, nesumnjivo slabog obrazovanja, koji je, zacudjen, neprestano ponavljao: ja nista ne razumem, dosao sam da stitim Albance od Srba a vec mesecima samo branim Srbe od Albanaca… tu nesto nije jasno… Drugi jedan sagovornik, Albanac, prevodilac, poluglasno mi kaze da je Adem Demaci, pre nego sto ce se (mozda samo privremeno) povuci s politicke scene, rekao: „ispali smo (mi Albanci) pet puta gori od Srba…“ Neobican lik u svom nacionalnom fanatizmu ali i nekakvoj arhaicnoj cestitosti, taj politicki poeta, Adem Demaci, kojeg je za vreme proteklog rata, kao jos i I. Rugovu ili V. Suroja stitila (iz svojih razloga) srpska policija (stradanje Fehmija Aganija bio je, izgleda, problem slabe koordinacije u zastiti), nije, medjutim dorekao, bar ne javno, da su, uprkos strasnim zlocinima na obe strane, kosovski Albanci ipak pobednici, i na dugu i na srednju, i na kratku stazu…

Za razliku od „pobednika“ u Srbiji, Demaci, i Rugova, Suroi i Taci, ma kako se razlikovali u stavu prema progonima Srba (Suroi se, na vreme ogradio jednim tekstom), znaju da su pobednici i za razliku od razgoropadjenih beogradskih „pobednika“ (koji se busaju u grudi i stalno prete da „ce se vratiti“ s vojskom na Kosovo) nemaju potrebu da svoj trijumf svakodnevno obznanjuju, nego se posvecuju prakticnim zadacima u dovrsenju zapocetog posla, etnickog ciscenja… Za razliku od srpskog nacionalizma, koji je toliko podlozan satanskoj manipulaciji Slobodana Milosevica upravo zato sto nije strukturisan – jer oscilira izmedju krajnosti (egzaltacije i rezignacije), i jer nema moralna uporista – albanski nacionalizam je sistematican i surov na jedan neumoljivo postojan nacin: broj srusenih srpskih bogomolja, koji se i od broja sedamdeset, s kraja avgusta, vrtoglavo povecava, to svakodnevno iznova dokazuje. (Dusan T. Batakovic)

 

Episkop timočki Justin (Stefanović), član Svetog arhijerejskog sinoda SPC

 

CRKVA TREBA DA SAČEKA SA OGLAŠAVANJEM OKO IZBORA

 

  • Radi opsteg dobra mi moramo da saradjujemo sa predstavnicima ovog drustva. Ako prekinemo opstenje ili ono bude na distanci, pravimo deobu u narodu. Moje je da pomognem da se u zajednickom zivotu svi preobrazimo i udjemo u zdravo drustvo koristeci vekovno iskustvo Crkve – Timocka eparhija ima oko 240.000 zitelja. Uglavnom, pravoslavnih. Sediste je u Zajecaru, gradu bez neke dublje crkvene tradicije, a sama eparhija koja je osnovana 1834. godine izgubila je korak sa pravim predanjem kakvo postoji na Kosovu, u Sumadiji, zickoj i sabacko-valjevskoj eparhiji i dobrim delom u RS. Prema predanju, noga svetog Save nikada nije krocila na tlo Timocke eparhije, fanarioti nisu upravljali ovim krajevima i nikada nije zaziveo Bogomoljacki pokret. To su razlozi zbog cega se na ovom tlu razvio surogat hriscanske vere u vidu paganskih obicaja, vracanja, gatanja, astrologije, crne i bele magije i jos mnogo cega. Trudim se da svojim eparhiotima prenesem pravoslavlje, ono koje sam doziveo i proziveo u manastiru Crna Reka, pokraj civota sa mostima svetog Petra Koriskog – kaže episkop timočki Justin (Stefanović), član Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve.

U razgovoru za Danas vladika Justin govori o duhovnoj obnovi u Timočkoj eparhiji, stanju na Kosovu i Metohiji, ulozi Crkve u javnom zivotu. Koliko je za coveka beogradskih korena i drugacijeg iskustva izazov da preuzme brigu za eparhiju poput timocke. Mnogi Zajecarci tvrde da su posle Drugog svetskog rata izbegavali cak i ulicu u kojoj se crkva nalazi.

  • Zajecar je prema Crkvi nepoverljiv zato sto ona nudi nesto novo. Novi sadrzaj koji od coveka trazi preumljenje.Oni koji do sad nisu ziveli sa Crkvom smatraju da ona suvise trazi od njih, da promene svoje navike, da se vise trude na moralnom planu, da se zrtvuju za vecne ideale. Posso je Zajecar cvrsto utemeljen na materijalistickoj ideologiji, sve sto mi u Crkvi radimo shvata se kao atak na njihovo uverenje i slobodu. Velika je nezainteresovanost vecine zitelja za ono sto Crkva nudi. Kada se u nama desi duhovni preobrazaj, onda nam postaje jasno sta nam se desava kao narodu i sta nam valja ciniti.

Cinjenica je da veliki deo naseg naroda jos spava dubokim snom. Ko treba da ga ih probudi?

  • Crkva i ona radi onoliko koliko moze. Da li na najbolji nacin, to je drugo pitanje. Stalno se ponavlja i trazi da se Crkva oglasi. Ja sam se oglasavao tokom protesta zbog prikrivanja izbornih rezultata. U dva maha. U Negotinu i Zajecaru. Smatrao sam da je potrebno da izadjem i kazem svoju rec. Neposredno posle toga hram u Zajecaru je razvaljen i demoliran iznutra. Narod koji me je tamo slusao nije dosao da saucestvuje sa svojom crkvom. Zato posle svega smatram da su sve ovo prolazne bolesti kroz koje narod prolazi i da nisu krupna egzistencijalna pitanja dogmata i direktnog napad na Crkvu i njeno ustrojstvo.

Zaista mislite da stanje u kome se sada nalaze zemlja i narod nisu dovoljno krupna pitannj?

  • Crkva se dosada oglasavala svojim zvanicnim saopstenjima i jasno i nedvosmisleno rekla sta je trebalo da kaze.

Smatrate da bi Crkva trebalo sada da prekine sve odnose sa drzavom?

  • Ne, ali bar da drzi distancu.

Ako vec ima stav da je neko odgovoran za, recimo, gubitak Kosova i Metohije, zasto se pojedini episkopi vidjaju na drzavnim prijemima?

  • Sabor je u svojim odlukama proteklih godina budno pratio citavu dramu koja se nama desavala i nedvosmisleno slao poruke i predstavnicima vlasti i narodu. Iako je Sinod doneo jasan stav i definiciju o kriticnom stanju u drzavi, ima nekih episkopa koji ce uraditi cak i suprotno. To ide njima na savest. Svaki episkop ima punu slobodu i odgovornost da u okviru svoje eparhije koja mu je poverena dela onako kako smatra da je najbolje. Cinjenica je da narod cesto nema kriterijume sta je prava stvar, ali zato ima potrebu da sa politickim nabojem komentarise sve sto se u Crkvi desava. Radi opsteg dobra mi moramo da saradjujemo sa predstavnicima ovog drustva. Ako prekinemo opstenje ili ono bude na distanci, pravimo deobu u narodu. Moje je da pomognem da se u zajednickom zivotu svi preobrazimo i udjemo u zdravo drustvo koristeci vekovno iskustvo Crkve. Sad su velika previranja. Imamo izbore u septembru. Svi smo napeti i nervozni. Da li treba sada raspirivati vatru, intenzivirati medjusobne razmirice ili se moliti Gospodu da nas urazumi i pomogne da izadjemo iz ove krize.

Da li ce se Crkva oglasavati pred izbore ili ce, kako neki od arhijereja predlazu, sacekati da vidi sta ce joj kandidati ponuditi u svojim programima?

  • Crkva ne trguje sudbinom svoga naroda. Narod i Crkva su spojeni sudovi i Crkva kao zivi organizam, budno prati sta se zbiva i prozivljava sve ovo. Crkva bi mozda trebalo da saceka sa oglasavanjem oko izbora, ali to ne znaci da ona ceka „zeleno svetlo“ kada ce govoriti, a kada je korisnije da cuti.

Spadate u vladike koje cesto idu na Kosovo i Metohiju. Da li SPC zbog stanja srpske crkve i naroda na Kosovu i Metohiji vrsi pritisak na vlast?

  • Ako mislite na drzavne strukture koje vode racuna o teritorijama – o Krajini, RS, o Kosovu, sutra o Istocnoj Srbiji i celoj drzavi – ne znam kakav bi pritisak Crkva trebalo sada da izvrsi na njih. Nisu samo oni faktor koji odlucuje o Kosovu. Kada je Kosovo bilo u nadleznosti ove drzave, to se nije na pravi nacin odradilo. Sad kada je problem internacionalizovan, mislim da bi bilo apsurdno traziti nesto od drzave koju malo ko u svetu uvazava.

Koliko oko Kosova moze da pomogne medjucrkvena diplomatija?

  • Radi se u tom pravcu, ali postoji teznja da se Crkva svede u okvire crkvene porte. Njena misija proteze se do crkvene ograde. Svaki korak izvan toga smatra se mesanjem u politiku. Crkva nema mogucnosti da preuzme ulogu u javnom zivotu, kakvu je nekad imala.

Da li je to razlog sto vladika Artemije nailazi na nerazumevanje, cak i u samoj Crkvi?

  • Vremena su teska i sve sto covek danas radi nailazi na veliki otpor. Svako ima neku svoju istinu, pravdu. Sve nas boli Kosovo, ali vladiku Artemija valjda najvise boli. On se vencao za tu eparhiju. On je covek koji se pece dole na vatri. Prebacuje mu se sada sto razgovara sa predstavnicima medjunarodne zajednice koji su nas bombardovali. To su ljudi koji su sada trenutno na Kosovu i on mora da razgovara sa njima. Time im nije dao podrsku, niti ih uvrstio u pravoslavne…. Ima onih koji kazu da to sto on radi jesu radikalni potezi… On i mora radikalno. Kuca gori i on gasi pozar onako kako moze i cini onako kako smatra da je najbolje, jer zivi tu, zna prilike i odnose. Znam da je decansko bratstvo pomagalo siptarskim porodicama da se evakuisu, vozili su ih u bolnice, pomagali su ih i materijalno. Sada kada bi to gledali, ispada da su pomagali neprijatelje, a oni su pomagali ljudima.

Gracanica je na neki nacin postala stab i sad tu dolaze svi oni koji su zaduzeni za Kosovo. Je l’ to njih Artemije doveo tamo? Da li on tu stvara profit, kapital, politicku karijeru ili mu je cilj da sacuva ono malo naroda?

  • Ja bih mozda iz Beograda ili iz Zajecara to drugacije resavao, ali on je tamo. Vidi krv, zrtve, muke, plac, tugu… Lako je sedeti u kabinetu i razmisljati o Kosovu. Drugo je kad si tamo. Nazalost, oko pitanja Kosova nismo svi na istoj liniji. Koliko ima Srba, toliko ima i vidjenja kako bi trebalo resiti stanje u pokrajini. Ali, za Kosovo sto se crkvenih velikodostojnika tice, odgovoran je samo episkop rasko-prizrenski. Mi mozemo da se slazemo ili ne slazemo sa njegovim stavovima, ali on je covek koji je na zakletvi dao obecanje Bogu da ce na najbolji nacin voditi svoju eparhiju.

 

CETVRTAK 07. septembar 2000.

NOVA POLITIČKA IGRA S KOSOVOM

Beograd – Odluka sefa Unmika Bernara Kusnera da dozvoli glasanje u srpskim enklavama i dalje nailazi na razlicite reakcije medju kosmetskim Srbima. Koordinator DSS za Kosovo i Metohiju Dragan Lazic ovu dozvolu smatra nebitnom.

  • Bitno je saznanje i animacija javnosti o pokusaju rezije rezima da izvuce 350 hiljada glasova. Sainovic se unapred izjasnjava o mogucem broju sa Kosova i Metohije. Da je on stvarno imao toliki broj odazvanih i toliku podrsku albanske nacionalne zajednice na Kosovu i Metohiji se nikad ne bi dogodilo ono sto se desilo. Opet se igraju s Kosmetom. Ocigledno Kosovo im treba samo pred i za izbore. Ovoga puta No pasaran – istice Lazic.

On podseca da je na Kosovu i Metohiji registrovano 960 hiljada albanskih glasaca i oko 115 hiljada srpskih. Sto se albanskog birackog tela tice, podseca Lazic, ono se nece izjasnjavati na izborima jer su se referendumski izjasnili s vise od 98 odsto da su za samostalnu drzavu. U krajnjoj liniji moguce je da samo nekoliko hiljada Albanaca izadje u prirubnim opstinama. Znaci ostaje srpsko biracko telo koje broji 115 hiljada. I pod najidealnijim uslovima nije izlazilo vise od 70 odsto, tako bar kazu prosli izbori 1996. U najboljem slucaju sa kompletnim nealbanskim glasovima moze se racunati na ne vise od 100 hiljada glasaca. Sve ostalo je, smatra nas sagovornik, u domenu teske kradje.

 

DEMONSTRACIJA SILE London (FoNet) –

Britanski „Tajms“ pise o, kako se navodi, demonstraciji sile britanskih trupa u sastavu KFOR-a u utorak, u neposrednoj blizini administrativne granice Kosova sa Srbijom. Bio je to, navodi list, odgovor na nedavno izrazenu spremnost VJ da se vrati u pokrajinu. U vezbi, koja se odvijala u vidokrugu kontrolnog punkta srpske policije, na putu Podujevo-Nis, ucestvovali su tenkovi, snajperisti, mehanizovana pesadija i jedan helikopter. „Tajms“ je citirao reci britanskog majora Harija Hanskomba da je prevashodni cilj te operacije bio da se predupredi, kako je naveo, agresija preko granice.

 

NAJZAD STIŽU RAČUNI ZA TELEFON I KOMUNALIJE

Beograd – Siptari, koji su godinama izbegavali placanje svih vrsta dazbina, najzad ce morati to rade. Primorace ih na to nova, UNMIK-ova vlast. Izvor „Glasa“ iz Pristine najavio je u sredu mogucnost sto skorijeg zavodjenja reda u placanju komunalija, taksi i poreza na Kosovu i Metohiji. Posle godinu i po dana neplacanja svi stanovnici juzne srpske pokrajine morace da izdvajaju vece sume novca za komunalije. Prvo su stigli racuni za telefon, izrazeni u nemackim markama. Kako su za mnoge vlasnike racuni bili visoki, nisu ih platili i ostali su bez broja. Sada ce na red doci struja, voda i grejanje. Stanovnike Kosova najvise ce pogoditi placanje svih vrsta poreza. Najnizi porez, kako saznajemo, iznosice tri odsto.

NA KOSOVU OD KASETNIH BOMBI STRADALO 500 LJUDI

Zeneva – Medjunarodni komitet Crvenog krsta (ICRC) zatrazio je da se zabrani upotreba kasetnih bombi u vojne svrhe i opomenuo je sve drzave koje to ne cine da se pridrzavaju Konvencije o zabrani upotrebe nagaznih mina. U izvestaju o razornim posledicama kasetnih bombi i nagaznih mina na Kosovu, ICRC trazi da se suspenduje upotreba kasetnih bombi u vojne svrhe dok se ne postigne medjunarodni sporazum o njihovoj upotrebi i uklanjanju njihovih ostataka. U izvestaju koji je ICRC prekjuce dostavio diplomatskim predstavnistvima, navodi se da su tokom prvih 12 meseci nakon rata na Kosovu, neeksplodirani ostaci kasetnih bombi, nagaznih mina i drugih smrtonosnih naprava odneli 500 zivota.

U izvestaju se precizira da smrtnost zaostalih naprava na Kosovu godisnje u proseku iznosi 31 slucaj na 100.000 stanovnika. Organizacija navodi da su kasetne bombe narocito opasne po civilno stanovnistvo, jer one nakon udara oslobadjaju mnoge manje bombe koje se zatim rasprsuju u velikom radijusu. Na osnovu, kako se navodi „vrlo konzervativnih“ procena NATO, na Kosovu je preostalo oko 30.000 neeksplodiranih delova kasetnih bombi. Organizacije koje pod okriljem UN rade na uklanjanju neeksplodiranih naprava na Kosovu saopstile su 31. maja ove godine da su unistile 4.069 ostataka kasetnih bombi na Kosovu. Tokom 12 meseci nakon rata na Kosovu, 150 ljudi je poginulo od tih ostataka, sto je, kako navodi ICRC, „za zaljenje i sto je moglo da se izbegne“. U izvestaju se istice da su za razliku od nagaznih mina, kasetne bombe ubojitije, jer od njihovih ostataka, zbog velike razorne moci, obicno strada vise ljudi. Takodje se napominje da su one narocito opasne za decu, jer su njihovi ostaci obicno obojeni jarkim bojama, te privlace deciju paznju. ICRC napominje da je rasciscavanje terena od kasetnih bombi opasnije nego od mina i da one moraju biti unistene na licu mesta. ICRC, medjutim, napominje da se ne moze pouzdano utvrditi koliki je broj neeksplodiranih nagaznih mina zaostao na Kosovu. (Beta)

PETAK 08. septembar 2000.

PRIVRŽENI SRJ, NE TAČIJU

Beograd – Oko 7.000 Albanaca iz sela u okolini Peci i Djakovice najavilo je ucesce na saveznim i predsednickim izborima. U tim sredinama, kako je za “ Glas“ rekao predsednik Demokratske reformske partije Albanaca Sokolj Cusa, bice otvorena i biracka mesta.

  • Albanci iz ovoga kraja privrzeni su Srbiji i Jugoslaviji i ne prihvataju diktate Tacija i Kusnera. Oni se nisu odazvali ni nedavno organizovanom popisu stanovnistva na Kosmetu, pod pokroviteljstvom Unmika, jer nisu zeleli da izdaju svoj ponos i dostojanstvo. Zbog toga sada imaju velikih problema i na njih se vrsi pritisak da se isele iz Metohije – kazao je Cusa.

Predsednik DRPA Cusa u Cetvrtak je s ovim upoznao i predstavnike ruske informativne sluzbe. On im je kazao da na Albance iz okoline Peci i Djakovice pritisak vrse njihovi sunarodnici, sledbenici Tacijeve politike. Tokom razgovora Rusi su, rekao je Cusa, podrzali DRPA i njene stavove o multietnickom Kosovu i ravnopravnosti svih stanovnika, bez obzira na veru i naciju. U ovim selima je, pre rata, sastav stanovnistva bio mesovit i nije bilo medunacionalnih sukoba.

 

BEZ TOLERANCIJE NEMA BUDUĆNOSTI

 

Kosovska Mitrovica – Predstavnici medjunarodne zajednice i mitrovackih Srba i Albanaca slozili su se da bez tolerancije nema buducnosti na Kosovu na juce odrzanoj konferenciji za novinare sa temom „Stop nasilju“ u regionalnom sedistu UN u Kosovskoj Mitrovici.

Regionalni administrator UN Vilijam Nes, predstavnik SNV Kosovske Mitrovice Oliver Ivanovic i gradonacelnik juznog dela grada dr Bajram Redzepi, izneli su svoja vidjenja o politickom, etnickom i svakom drugom obliku nasilja i zakljucio je da Kosovo nema perspektivu bez tolerancije. Vilijam Nes rekao je da je borba protiv nasilja neophodna za poboljsanje ekonomije, jer ionako ima puno ljudi koji imaju previse slobodnog vremena da razmisljaju o proslosti.

„Danas ne govorimo o sprecavanju nasilja, nego o mirnom zivotu na Kosovu. UN misija na Kosovu, kao i regionalni mitrovacki lideri su zdusni da razrese i ovako tesku situaciju u regionu“, objasnio je Nes.

Dr Bajram Redzepi rekao je da je ovo simbolika „kada pominjemo borbu protiv nasilja ali je i korak kada se moramo vise angazovati protiv nasilja“, dok je Oliver Ivanovic, predsednik SNV Kosovske Mitrovice ukazao da ima previse nasilja vec duze vreme, te da principijelno nije prihvatljivo da se silom resavaju razmirice, jer to nije put ka Evropi.

„Poseban vid nasilja je politicko nasilje a toga smo svesni svakodnevno. Mi ne zzlimo ove izbore, ne zbog samih izbora, vec zbog onoga sto prethodi ovim izborima, tj. razni oblici nasilja i pokusaji da se frustrirani motivisu na destrukciju. To se nama dogadja danas, a uoci vasih izbora dogadjace se obema stranama“, rekao je Ivanovic, obracajuci se Redzepiju.

Regionalni administrator naglasio je na kraju da na obe strane Ibra ima ljudi koji se raduju ovoj teskoj situaciji i nasilju. Dokaz za ovu tvrdnju su i dva sinocnja incidenta, tuca u kafe Saru na severu i prepad na jednog stanovnika juznog dela grada od strane dvojice ljudi odevenih u crne kozne jakne. Ovi incidenti nisu bili medjuetnicki, upozorio je Nes.

  1. Bjelica

 

GDE SU ZAVRŠILE DVE MILIJARDE EURA

Strazbur – Evroposlanici italijanske alijanse „Nacionale“ su na konferenciji za novinare ponovo zapitali Evropsku komisiju kako se trosi pomoc EU namenjena Kosmetu i naglasili da ne traze da pomoc bude ukinuta nego da se zna kako su potrosene dvije milijarde eura koje je EU izdvojila od pocetka rata do danas.

Konferencija je odrzana u okviru septembarskog zasedanja Evropskog parlamenta u Strazburu, a poslanici Kristijana Muskardini, Mauro Nobilija i Francesko Turki rekli su da na dvaput postavljeno pitanje do danas nisu dobili odgovor. Oni su zatrazili da bude objavljen poverljivi izvestaj o kontroli uvoza humanitarne pomoci u Albaniju za Kosmet tokom kosovske krize koji postoji u Evropskoj komisiji, kao i da se objasni zasto je izvestaj do sada bio sakriven od javnosti. RFI prenosi da su poslanici zatrazili i zvanicno objasnjenje o trosenju sredstava iz humanitarne pomoci za Kosmet povodom pisanja italijanskog nedeljnika Panorama koji je jos u aprilu ove godine, a zatim i u junu, tvrdio da je pomoc namenjena izbeglicama sa Kosova i obnovi pokrajine zavrsila ogromnim delom u rukama albanske mafije. Poslanici su na konferenciji za novinare pokazali i novinsku dokumentaciju o kriminalizaciji pomoci namenjene Kosovu. (Srna)

EKSPLOZIJE NA ISTOKU KOSOVA

Pristina – Portparol Kfora, americki major Skot Slejten, saopstio je juce da su pretprosle noci u srpskom selu Klokot, na putu Uroevac-Gnjilane, eksplodirale dve bombe, ali da nije bilo povredjenih. U eksplozijama su, medjutim, ostecene dve kuce i unistena je jedna stala, rekao je Slejten, dodajuci da je istraga, koju zajednicki vode Vojna policija Kfora i Unmika, u toku. On je dodao da je eksplozija zabelezena i u jednom albanskom restoranu u selu Pozaranje, desetak kilometara od Klokota, ali da, takodje, povredjenih nije bilo. Strucnjaci Kfora pretpostavljaju da je eksplozivna naprava tezila oko 10 kilograma, a istragu je preuzela policija Unmika. Slejten je saopstio i da je u Lipljanu, ispred kuce vlasnika romske nacionalnosti otkrivena potezna mina, postavljena tako da se aktivira u slucaju da neko pokusa da otvori ulazna vrata. Na srecu, vlasnik kuce je otkrio minu pre nego sto je aktivirana. U kuci osim Roma zivi i starija zena srpske nacionalnosti, rekao je Slejten, dodajuci da je specijalni tim za uklanjanje eksplozivnih naprava onesposobio minu. (Beta)

 

ALBANCI NE PRIZNAJU KUŠNEROVU ODLUKU

Gracanica, Beograd – Na sednici Prelaznog saveta Kosova koja je prekjuce odrzana u Pristini politicki predstavnici kosovskih Albanaca ostro su reagovali na odluku Bernara Kusnera, sefa Civilne misije UN, da nece spreciti odrzavanje jugoslovenskih saveznih izbora na Kosovu i Metohiji.

  • Svi su se izjasnili protiv Kusnerove odluke, za koju su rekli da je ne priznaju i da je smatraju licnim stavom sefa Unmika – izjavila je za Danas Rada Trajkovic, clan Srpskog nacionalnog veca Kosova i Metohije i srpski posmatrac u Prelaznoj administraciji Kosova.

Prema njenim recima, Kusner je na napade albanskih predstavnika uzvratio tvrdnjom da on ima pravo na donosenje takve odluke, sa kojom se, kako je napomenuo, slaze i Kofi Anan, generalni sekretar UN. Rada Trajkovic je pozdravila Kusnerovu odluku o odrzavanju saveznih izbora, jer se njome, saglasno Rezoluciji 1244 UN, priznaje da je Kosovo i Metohija deo SRJ, ali je izrazila sumnju da ce izbore u Pokrajini aktuelni rezim iskoristiti za veliku manipulaciju i izbornu kradju kosovskih glasova.

  • Nije u redu sto Milosevic o odrzavanju izbora nije zvanicno obavestio Unmik, koji bi sa Komitetom savezne vlade mogao da izvrsi kontrolu birackih spiskova. Da je dozvolio registrovanje proteranih kosovskih Srba koji sada zive na prostoru ostatka Srbije u saradnji sa UN sada bi se znao tacan broj prognanih, a izbori bi imali legitimitet – smatra Rada Trajkovic.

Ona je demantovala pisanje pojedinih srpskih medija da je Pristina oblepljena plakatama SRS i tvrdi da po ovom gradu „vise“ samo posteri Hasima Tacija.

SUBOTA 09. septembar 2000

SRPSKA I ALBANSKA DECA NA LEČENjU U FRANCUSKOJ

Pariz – Trideset petoro dece, pripadnika srpske i albanske zajednice sa Kosova koji moraju da se lece i operisu u Evropi, stici ce u Francusku u subotu uvece, najavio je ministar odbrane Francuske. Deca ce doci u pratnji sefa civilne misije UN na Kosovu Bernara Kusnera, koji ce odrzati konferenciju za novinare po sletanju aviona na vojni aerodrom Vilakuble, kod Pariza. Ovu akciju, koju je inicirao Kusner, realizuju ekipe humanitarne organizacije „Lanac nade“, povodom „Dana bez nasilja“ koji se u subotu organizuje na Kosovu. (Beta, AFP)

SPREČEN ILEGALAN UPAD LJUDI IZ ALBANIJE

Pristina – Pripadnici medjunarodnih snaga na Kosovu su tokom prethodne noci uhapsili u blizini granicnog prelaza Morina tri osobe koje su pokusale da ilegalno predju iz Albanije na Kosovo, saopstio je Kfor. Kfor saopstava da je u Prizrenu preksinoc bilo pucnjave, ali da nije bilo povredjenih, kao i da je u tom gradu privedeno 14 osoba zbog krsenja policijskog casa. Pripadnici Kfora su prekjuce popodne u blizini sela Batusa pronasli u jednom napustenom automobilu veliku kolicinu oruzja, municije i eksploziva. Pronadjene su tri puske AK-47, jedan snajper, jedan automat PPSH-43, kao i eksplozivne naprave sa opremom za komunikaciju – toki-voki, tajmeri, antene, 40 metara zice, punjaci akumulatora i akumulatori koji bi mogli da budu upotrebljeni za aktiviranje eksploziva. U saopstenju se dodaje da je takodje pronadjeno 2.200 metaka od 7,72 milimetara, jedna maskirna uniforma i dva pancira, ali i dokumenta i fotografije kosovskog Albanca, vlasnika automobila. Zaplenjena municija i dokumenta su predati policiji Unmika radi dalje istrage. Vojnici Kfora su juce priveli dvojicu kosovskih Albanaca i predali ih policiji Unmika radi istrage, nakon sto je njihovo vozilo zaustavljeno radi inspekcije, a vozac automobila pobegao. Pripadnici medjunarodnih snaga su prekjuce u blizini Odanovca, u opstini Kosovska Kamenica, otkrili u svadbenoj povorci vozilo koje je bilo trazeno zbog ilegalnog oruzja. Jedna osoba je predata policiji Unmika, nakon sto je kod nje pronadjena automatska puska od 7.62 milimetara. U Velikoj Reci, u opstini Vucitrn, prosle noci je izbio pozar u srpskoj kuci koju su nekada koristili pripadnici Kfora iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Civilni vatrogasci iz Vucitrna su za 40 minuta ugasili pozar. Pripadnici Kfora su prekjuce ujutru pored puta severno od pristinskog aerodroma Slatina otkrili projektil za rucni raketni bacac 66 mm, i zbog toga su blokirali saobracaj. Jedinica Kfora za ekplozive unistila je raketni bacac, nakon cega je vojna policija ponovo otvorila put za saobracaj. Kfor je juce najavio da ce na Kosovu pocetkom naredne nedelje izvrsiti masovno unistenje oruzja zaplenjenog u pokrajini tokom proteklih meseci. Pozivajuci novinare da prisustvuju unistenju oruzja, Kfor precizira da je vecina oruzja i municije, preneta iz centra za operacije pretrage u Drenici. (Beta)

ZAPLENJENO 115 PUŠAKA

Sofija – Bugarski carinici zaplenili su 115 lovackih puska u jednom kamionu koji se kretao od Turske ka Jugoslaviji, a koji je vozio jedan stanovnik Kosova. Oruzje i 12.000 komada municije zaplenjeno je u cetvrtak na granicnom prelazu Kapetan Andreevo, na jugoistoku zemlje. Uhapseni su vozac kamiona s makedonskim registarskim tablicama i jedan makedonski gradjanin koji je bio u njegovoj pratnji. (Beta)

PONEDELJAK 10.septembar 2000.

PATRIJARH PAVLE OSVEŠTAVA MANASTIR U KRUPCU

Beograd – Svetom liturgijom u svim hramovima Srpske pravoslavne crkve danas ce biti obelezen praznik Usekovanje glave svetog Jovana Krstitelja. Na poziv episkopa niskog Irineja (Gavrilovica), patrijarh srpski gospodin Pavle osvestace danas obnovljeni manastir Svetog Jovana Glavoseka u selu Krupac kod Pirota, podignut pocetkom veka na temeljima starije crkve, a koji je u proslogodisnjem NATO bombardovanju tesko ostecen, saopstila je Infomativna sluzba SPC. Sanacioni i konzervatorskorestauratorski radovi na obnovi zavrseni su zahvaljujuci donacijama Asocijacije srpskih sestara iz Trsta i rimokatolickog svestenstva iz ovog italijanskog grada. Usekovanje glave svetog Jovana Krstitelja jedan je od pet praznika u crkvenoj godini posvecnih ovom svetitelju koga Jevandjelje, prema recima Hristovim, smatra „najvecim covekom na svetu“ – Prorokom, Pretecom i Krstiteljem. Na danasnji dan obelezava se smrt, usekovanje glave svetog Jovana, koji je pogubljen po naredjenju cara Iroda Agripe, a po zelji njegove zene Irodijade. Smrt svetog Jovana dogodila se pred Pashu (oko prolecne ravnodnevice), a praznovanje 29. avgusta po starom ili 11. septembra po novom kalendaru ustanovljeno je prema danu kada je na svetiteljevom grobu u Sevastiji osvecena crkva, koju su podigli car Konstantin i carica Jelena. Za danasnji praznik Crkva propisuje jednodnevni post za vernike, a prema narodnom verovanju danas se ne uzimaju hrana i pice crvene boje, zbog prolivene krvi svetiteljeve.

OVACIJE I ZVIŽDUCI ZA KUŠNERA

Pristina, Gracanica, Beograd – Povodom Dana borbe protiv nasilja, 9. septembra, Bernar Kusner, sef Civilne misije UN na Kosovu, u subotu je govorio na mitingu organizovanom u centru Pristine. Pocetak kampanje protiv nasilja u svim hramovima Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji obelezen je Molitvom za mir, koja ce se, prema recima episkopa rasko-prizrenskog Artemija (Radosavljevica), predsednika Srpskog nacionalnog veca Kosova i Metohije, ponavljati svake prve nedelje u mesecu. Na mitingu u Pristini Bernar Kusner je istakao da su predstojeci lokalni izbori organizovani kako bi se izabrala lokalna rukovodstva, a „ne kako bi se odredjivao konacni status Kosova“, prenosi agencija Beta. On je najpre, obrativsi se na albanskom okupljenim gradjanima Pristine doziveo ovacije, da bi potom, kada je istu poruku ponovio na srpskom jeziku, bio zasut salvom zvizduka.

  • Ne radite ono sto je Milosevic cinio Vama. On zeli podelu Kosova, a nasilje je njegova pobeda – rekao je Kusner.

On se, nakon govora, prosetao glavnom pristinskom Ulicom Majke Tereze (nekadasnjom Vidovdanskom) u pratnji Hasima Tacija, predsednika Demokratske partije Kosova i Ibrahima Rugove, lidera Demokratskog saveza Kosova. Nakon setnje, Kusner je podsetio okupljene Albance da „Srbi ne mogu da se bezbedno setaju tom ulicom“, na sta mu su mu oni odgovorili da „Srbi to ni ne zasluzuju“.

Predstavnci srpske zajednice na Kosovu i Metohiji nisu ucestvovali na mitingu i u setnji jer, kako navode izvori Danasa u Pristini, Kfor nije mogao da im garantuje bezbednost. Dodatnu nervozu medju kosovskim Albancima izazvalo je gostovanje Rade Trajkovic, clana SNV Kosova i Metohije i srpskog posmatraca u Prelaznom administrativnom vecu Kosova sa Bernarom Kusnerom na pristinskoj televiziji u petak uvece, tvrde isti krugovi. Odlukom SNV Kosova i Metohije pocetak kampanje protiv nasilja 9. septembra obelezen je Molitvom za mir koja je sluzena u svim hramovima Eparhije rasko-prizrenske, gde se „narod pomolio Bogu za pokoj dusa onih koji su postradali od nasilja i uzneo Bogu molitve za prestanak mrznje i terora“.

  • U raspisu koji sam poslao svim staresinama crkava i manastira na Kosovu i Metohiji rekao da ce toga dana biti pocetak molitve protiv nasilja na Kosovu, a da ce se to ponavljati svake prve nedelje u mesecu. Ni za ubuduce ne mislimo da menjamo nacin borbe protiv nasilja. Smatramo da je molitva, bar sto se Crkve tice, jedini prikladan nacin za resavanje toga pitanja – izjavio je za Danas vladika Artemije.

Pocetak borbe protiv nasilja je sprovodjenje jedne od odluka iz Zajednicke srpsko-albanske deklaracije iz Erli Hausa, koja je potvrdjena i datum njenog pocetka utvrdjen na nastavku srpkso-albanskog dijaloga, odrzanom 23. avgusta u Pristini.

 

KOSOVSKI NEZABORAV: Odavno smo izgubili Kosovo

Svetlana VELMAR-JANKOVIĆ | 20. februar 2008. 20:40, Večernje novosti

Misliti o Kosovu dva dana pošto je to naše Kosovo proglašeno za tuđe, za nezavisnu (albansku) državu, izgleda mi kao povod za razmišljanje o pitanju koliko je to Kosovo do pre dva dana uistinu bilo naše i da li se moglo više učiniti da ne bude jednostrano proglašeno kao nezavisno

 

 

 

MISLITI o Kosovu dva dana pošto je to naše Kosovo proglašeno za tuđe, za nezavisnu (albansku) državu, izgleda mi kao povod za razmišljanje o pitanju koliko je to Kosovo do pre dva dana uistinu bilo naše i da li se moglo više učiniti da ne bude jednostrano proglašeno kao nezavisno, kao Kosovo koje više ne pripada Srbiji iako je, do nedelje, bilo deo njene državne teritorije. Osećam da, kao građanka Srbije, možda i imam odgovor na prvi deo ovog pitanja kao što sam uverena da, na drugi deo, najpre treba da odgovore naši političari i diplomate. Trebalo bi, razume se, da odgovaraju i svi nekadašnji političari i diplomate, čija je dužnost bila da se staraju o Kosovu za poslednjih šezdeset godina. Ali, njih ili više nema među živima, ili su se sklonili među zaboravljene.

Kosovo je, svakako, središte naše istorijske prošlosti i naše surove sadašnjosti, naš najveći nacionalni mit kojeg se sećamo samo kad je doveden u pitanje. Saga o Kosovu je dokaz i našeg nesebičnog požrtvovanja u doba Prvog i Drugog balkanskog rata, na početku 20. veka i naše sebične nebrige u crnom vremenu trećeg i četvrtog balkanskog obračuna, jugoslovenskog, na kraju istog veka. Ako bismo pristali da budemo iskreni prema sebi, onda bismo morali da priznamo da smo Kosovo počeli da gubimo već 1945. godine, neposredno posle Drugog svetskog rata, kad hiljadama srpskih izbeglica sa Kosova nije bilo, zakonom, dozvoljeno da se vrate iz izbeglištva u domove iz kojih su pobegli kad je počela nemačka okupacija, što je omogućilo albanski teror nad Srbima. O tome se, u svim periodima jugoslovenskog promenljivog socijalizma, nepromenljivo ćutalo. Zastor ćutanja se u socijalističkoj Jugoslaviji prevlačio i preko zbivanja što su na Kosovu počela u drugoj polovini šezdesetih godina: tada se začelo novo brojno iseljavanje Srba sa Kosova, pošto je tada nastao nov, a perfidno skrivan, ali efikasno sprovođen, albanski teror na Srbima koje tadašnje jugoslovenske vlasti nisu htele ni da primete, ni da sprečavaju. Ne, nisu sprečavale, naprotiv: za sve to vreme je, kažu, Socijalistička Republika Srbija slala svojoj Autonomnoj pokrajini, Kosovu, milion dolara dnevno!

Jesmo li stvarno mogli da zaboravimo flašu kojom je, na svojoj njivi na Kosovu, mučen nesrećni Đorđe Martinović, čiji je „slučaj“, kako se taj događaj tada, pre gotovo trideset godina, nazivao, otvorio sve buduće slučajeve srpskog mučeništva i stradanja. Zar smo zaboravili kosovske Srbe u rano leto 1996, zatvorene u geto Pionirskog parka u Beogradu, ograđene kao ovce u toru, ostavljene na cedilu od Slobodana Miloševića, koji im je obećao da „niko više ne sme da vas bije“. Sva ta ćutanja i prećutkivanja, zastori laži i obmana na koje smo, neko voljno, a neko nevoljno, pristajali, doveli su nas i do strašne 1999. godine: ne samo što nam se dogodilo tromesečno bombardovanje s cinizmom nazvano „Milosrdni anđeo“ nego smo, sa potpisom Miloševićevog generala, dopustili da „staranje“ o Kosovu preuzmu snage međunarodne organizacije koja nas je bombardovala. Ta moćna organizacija je imala svoj plan, svoju taktiku i strategiju, kao i albanska stranka: mi nismo imali ni plan, ni strategiju, mi taktiku ili, bar, ništa od toga nismo pokazali da imamo. Tako smo, još tada, kapitulirali. Tako smo, još tada, izgubili Kosovo. Pri tom smo pokazivali nerazumljivu meru ravnodušnost i pasivnosti, čak i u prvim godinama posle pada Slobodana Miloševića, a zatim su nas događaji preticali. Zato smo i stigli do 17. februara 2008. ovako kako smo stigli, poniženi.

Ali, pošto verujem u snagu poraza kao podsticaja, kao poziva na mudrost, na veštinu naizmeničnog trpljenja i suprotstavljanja, na gandijevski nesalomivi otpor nasilju – sklona sam da verujem da nam je ovaj poraz bio neophodan da bismo se suočili sa nama samima. Sa svojim nacionalnim Sopstvom koje ima šta da nam kaže, otkrije, poruči. Ako se to suočavanje i ostvari, ponovo ćemo se osposobiti za povratak na Kosovo. Za povratak Kosova.

 

 

 

PISMO DOBRICE ĆOSIĆA

 

Porodica Đorđa Martinovića iz Gnjilana, preko novinara Rajka Đurđevića, obratila mi se s molbom da branim istinu stradanja Đorđa Martinovića, koji se sada leči na Vojnomedicinskoj akademiji. Kako ja nemam nikakvih mogućnosti da tu istu saznam i javno zastupam, savest mi nalaže da Vašu savest učinim odgovornom za istinu o slučaju Đorđa Martinovića, službenika Doma JNA u Gnjilanu, o kome je sa jednom novinarskom informacijom i jednim demantujem Pokrajinskog SUP-a iz Prištine, šokirana javnost ove zemlje.

 

Šaljem Vam tekst novinara Rajka Đurđevića u kome se nalaze izjave porodice Đorđa Martinovića. Tekst je namenjen listu „Duga“. Napominjem Vam da to nisu sve činjenice kojima porodica Martinović zastupa tvrdnju da je nad Martinovićem izvršen nečuven zločin.

 

Vi imate mogućnosti da njih čujete i svojim autoritetom omogućite objavu istine, istine kojom se jedino može, bar donekle, da utiče na smirenje sveopšteg ogorčenja i osećanja građanske i nacionalne poniženosti, koje je zahvatilo sve časne ljude naše zemlje. Apelujem na vas da ovom prilikom ne postupate po onoj kobnoj formuli kapitulanstva u ime „višeg interesa“, formuli koja čini idejnu i moralnu osnovu zvanične jugoslovenske srpske politike prema velikoalbanskoj agresiji na srpski narod i našu državnu teritoriju.

 

Znajte, istinom o Martinoviću, koju treba što pre saopštiti narodu, istinom po svaku cenu, možda se spasava ostatak našeg dostojanstva pred sobom i svetom. Tom istinom, Vi ispunjavate zakletvu koju ste dali, primajući odgovornu i časnu dužnost koju vršite. Ne dozvolite da nas politički slepci, provokatori i šovinistički licemeri guraju u još dublju međunacionalnu mržnju, u još teži politički i moralni bezizlaz. | Glas javnosti

 

 

 

 

 

 

 

 

 

________________________________________

 

NA VEST O SMRTI ĐORĐA MARTINOVIĆA

 

 

MUČENIK S KOSMETA

 

Šiptarski teroristi nabili ga na kolac 1. maja 1985. Istina skrivana 15 godina. „Glas“ prvi objavljuje celovit „film događanja“

 

Agencijska vest, nije objavljena, glasila bi: Đorđe Martinović, mučenik s Kosmeta, preminuo je 6. septembra u selu Čitluk kod Kruševca. Sahrana će se obaviti u subotu u 13 časova u selu Čitluk, u prisustvu najbliže rodbine: supruge Jagodinke, sinova Srećka, Dragana i Gradimira, kćerke Olge i desetoro unučadi.

 

O Đorđu Martinoviću, kad je postao poznat svetskoj javnosti, prva informacija objavljena je 4. maja 1985. godine, u „Politici“. Glasila je: „Službenik Doma JNA u Gnjilanu, Đorđe Martinović, nabijen je na kolac 1. maja na svojoj njivi Jaruga, dva kilometra od Gnjilana. Ovo zlodelo izvršili su šiptarski teroristi“.

 

Ta vest pukla je kao grom iz vedra neba u tada uzavreloj kosovskoj i jugoslovenskoj stvarnosti. Danas može slobodno da se kaže, ona je bila inicijalna kapisla za mnoga potonja zbivanja na Kosmetu i u Jugoslaviji pa, na neki način, i čuvene Osme sednice godinu i po dana kasnije.

 

Redakcija „Glasa“ objavljuje povodom vesti o smrti Đorđa Martinovića, detalje koji do sada nikada nisu objavljeni, a koji uveliko odgovaraju na istinu koja je do sada bila skrivana od javnosti.

 

Činjenice su sledeće: Đorđa Martinovića su 1. maja u 13 časova šiptarski teroristi sačekali na njivi i nabili ga na kolac. Na vrhu koca bila je flaša. Flaša je ostala u utrobi žrtve. S poslednjom snagom Đorđe je stigao do puta i bio prebačen u prištinsku bolnicu, gde je hitno obavljena operacija. U teškoj životnoj situaciji, kada je u javnost već procurela vest o događaju, Đorđu Martinoviću dolazi u posetu pukovnik Novak Ivanović, načelnik Doma JNA u Gnjilanu i primorava Đorđa Martinovića da prizna da je on sam sebe nabio na flašu, jer je bio homoseksualac!? Novak Ivanović, će u ispovesti za časopis „Intervju“ posle godinu dana, priznati da ga je na to naterao izvesni general Stojanović. Posle toga, pukovnik Ivanović dobija prekomandu i seli se u Zrenjanin.

 

Đorđa Martinovića iz Prištine prevoze na VMA gde pet uglednih lekara na čelu sa doktorom Ćeramilcem, potpisuju dijagnozu da samopovređivanje te vrste nije mogućno. Traži se superveštačenje i na tom veštačenju ljudi od medicinske struke potvrđuju da to nije mogućno. Zatim se traži super-superveštačenje od slovenačkog akademika Janeza Malčinskog iz Ljubljane koji je zvanično napisao da je samopovređivanje moguće, ali i da nije moguće! Na kraju, Đorđa Martinovića prebacuju u London kod dr Pitera Holija, koji ga dva puta operiše i javno saopštava da samopovređivanje nije moguće. Zbog toga dr Holi dobija pismo od dr Malčinskog koji mu preti „zato što se meša u unutrašnje stvari Jugoslavije“.

 

Ceo slučaj, inače, danas može da se kaže, vodio je tadašnji ministar unutrašnjih poslova SFRJ Stane Dolanc. Ostaće zapamćeno da je na Televiziji Ljubljana 1987. godine Dolanc izjavio: „Slučaj Đorđa Martinovića je završen. Moja policija je utvrdila da se sam povredio i nema sudskog procesa. Đorđe je prvi srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harakiri“, uz široki osmeh. Takođe je danas za objavljivanje da je savezni javni tužilac Miloš Bakić, između ostalog i zbog načina vođenja istrage u slučaju Đorđa Martinovića bio odlikovan visokim odlikovanjem, da su ljudi iz pravosuđa Vukašin Trumpić i Gradimir Popović bili na VMA i teško bolesnom Martinoviću iznuđivali priznanje, naravno uz prisustvo policije. Da je sve to dozvolio general Vladimir Vojvodić, tada načelnik VMA u Beogradu, da je njegov pomoćnik Srđan Krstinić, potonji admiral u vojsci Franje Tuđmana insistirao da se Đorđe Martinović izbaci sa VMA.

 

O tome je svedočio dr Stanislav Nikić, tada šef Neuropsihijatrije na VMA. Da je Branko Mamula, admiral, ostao nem na pismo i molbu Dobrice Ćosića da se slučaj razjasni. Da je general Milan Daljević iz Uprave SSNO, tvrdio da vojska s tim slučajem nema nikakve veze. Da je general Petar Gračanin, šef unutrašnjih poslova SFRJ posle Dolanca, tražio da se zaključi predmet Đorđa Martinovića.

 

Svi koji su učestvovali u sakrivanju istine o stradanju Đorđa Martinovića, čoveka nekada metafore kosovskog stradanja Srba, svi koji su učestvovali u medijskoj mistifikaciji njegove tragedije, mogu da odahnu. Đorđe je mrtav, među njima takođe ima preminulih, a da li još žive grize noću savest što su to učinili, samo oni znaju.

 

 

ODŠTETA Još 1990. godine Sud u Beogradu doneo je presudu da je država dužna da na ime odštete isplati Đorđu 100.000 maraka. Đorđe, na žalost, taj novac nikada nije video.

 

FILMOVI MILORADA BAJIĆA Ceo slučaj Đorđa Martinovića ostaće zapisan verodostojno na filmskoj traci režisera Milorada Bajića. Hiljade metara trake snimljeno je svuda gde se povređeni Đorđe Kretao. Dva dokumentarna filma nikada nisu prikazana na TV Beograd, zabranama Milorada Vučelića i Dušana Mitevića. I oni su, po svemu sudeći, radili zarad višeg državnog interesa. Srećom, materijal i svedočenja su sačuvana, pa će oni koliko-toliko nadoknaditi katastrofalne rezultate istrage i upornog sakrivanja istine od šire javnosti.

 

Dragan Vlahović | 08.09.2000 | Glas javnosti

 

Sačuvana

 

 

 

 

 

 

 

________________________________________

 

NI POSLE 20 GODINA NISU OTKRIVENI POČINIOCI JEDNOG OD NAJMONSTRUOZNIJIH ZLOČINA NA KOSOVU

 

 

SRPSKI POLITIČARI UBIJALI ISTINU O ĐORĐU MARTINOVIĆU

 

O ovom zločinu, koji je ubrzao iseljavanje Srba sa Kosova i Metohije, pisala je cela svetska štampa, a snimljena su i dva dokumentarna filma

 

…Albanski zločinci u Gnjilanu zlostavljali su čoveka, nabili mu kocem flašu od pola litra u utrobu, a posle toga političari ondašnje SFRJ licemerno su prikrivali i negirali napad na svog sugrađanina i lažima pomogli proterivanje i iseljavanje Srba sa Kosmeta i užase koji će tek uslediti. Desilo se to u Gnjilanu, prvog maja 1985. godine, Đorđu Martinoviću. Albanski zločinci i separatisti nabili su kocem polulitarsku flašu kroz čmar u utrobu!

 

Flaša se zaustavila tik pod desnim podrebarnim lukom, a ovaj zločin albanski zločinci su smišljeno počinili kako bi ubrzali iseljavanje Srba sa Kosova koji su se posle toga počeli masovno iseljavati. Flašu su iz utrobe žrtve izvadila u prištinskoj bolnici dva hirurga Albanca i jedan srpski hirurg dr Moračić.

 

Njega su Albanci naknadno pozvali, pošto su se uplašili kada su otvorili utrobu i videli flašu i srču koju je trebalo izvaditi. Dr Moračić je posle operacije izjavio: „Prizor koji sam zatekao bio je jeziv“. Đorđe Martinović je posle toga operisan još tri puta, jednom na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu i dva puta u Londonu.

 

O ovom zločinu tada je pisala cela domaća i svetska štampa. Samo nekoliko dana posle operacije izvedene na VMA, koju su opsedali novinari bojeći se da se Srbi na Kosovu ne dignu na ustanak, tada moćni Stane Dolanc, ministar unutrašnjih poslova Jugoslavije, šef kontraobaveštajne službe i potencijalni naslednik Josipa Broza Tita, činio je sve da zločin ne bude pripisan Albancima i bude potpuno drugačije predstavljen javnosti.

 

Uz pomoć Brozovih generala — pre svega admirala Branka Mamule, generala Milana Daljevića, generala Vladimira Vojvodića, generala i narodnog heroja Petra Gračanina i pukovnika Novaka Ivanovića, načelnika Doma JNA u Gnjilanu, gde je Martinović bio zaposlen — raznim manipulacijama, obmanama javnosti i skrivanjem istine o zločinu, tok istrage skrenut je u drugom pravcu.

 

Mnogi iskazi i činjenice o strahovitom činu nasilja su falsifikovani, a javnost obaveštena da je Martinović navodno priznao da se sam povredio. Očigledno je bilo da je reč o zaveri države protiv jednog čoveka i da se od užasnog stradanja i psihičkog i fizičkog maltretiranja pravi lakrdija.

 

O „slučaju Đorđa Martinovića“ raspravljala je i Skupština Jugoslavije osam puta, ali bez rezultata. Skupština Srbije šest puta je odlagala raspravu jer su rukovodioci smatrali da ona nije nadležna prema Ustavu Pokrajine Kosovo. Razrešenju slučaja nije pomoglo čak ni pismo našeg poznatog pisca Dobrice Ćosića, koje je javno upućeno Branku Mamuli i Dušanu Čkrebiću, tada aktuelnom predsedniku Skupštine Srbije.

 

Milorad Bajić, režiser, novinar, član UNS-a i NUNS-a, autor dokumentarnih filmova „Strah od istine“ i „Optužujemo“

 

 

U ZLOČINU UČESTVOVALO VIŠE LJUDI Posle operacije u Londonu, u bolnici „Sveti Đorđe“, čuveni proktolog svetskog ugleda dr Petar Holi izjavio je novinaru Miloradu Bajiću: „Isključeno je svako samopovređivanje, zločin sam proučio sa svojim kolegama posle uvida u kompletnu medicinsku dokumentaciju. Nasilje su izršile najmanje tri osobe“. Sumnjalo se da su zločin izvršili sestrići Sinana Hasanija, tada aktuelnog predsednika SFRJ po ključu, protiv kojih je Velimir Cvetić, advokat Đorđa Martinovića, pokrenuo istragu.

 

ZABRANJENI FILMOVI O ovom strašnom događaju snimljena su dva dokumentarna filma — „Strah od istine“ i „Optužujemo“ autora Milorada Bajića. Ovi filmovi zabranjeni su i danas za prikazivanje na RTS-u, državnoj televiziji. Filmove su zabranili bivši generalni direktor RTS-a Dušan Mitević, Ratomir Vico, Milorad Vučelić, Dragoljub Milanović, Aleksandar Crkvenjakov, Aleksandar Tijanić, Bojana Lekić, glavni urednik BK televizije.

 

LICEMERJE STANETA DOLANCA Posle izjave koju je ministar unutrašnjih poslova SFRJ Stane Dolanc dao ljubljanskoj televiziji, mediji više nisu pisali o „slučaju Martinović“. U toj izjavi Dolanc je doslovce rekao prisutnim novinarima: „Što se tiče slučaja Đorđa Martinovića, obustavljena je svaka istraga, suđenja neće biti jer su moji kriminalistički organi utvrdili da se on sam povredio“. Zatim je Dolanc sa osmehom licemerno dodao: „Žao mi je što je Đorđe Martinović srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harakiri“. Na tu „dosetku“ Dolanca, svi prisutni novinari su se nasmejali. Ova izjava je, nažalost, do danas na snazi. Zbog nje je za sve ovo vreme, čitave dve decenije, slučaj ostao za javnost nerazjašnjen i nerasvetljen.

 

POŠTOVANI GOSPODINE TADIĆU Od 1. maja 1985. godine, kada se desio zločin nad Đorđem Martinovićem, pa do raspada Jugoslavije, niko od čelnika srpskog rukovodstva — Draža Marković, Nikola Ljubičić, Ivan Stambolić, Latinka Perović (neki od njih se i sad ne skidaju sa političke scene), pa ni Slobodan Milošević – nisu ni u jednoj prilici pomenuli slučaj Đorđa Martinovića. Znali su oni da se polulitarska flaša koja se našla u utrobi Đorđa Martinovića, u stvari, zaglavila u pravni sistem Srbije i Jugoslavije. O slučaju su napisane tri knjige i snimljena dva dokumentarna filma. Kada su se knjige pojavile u knjižarama, najveći deo tiraža otkupila je i uništila Udba, a dokumentarni filmovi „Strah od istine“ i „Optužujemo“ i danas su zabranjeni za prikazivanje na nacionalnoj televiziji. Za proteklih 20 godina imao sam prilike da uputim 11 pisama Slobodanu Miloševiću, moleći ga da obelodani istinu o slučaju, ali se on nije oglasio. Ali je zato danas u Hagu sa prijatnim osmehom slušao svoje svedoke, koji su četiri puta pomenuli slučaj Đorđa Martinovića koji je postao simbol i metafora stradanja srpskog naroda na Kosmetu.

 

Paljenje Pećke patrijaršije, silovanje monahinja, trudnica, starica i maloletnica, skrnavljenje grobova, rušenje crkava i manastira — pa i danas — kako bi se podstaklo iseljavanje. Posle četiri teške operacije, Đorđe je pod prisilom prodao svoju njivu u Gnjilanu, gde su ga Šiptari unakazili. Kupio je kućicu u selu Čitluk kraj Kruševca i očekivao da će mu država pomoći i dati bar ono što je sud presudio. Zahvaljujući Drugom opštinskom sudu u Beogradu, akademiku dr Vojinu Šuleviću i dr Obrenu Popoviću, na sudu je dokazao da je nad njim izvršeno nasilje. Drugi Opštinski sud uzeo je u obzir izjave dr Petera Holija, kao i specijalne komisije, kako bi se utvrdila istina o slučaju Đorđa Martinovića. Na čelu ove komisije bio je dr Vladislav Dožić, a nalaz je od tada sklonjen od javnosti. Sud je presudio da mu se zbog pretrpljenog bola, patnje i narušenog zdravlja isplati 150.000 nemačkih maraka. Ova presuda nikada nije ostvarena, a izvršenje su sprečili bivši ministar unutrašnjih poslova Petar Gračanin i admiral Branko Mamula. Oni su naredili da se ceo predmet stavi u Arhivu SSNO-a u Nemanjinoj ulici i zaključa iza sedam brava.

U selu Čitluk kraj Kruševca smestio je Đorđe svoje sinove Srećka, Dragana i Gradimira, suprugu Jagodinku, kćerku Olgicu, snaje i jedanaest unučadi. Kada je počelo NATO bombardovanje, mobilisan je nastariji sin Srećko, a potom i Dragan i Gradimir, kao i Goran i Bojan, najstariji njegovi unuci. Pet Martinovića iz jedne porodice mobilisano je da brane Kosovo. Za sinovima i unucima Đorđe je izgubio san, mir i spokoj. Umro je naprasno čovek nad kojim je izvršeno neviđeno nasilje.

 

Gospodine Tadiću, danas porodica živi u velikoj bedi, posla nema, pomoći niotkuda. Zato javno pitam:

Zar su potomci Đorđa Martinovića, mučenika sa Kosova, zaslužili da rade kao grobari na kruševačkom groblju jer tamo ima hrane posle pomena pokojnicima?

 

Gospodine predsedniče, pomozite, za ime Boga! | Milorad Bajić Glas javnosti

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ŠVEDSKI LIST „AFTONBLADET“ OTVORIO SLUČAJ ĐORĐA MARTINOVIĆA — I

 

 

FLAŠA KOJA JE ZAPOČELA RAT

 

Posle razgovora sa potomcima Srbina koji je divljački napadnut 1985. na svojoj njivi, novinar Peter Kadhamar zaključuje da je ta tragedija podstakla raspad Jugoslavije, 100.000 mrtvih i dva miliona izbeglica

 

 

 

 

Milorad Bajić

 

Slučaj Đorđa Martinovića, 56-godišnjeg seljaka iz Gnjilana na Kosovu koji je 1. maja 1985. napastvovan na njivi staklenom flašom, nataknutom na štap, otvoren je posle ravno četvrt veka ćutanja, ali ne u Srbiji, nego u Švedskoj.

 

Tiražni list „Aftonbladet“ nedavno je pod naslovom „Flaša koja je započela rat u Jugoslaviji“ u tančine opisao događaj, onako kako ga je novinar Peter Kadhamar čuo od Đorđevih potomaka. Kadamhar zaključuje: „Ono što se kasnije dogodilo nije bilo samo tragedija za porodicu Martinović. Ratovi koji su sledili sa 100.000 mrtvih i dva miliona izbeglih ljudi su direktna posledica onog što se desilo na maloj njivi“.

 

Nesrećni seljak je tog jutra krenuo na njivu da posadi pasulj. Nekoliko sati kasnije doteturao se, okrvavljenih pantalona, u bolnicu u Gnjilanu, odakle je prebačen u Prištinu. Šta mu se dogodilo, nikada nije istragom utvrđeno pošto se verzija srpske policije i svedočenje samog Martinovića nisu poklopili. Pukovnik Novak Martinović, načelnik mesnog Doma armije, u kome je i Đorđe radio kao čuvar, izjavio je da mu je navodno, njegov zaposleni priznao: „To sam uradio ja sam“.

 

Kao ni srpski novinari tada, tako ni švedski kolega danas nije poverovao u monstruoznu priču. Naveo je da je do tog dana Đorđe Martinović živeo srećno, kao domaćin kuće sa tri sina i suprugom Jagodinkom. Ali se, i pored toga, prema policijskom izveštaju, „upustio u neku vrstu homoseksualne onanije, gde je grlić flaše natakao na štap, štap pričvrstio na zemlju i seo na flašu. Flaša se polomila i polomljeni delovi su kao noževi nastavili da ulaze u njegovo telo…“. Ipak, jedan policajac iz Prištine pozvao je beogradskog novinara Rajka Đurića i obavestio ga da su Albanci napali Martinovića. Đurić je požurio na Kosovo i napisao članak. Nijedan časopis nije hteo da ga objavi, jer je policijska uprava odmah saopštila da se Martinović povredio sam, sve dok se i pisac Dobrica Ćosić nije javio otvorenim pismom tadašnjem predsedniku Republike, i zatražio da istina izađe na videlo.

 

 

 

 

Peter Kadhamar

 

„Đorđe Martinović je postao simbol sveg zla koje Srbi moraju da trpe. Do tada je predmet bio zapažen i na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Tamo je Martinović ponovio svoju izjavu, da se sam povredio. Ali, sada je slučaj bio veći i značajniji od 56-godišnjeg čoveka sa povređenim debelim crevom“, zaključuje Kadhamar. Kad je pušten iz bolnice, navodi list, Martinović je dao novu izjavu da je „radio na svojoj njivi, kada je iznenada čuo da uzvik na albanskom rekao: „Držite ga!“. Neko je stavio Martinoviću krpu na usta. Posle toga se ničeg nije sećao“. Njegova porodica je potom prodala imanje u Gnjilanu izvesnom Srbinu iz Švajcarske, i preselila u selo Čitluk u južnoj Srbiji. Danas u toj kući živi albanska porodica. Tako se završava priča o Đorđu Martinoviću“.

 

Priča je, zapravo, u to vreme tek počinjala. Peter Kadhamar objasnio je za „Vesti“ zašto je baš „slučaju Martinović“ posvetio pažnju:

 

■ Moj članak je jedan u nizu iz bivše istočne Evrope o pojedincima koji su, igrom slučaja ili posle dugog i posvećenog rada, odigrali ključnu ulogu u transformaciji svoje zemlje i kontinenta — navodi švedski novinar. U Srbiji, međutim, više nema nijednog njegovog kolege koji bi razmišljao na sličan način.

 

Dok je za tiražni švedski list „Aftonbladet“ stradanje kosovskog seljaka Đorđa Martinovića i njegove porodice 1989. neposredno odvelo ceo Balkan u ratove i patnju miliona ljudi, u Srbiji je događaj potpuno zaboravljen. Među usamljenima koji se već četvrt veka bore za pravdu i istinu, nalazi se i penzionisani snimatelj Milorad Bajić. Njemu je Đorđe Martinović prvi put, u kameru, ispričao šta se dogodilo na njivi kraj Gnjilana, da su ga napali Albanci i, pored toga što je srpska policija držala zvanične verzije, da se Martinović sam natakao na kolac.

 

Svedočeći za „Vesti“, Bajić kaže da je 1989. podmitio policijsku upravu u Prištini sa 500 nemačkih maraka, i tamo dobio kolac i krhotine flaše koja je izvađena iz Martinovićevog debelog creva. Dokazni materijal je prikazao u svojim dokumentarnim filmovima, „Optužujemo“ i „Strah od istine“ koji, osim na ponekom festivalu, nikada nisu prikazani javnosti. Danas flašu i kolac čuva u svom domu.

 

Srpska policija je prisilila Martinovića da lažno svedoči, priča Bajić.

 

■ Prema nalogu Staneta Dolanca, tada člana Predsedništva SFRJ, tri srpska generala i jedan admiral pribegli su lažima samo da bi se održali navodni nalazi policije, da se Đorđe Martinović „sam povredio“. Bili su to dr Vladimir Vojvodić, tada upravnik Vojnomedicinske akademije u Beogradu, generali Milan Daljević i Nikola Ljubičić, kao i admiral Branko Mamula. Strahovalo se da bi istina izazvala ustanak Srba na Kosovu protiv Albanaca. Bila je i javna tajna da je Dolanc priželjkivao da nasledi Tita — navodi Bajić.

 

 

SLUŽBA ZATVORILA POPOVIĆEVU IZLOŽBU Pošto je vest o nasilju nad srpskim seljakom sa Kosova eksplodirala u štampi, čuveni srpski slikar Mića Popović je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti priredio izložbu svojih slika pod nazivom „Raspeće Đorđa Martinovića“. Izložba je otvorena u SANU, ali je već posle pola sata zatvorena — kaže Milorad Bajić, TV snimatelj, koji je o ovoj tragediji snimio nekoliko dokumentarnih filmova. — Došli su agenti tadašnje službe bezbednosti i stavili katanac na vrata, a autora Miću Popovića zadržali nekoliko sati na „informativnom razgovoru“.

 

IZBRISAN NASTAVAK REČENICE Našavši se među snimateljima koji su 1989. pratili tadašnjeg predsednika Predsedništva SR Srbije Slobodana Miloševića na putu po Kosovu, Milorad Bajić je bio i svedok kako je zaista glasila čuvena Miloševićeva rečenica okupljenim Srbima „Niko ne sme da vas bije“.

■ Ta rečenica je imala i nastavak „…niti da vas nabija na kolac“, ali je to izbrisano iz svih izveštaja. Poslao sam 11 pisama Miloševiću moleći ga da se ponovo ispita tragedija srpskog seljaka u Gnjilanu, ali je on ćutao. Zbog toga ga je porodica Đorđa Martinovića proklela — navodi Bajić.

 

Milica Đorđević | 12.04.2010 | Vesti online

 

 

ŠVEDSKI LIST „AFTONBLADET“ OTVORIO SLUČAJ ĐORĐA MARTINOVIĆA — II

OD MUČENIKA PRAVILI SAMURAJA

Stane Dolanc je sa mesta predsednika predsedništva SFRJ presudio da suđenja za zločin neće biti i da mu je lično žao prvog Srbina „koji je izvršio harikiri“

TUŽBA PROTIV SFRJ: Velimir Cvetić i Đorđe Martinović

Čim je vest da su kosovski Albanci teško povredili Srbina u Gnjilanu eksplodirala u srpskoj štampi, beogradski advokat Velimir Cvetić je u ime porodice Martinović podneo tužbu protiv SFRJ zbog nesprovođenja istrage.

■ Tužba je uplašila upravnika VMA generala Vojvodića, koji je zatražio da se Martinović smesta pusti kući. Međutim, pre toga je dopustio dvojici srpskih policajaca sa Kosova da prisiljavaju nesrećnog zemljaka da potpiše da se sam povredio. Martinović je to uporno odbijao. Kasnije mi je ispričao priču da su ga policajci u bolnici „napadali kao što pčele idu na oči“. Pretili su mu da će ga izbaciti kroz prozor, da će mu počupati nokte. Nesrećni čovek je u bolnici dobio sepsu. Izvukao se, ali je potom mogao da obavlja fizičke potrebe samo preko kese — seća se Bajić.

U Drugom opštinskom sudu je održano mnoštvo jalovih ročišta, a suđenje su odugovlačili i falsifikovani izveštaji.

 

■ Na osnovu svedočenja pukovnika Novaka Ivanovića da mu je Đorđe priznao samopovređivanje, Stane Dolanc je okupio novinare u Televiziji Ljubljana i rekao: „Moji kriminalistički organi su utvrdili da se Đorđe Martinović sam povredio iz njemu znanih razloga. Suđenja neće biti, a slučaj je okončan.“ Još je dodao da mu je „lično žao što je Đorđe Martinović prvi srpski samuraj koji je izvršio harikiri“ — svedoči Bajić.

 

U naštimavanju istine učestvovala je i supruga tadašnjeg, a i današnjeg kosovskog političara Azema Vlasija Nadira, koja je kao dopisnica zagrebačkog „Vjesnika“ objavila izmišljeno priznanje da se Martinović sam unakazio flašom nataknutom na kolac.

 

Suđenje je počelo tek 1987. i trajalo je tri godine. Na osnovu medicinskog izveštaja Srpskog lekarskog društva, sud i dalje nije utvrđivao šta se dogodilo, nego je samo odlučio da Đorđe Martinović ima pravo na odštetu za pretrpljene duševne i fizičke boli. Tadašnja Jugoslavija je bila dužna da mu isplati 125.000 nemačkih maraka. Odšteta je bila providan pokušaj da se novcem izbegne ozbiljna istraga, a Martinovićima zapuše usta, ali im taj iznos do danas nije isplaćen. Velikoj državi na Balkanu se u to vreme, 1990. već nazirao krvavi raspad. Preče brige i nevolje su se ređale u novoj, skraćenoj Jugoslaviji, iako danas, četvrt veka kasnije i švedski istraživač iz „Aftonbladeta“ veruje da bi se drugačije završile da je ozbiljnom istragom sud, a ne političari, utvrdio šta se zaista dogodilo na njivi kod Gnjilana.

 

Posle bombardovanja 1999. srpske vlasti su proterane sa Kosova, a do tada Đorđa Martinovića više nije bilo među živima. Već prvih nedelja napada NATO-a vojna policija je, jednog za drugim, mobilisala sva tri Đorđeva sina, Srećka, Gradimira i Dragana i poslala ih da brane Kosovo od američkih projektila i albanskih terorista.

 

■ Ni to im nije bilo dovoljno, nego su odveli i njegove unuke, Bojana i Gorana. Pisao je Đorđe vojnim vlastima, čak i Slobodanu Miloševiću, da mu vrate bar nekog potomka. I, vojni odsek mu je „obećao“ jednog, sina Srećka, ali je ta odluka potom povučena. Srce Đorđu nije izdržalo. Srušio se kraj česme u dvorištu i teško povredio glavu. Ubrzo je i preminuo — priča Milorad Bajić.

 

Mlađi Martinovići su uspeli da prežive i drugu kosovsku golgotu. Zajedno sa Bajićem, oni su po dolasku opozicije na vlast 2000. položili nadu u novi, „demokratski“ sud. Odatle je stigao odgovor da nema više osnova za pokretanje istrage. Obratili su se, potom, Narodnoj kancelariji predsednika Srbije i predsedniku samom, Borisu Tadiću, zatraživši da im se makar isplati novčana odšteta na osnovu presude koja je već donesena 1990. godine.

 

■ Iz Narodne kancelarije su poslali službenika da prođe kroz sudska dokumenta i razgovara sa porodicom. U izveštaju koji je napisao i objavio, stajalo je da je Đorđu Martinoviću učinjena velika nepravda koja mora da se ispravi. „Oni žive u velikoj bedi. I ja sam se rasplakao kada sam ih video…“, naveo je službenik Narodne kancelarije — kaže Milorad Bajić.

 

Bio je to prvi službeni izveštaj o tragediji koji se iskreno stavio na stranu Đorđa Martinovića, ali, nažalost, ni od njega nije bilo nikakve vajde. Možda i zato što bi odšteta od 125.000 dolara, dosuđena pre dve decenije, danas sa kamatama državnu kasu olakšala za više miliona evra.

 

 

SLUČAJNI SVEDOK TORTURE U vreme kada i Đorđe Martinović, na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu našao se pisac Miodrag Bulatović, koji je postao slučajni svedok isleđivanja.

■ Bulatović je video kako su dvojica policajaca teško povređenog Martinovića prebacivali iz jedne u drugu sobu na ispitivanje, držeći ga pod miške, dok su mu se noge vukle hodnikom, pošto od bolova nije mogao da hoda. Tražili su mu da potpiše da se sam povredio — svedoči Milorad Bajić. Bulatović je prizor opisao novinarima koji su tih dana doslovno opsedali VMA, bezuspešno pokušavajući da utvrde šta se dogodilo.

 

MINISTRA SPREČIO ODŠTETU Predmet protiv SFRJ, a po tužbi porodice Đorđa Martinovića, posle žalbi tužilaca stigao je i do Vrhovnog suda, koji je takođe potvrdio presudu.

■ Međutim, Zoran Sokolović, tadašnji ministar unutrašnjih poslova SFRJ, a kasnije i prvi srpski, potom i savezni policajac, javno je rekao da novca za isplatu nema! – podseća Bajić. Sokolović je posle promene režima 2000. izvršio samoubistvo.

 

LONDONSKI HIRURG: NASILJA JE BILO Beogradski lekar Zoran Krivokapić je nekoliko godina posle događaja saznao da Đorđu Martinoviću može da se uradi operacija kako bi mu se normalizovala probava, ali da to košta 12.000 dolara.

■ Novinar Vuk Jovanović je prikazao moje filmove o stradanju Martinovića Srbima u SAD. Oni su zdušno sakupili novac, a akciji je pomogla i princeza Jelisaveta Karađorđević. Posle preliminarnih pregleda, čuveni proktolog dr Piter Holm rekao mi je, u kameru, kako su utvrdili da je nad njegovim pacijentom izvršeno teško nasilje — seća se Milorad Bajić.

 

Milica Đorđević | 13.04.2010 | Vesti online

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *