Dragoljub Kojčić: Vučić zna izlaz iz istorijskih ćorsokaka!

Novovekovna sudbina Srba toliko je povezana sa međunarodnim okolnostima, sa uticajima i međusobnim sučeljavanjima velikih sila, sa rasporedom njihovih snaga i projekcija prema Balkanu da uspešno državništvo zahteva pažljivo osluškivanje i dubinsko razumevanje promena koje se događaju na svetskoj političkoj sceni. Razbijanje Jugoslavije i Srbije, izgon i obespravljivanja našeg naroda, poklapaju se sa velikim poremećajima u ravnoteži političkih i vojnih velesila. Izjednačenost ideoloških takmaca sa Istoka i Zapada, sve do pada Berlinskog zida, odgovarala je očuvanju unutrašnje stabilnosti SFRJ. Kada je jedna strana ostvarila nadmoć ekspresno su se pokrenuli ovdašnji secesionisti. Unipolarni svet je, po prirodi stvari, značio jednostrano shvatanje međunarodne pravde i prava, monopolsko shvatanje svetskog političkog poretka i isključivanje savesti čovečanstva i intelektualnih elita. U takvoj klimi lako se poseglo za nasiljem nad Srbijom. Otimačina Kosova i Metohije započeta je podrškom terorističkoj OVK, nastavila se bombardovanjem 1999. godine, a finalni čin bilo je jednostrano samoproglašenje nezavisnog Kosova 2008. Ova nezakonita odluka dobila je priznanje većine (ali ne svih) zemalja koje su se posle okončanja Hladnog rata našle na pobedničkoj strani. Da su raspleti na svetskoj sceni bili drugačiji, da je argument civilizovanih vrednosti bio nadmoćan u odnosu na argument sile, svakako bi drugačije izgledao ishod raspada Jugoslavije.
Drama srpskog naroda u vrtlogu velikih geopolitičkih promena primerom ukazuje koliko vođenje odgovorne nacionalne politike zahteva razumevanje međunarodnih okolnosti u političkom, vojnom i ekonomskom aspektu. Za donošenje važnih državnih odluka isto tako bitna je procena trenutka jer se okolnosti, posebno u brzom vremenu u kome živimo, menjaju u kratkim intervalima. Za Srbiju se otvaraju nove mogućnosti ukoliko iskoristi promene koje se događaju u svetu i ako na njih reaguje pravovremeno. Menjaju se odnosi i rasporedi snaga, prebacuju se težišta geopolitičkih interesa, okončavaju se stara savezništva i započinju nova partnerstva. Samit u Helsinkiju, tursko približavanje Rusiji i BRIKS-u, nove ideje o evropskim partnerstvima – od Orbanove najave Saveza šest država koji bi pored Višehradske grupe sačinjavale još Rumunija i Srbija, preko Visokog saveta za saradnju između Grčke, Bugarske, Rumunije i naše zemlje, pa do (makar retoričkog) pominjanja mogućnosti da Rusija postane deo Evropske unije – sve to daje novu morfologiju terena za delovanje Srbije. Kombinovanjem odgovornog pregovaranja, strpljivosti i preciznosti u Briselskom dijalogu, sa aktivizmom u procesu pristupanja Evropskoj uniji i generalno u spoljnoj politici, ali i po ekonomskim parametrima koje potvrđuju visok kreditni rejting kod MMF, Doing bussiness lista Svetske banke i direktne strane investicije, Srbija ponovo postaje uvažena zemlja. Zapravo nikada nije stajala bolje nego u zadnjih par godina.
Ako su do sada prištinski predstavnici mogli da se samouvereno, maksimalistički i neobavezujuće postavljaju u pregovorima sa Beogradom, to im je omogućavala međunarodna pozicija apsolutnog miljenika u unipolarnom svetu. Nova realnost ide na ruku principijelnom i pravednom rasplitanju kosovskog čvora, ali ne treba očekivati da će klatno istorije lako da ispravi besmislice prethodne vlasti, kao što je obraćanje Međunarodnom sudu pravde u Hagu za mišljenje o proglašenju nezavisnosti Kosova. U složenom algoritmu promena na svetskoj političkoj sceni, uspona Srbije i brige za bezbednost svakog Srbina koji živi na Kosovu i Metohiji naša politika sada ima jedinstvenu priliku da izdejstvuje pozitivno rešenje. Ono je bitno i zbog daljeg ekonomskog i svakog drugog napretka Srbije, sa svim dobrobitima koje prestiž matice donosi našim sunarodnicima u susednim zemljama.
Ostaje zagonetna solidarnost naše opozicije sa političkim centrima u svetu koji ne žele bilo kakvo traganje za kompromisnim rešenjima jer smatraju da je Kosovo jednom za svagda otrgnuto od Srbije. Sasvim je jasno da bi status quo politika za Kosovo i Metohiju vremenom učvršćivala prištinsko samovlašće. Na drugoj strani, ohrabrujuća je činjenica da apsolutna demokratska većina građana Srbije u politici Aleksandra Vučića prepoznaje izlaz iz naših istorijskih ćorsokaka.

Dragoljub Kojčić, Direktor Zavoda za udžbenike

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *