Dragoljub Kojčić: ZAMKA ZAMRZNUTOG KONFLIKTA
Inercija je svojstvo ciklusa u međunarodnoj politici. Ako se jednom izgubi ritam i propusti prilika za postizanje povoljnog rezultata potrebni su izuzetni napori i puno vremena da se povrate izgubljene pozicije. Rasporedom političkih snaga u svetu tokom devedesetih i nepostojanjem iskrenih namera i pregovaračke kompetentnosti petooktobarskih kreatora spoljne politike Kosovo i Metohija sve više su postajali plen albanskih separatista. Narod uočava opštu beznadežnost svoje budućnosti i na izborima 2012. ukazuje poverenje Srpskoj naprednoj stranci. Od tog trenutka počinje uporna borba da se obezbedi respektabilni status Srbije pred činiocima svetske politike i otvori novi ciklus u reševanju pitanja Kosova i Metohije.
Nedavni govor Aleksandra Vučića na Evropskom forumu Alpbah 2018. pokazao je koliki pomak je napravljen za šest godina. Ne samo da su poruke izrečene direktno, bez političkih eufemizama i u punom spektru istine o genezi i sadašnjosti kosovskog čvora, nego je usledio i aplauz prisutnih. Ono što je prethodnih decenija bilo nezamislivo predstavnicima naše zemlje danas je standard Vučićeve komunikacije sa liderima i institucijama međunarodne zajednice. Nova pregovaračka pozicija Srbije građena je strateškom promišljenošću, strpljivim i upornim otvaranjem dijaloga sa velikim silama i vrlo delikatnom ravnotežom na koju obavezuju njihova međusobna rivalstva.
S druge strane, u svetu se događaju promene: Trampovo preoblikovanje principa američkog liderstva, Makronova zvezda u usponu i degolovsko dimenzioniranje političkog prostora, evropski unutrašnji dijalog o budućnosti, rast uticaja Rusije, preispitivanje geopolitičkih radijusa u Turskoj itd. Za nas je povoljno što betonska košuljica, kojom je bio zaštićen albanski secesionizam i tabuiziran svaki razumni i pravični razgovor o rešavanju kosovskog čvora, pod pritiskom nove realnosti dobija naprsline. Ključno pitanje je da li je Srbija spremna da iskoristi promenjene međunarodne okolnosti i proboje Vučićeve politike ili će još jedna istorijska prilika da ispravimo sopstvene stoletne greške biti propuštena. Konstelacije koje nam idu na ruku danas već sutra mogu da odu u nepovrat.
Za izlazak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji iz dugogodišnje i svakodnevne neizvesnosti, za stvaranje uslova za normalan, bezbedan i perspektivan život neophodno je postići trajno rešenje. U delu opozicionih političkih struktura, međutim, čuje se da srpsko-albanski konflikt treba zamrznuti i čekati neki himerični trenutak u kome će se obnoviti srpsko demografsko i institucionalno prisustvo na Kosovu. Ovo stanovište ne nudi nijednu konkretnu metodu osim anesteziranog čekanja. U stvarnosti to bi bio nastavak mrcvarenja namučenog naroda, obeshrabrivanje velikih investitora i ekonomska stagnacija, najzad, tiho napuštanje ognjišta. Ne treba izgubiti iz vida i da bi zamrznuti konflikt za Srbiju u celini značio zamrznuti razvoj sa svim negativnim povratnim posledicama na život naših sunarodnika na Kosovu i Metohiji. To bi omogućilo da albanska strana bez otpora zaokruži svoj projekat etnički čistog Kosova i stvaranja Velike Albanije. Albanci bi dobili sve a Srbi ništa. Rečju, sasvim suprotno od onoga na šta se zagovornici zamrznutog konflikta i politike nerešavanja problema pozivaju. Nerealna politika je neodgovorna politika.
Drugi korpus protivnika rešavanja pitanja Kosova i Metohije sačinjavaju opozicione grupacije i aktivisti koji ispunjavaju želje međunarodnih pokrovitelja nezavisnog Kosova. Neodrživost licemerja da je nasilna secesija Kosova od Srbije bila prihvatljiva a da je sada sporazumno razgraničenje nedopustivo proteklih dana komentarisao je i Predsednik Srbije. Ovaj korpus je prošle godine odbio da učestvuje u javnoj debati o Kosovu i Metohiji da se ne bi suočio sa argumentima prava i logike. Danas isti posao radi za sponzore kosovske nezavisnosti tvrdnjom da je to pitanje zauvek rešeno i signalom: zašto bi Priština prihvatila pregovore kad, eto, tobože, ni srpske političke partije to ne žele. I to u trenutku kada su neviđenim trudom odškrinuta preteška vrata naše budućnosti.
Većinska Srbija, posebno Srbi na Kosovu i Metohiji, zato znaju da Vučić pregovara u saglasju sa narodnim očekivanjima, ma kakve bile prepreke i otpori na koje nailazi.
Nedavni govor Aleksandra Vučića na Evropskom forumu Alpbah 2018. pokazao je koliki pomak je napravljen za šest godina. Ne samo da su poruke izrečene direktno, bez političkih eufemizama i u punom spektru istine o genezi i sadašnjosti kosovskog čvora, nego je usledio i aplauz prisutnih. Ono što je prethodnih decenija bilo nezamislivo predstavnicima naše zemlje danas je standard Vučićeve komunikacije sa liderima i institucijama međunarodne zajednice. Nova pregovaračka pozicija Srbije građena je strateškom promišljenošću, strpljivim i upornim otvaranjem dijaloga sa velikim silama i vrlo delikatnom ravnotežom na koju obavezuju njihova međusobna rivalstva.
S druge strane, u svetu se događaju promene: Trampovo preoblikovanje principa američkog liderstva, Makronova zvezda u usponu i degolovsko dimenzioniranje političkog prostora, evropski unutrašnji dijalog o budućnosti, rast uticaja Rusije, preispitivanje geopolitičkih radijusa u Turskoj itd. Za nas je povoljno što betonska košuljica, kojom je bio zaštićen albanski secesionizam i tabuiziran svaki razumni i pravični razgovor o rešavanju kosovskog čvora, pod pritiskom nove realnosti dobija naprsline. Ključno pitanje je da li je Srbija spremna da iskoristi promenjene međunarodne okolnosti i proboje Vučićeve politike ili će još jedna istorijska prilika da ispravimo sopstvene stoletne greške biti propuštena. Konstelacije koje nam idu na ruku danas već sutra mogu da odu u nepovrat.
Za izlazak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji iz dugogodišnje i svakodnevne neizvesnosti, za stvaranje uslova za normalan, bezbedan i perspektivan život neophodno je postići trajno rešenje. U delu opozicionih političkih struktura, međutim, čuje se da srpsko-albanski konflikt treba zamrznuti i čekati neki himerični trenutak u kome će se obnoviti srpsko demografsko i institucionalno prisustvo na Kosovu. Ovo stanovište ne nudi nijednu konkretnu metodu osim anesteziranog čekanja. U stvarnosti to bi bio nastavak mrcvarenja namučenog naroda, obeshrabrivanje velikih investitora i ekonomska stagnacija, najzad, tiho napuštanje ognjišta. Ne treba izgubiti iz vida i da bi zamrznuti konflikt za Srbiju u celini značio zamrznuti razvoj sa svim negativnim povratnim posledicama na život naših sunarodnika na Kosovu i Metohiji. To bi omogućilo da albanska strana bez otpora zaokruži svoj projekat etnički čistog Kosova i stvaranja Velike Albanije. Albanci bi dobili sve a Srbi ništa. Rečju, sasvim suprotno od onoga na šta se zagovornici zamrznutog konflikta i politike nerešavanja problema pozivaju. Nerealna politika je neodgovorna politika.
Drugi korpus protivnika rešavanja pitanja Kosova i Metohije sačinjavaju opozicione grupacije i aktivisti koji ispunjavaju želje međunarodnih pokrovitelja nezavisnog Kosova. Neodrživost licemerja da je nasilna secesija Kosova od Srbije bila prihvatljiva a da je sada sporazumno razgraničenje nedopustivo proteklih dana komentarisao je i Predsednik Srbije. Ovaj korpus je prošle godine odbio da učestvuje u javnoj debati o Kosovu i Metohiji da se ne bi suočio sa argumentima prava i logike. Danas isti posao radi za sponzore kosovske nezavisnosti tvrdnjom da je to pitanje zauvek rešeno i signalom: zašto bi Priština prihvatila pregovore kad, eto, tobože, ni srpske političke partije to ne žele. I to u trenutku kada su neviđenim trudom odškrinuta preteška vrata naše budućnosti.
Većinska Srbija, posebno Srbi na Kosovu i Metohiji, zato znaju da Vučić pregovara u saglasju sa narodnim očekivanjima, ma kakve bile prepreke i otpori na koje nailazi.
Dragoljub Kojčić, Direktor Zavoda za udžbenike
