Dragoljub Kojčić: S R B I J A, E V R O P A I A L B A N S K I F A K T O R

„Kad se bogovi na nebu svađaju, ljudi na zemlji ratuju!“ To je metafora iz trezora helenskih političkih mudrosti. U naše doba ne sukobljavaju se baš bogovi, nego političke vrednosti. Posle iskustva masovnih stradanja u dva svetska rata, moderni svet i posebno Evropa, pronašli su princip održivog mira u vladavini međunarodnog prava. Demokratija je trebalo da bude univerzalni kriterijum koji dokazuje civilizacijku zrelost društava i država i kvalifikuje ih za učestvovanje u međunarodnoj politici i odlučivanju. Formirane su Ujedinjene nacije sa Savetom bezbednosti. Hladni rat je ukazao na potrebu još čvršćeg političkog povezivanja i usaglašavanja kako političke polarizacije između Istoka i Zapada  ne bi prerasle u otvoreni sukob. Osnovana je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju kao prihvatljivi presek različitih ideoloških stanovišta i različitih političkih interesa. OEBS, isto kao i institucije Evropske unije, predstavlja i opredmećuje vrednosne principe modernog doba. Moglo bi se reći da je Evropa, uprkos svim „kosturima iz ormana“ i klipovima koje nesavršena stvarnost baca u točkove napretka, krenula ka civilizovanoj i demokratskoj homogenizaciji.
A onda, početkom devedesetih godina dvadestog veka, „slučaj Jugoslavija“ pokazuje da politički demoni starog kontinenta ponovo počinju svoj opskurni ples. Pod plaštom demokratskog novogovora, ideološke, verske i saučesničke sprege, za koje smo mislili da su odavno potrošile svoje istorijsko vreme,  ekspresno i brutalno razvaljuju Jugoslaviju koja je bila korisna retorta evropskog jedinstva različitosti. Bio je to prvi simptom da odmrznuti virus počinje da jede još uvek krhki vrednosni skeleton novoga sveta. Pojavom militantnog albanskog secesionizma na tlu Srbije Evropska unija suočava se sa izazovom čiji značaj prevazilazi prostor Balkana i ugrožava karakter Moneovog i Šumanovog projekta. Pravo pitanje političkog darvinizma je: kako jedna teroristička organizacija kriminogenog sastava može da poljulja stoletno evropsko stablo vladavine prava, demokratije i građanske kulture? Iliti – zbog čega Evropa Loka, Rusoa i Mila odustaje od principa na kojima je stvorena i staje na stranu terorističke OVK i samoproklamovane i lažne države Kosovo, a protiv Srbije koja u svome povesnom trajanju ima Dušanov zakonik, Sretenjski ustav i doprinos oslobađanju sveta u dva svetska rata?
Teškom mukom isposlovana prilika da se kulturno jedinstvo evropskih naroda konačno i politički zaokruži propuštena je pod naletom nelegitimne, nezakonite i anticivilizacijske akcije albanskih secesionista na Kosovu i Metohiji. Kao što je već navikla tokom svoje hiljadugodišnje istorije, Srbija je ponovo prva na udaru najvećih pretnji identitetskim vrednostima Evrope. Tako je bilo 1389, tako je bilo 1914., tako je i danas!
Problem je uvek isti: Evropa ne prepoznaje pretnju koja ruši njen sopstveni poredak! Naivno je verovanje da će se nekritičkim udovoljavanjem Albancima kupiti mir u kući. U prirodi neprava je da se kancerozno proširuje kad vidi da pred sobom nema prepreka.  Da li je iko u Briselu analizirao koje to vrednosti zastupaju ratni i politički vođe OVK i kakve veze ima Ramuš Haradinaj sa evropskim političkim habitusom!? Najzad, gde će se sve to zaustaviti?
Evropska unija je i pod drugim pretnjama koje urušavaju njene napore da postane vrednosno jedinstvena i stabilna politička zajednica. Srbija je to uočila i strpljivo emituje ubedljive argumente protiv jednostranog ispunjavanja albanskih očekivanja za bezpogovorno priznavanje Kosova i Metohije u granicama koje su nametnute ratnim dejstvima protiv naše zemlje i protivno proklamovanim vrednostima EU. 
Osim principijelnog pozivanja na norme međunarodnog prava i podrške koju dobija od Rusije, Kine i polovine zemalja članica Ujedinjenih nacija, Srbija svoju poziciju utvrđuje upravo predstavljajući se kao organski deo sveta koji sebe smatra baštinikom klasičnih humanističih ideala i demokratske političke kulture. Srbiji to mesto svakako pripada više nego nekim zamljama koje je Brisel već primio u svoje redove.  Poseta Aleksandra Vučića Sjedinjenim Američkim Državama očigledno je postigla da, nasuprot snažnom albanskom lobiranju koje se zasniva na moći novca, upravo ovaj profil Srbije počinje da dobija na značaju i približava nas održivom rešenju za Kosovo i Metohiju. U višegodišnjem nizu njegove strpljive i uporne politike,  ova poseta je od izuzetne i višestruke važnosti za našu zemlju. I ne samo za nju. Srbija svakako nije najvažnije pitanje briselskih političkih institucija, ali je uz bregzit, migrantsku krizu i unutrašnje ideološke nesuglasice zemalja članica, jedan od pokazatelja da napuštanje vrednosti koje utemeljuju EU rastače njenu kompaktnost i njen subjektivitet. Utoliko će Vučićeva poseta Americi otvoriti kritičko preispitivanje dosadašnjeg  moderiranja Brisela u pregovorima između Beograda i Prištine, a pred vodeće evropske lidere postaviti suštinsko pitanje: da li su ustupci razmaženim i bezobzirnim klijentima sa Kosova naneli štetu  smislu i  dostojanstvu Evropske unije, onoliko koliko su osakatili Srbiju? 
Politički i kulturni karakter Srbije, njenu privrženost univerzalnim vrednostima na kojima se zasniva vera u mogućnosti čovečanstva, možda najbolje ilustruje mišljenje ruskog ambasadora Bocan-Harčenka: “Beograd je karika u odnosima Rusije i Zapada“. U stvari, jedina odgovorna kreacija sveta u kome živimo je ona koju osvetljavaju zraci budućnosti. Srbija i danas ima svoju misiju.
Dragoljub Kojčić,  Direktor Zavoda za udžbenike
Please follow and like us:
error0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *