Dušane, čijim parama je finansirana kampanja Vuka Jeremića?!

Pismo Embargu(2): Koliko građane Šapca koštaju klimoglavci Dušana Petrovića?

Odmah po preuzimanju vlasti, Dušan Petrović počeo je sa urušavanjem svake i najmanje medijske slobode u Šapcu (zato je valjda tako velika i nebulozna priča njegovih pamfletista o slobodi medija). Najpre je nastradao nedeljnik „Glas Podrinja“, osnovan 1944. godine, a čiji je osnivač bila opština. Njega su 2007. kupili jedan građevinski preduzimač i jedan pop, a kada je 2013. poništena privatizacija list je za 180 hiljada evra kupio Nenad Živanović, Šapčanima poznat po tome što je njegova firma gradila šabački bazen za 300 miliona dinara. Tom privatnom listu šabačka vlast opredelila je ove godine 7.300.000 dinara. Za te pare u novinama uspeva sve što vlast radi, i malo više, za svaki slučaj. Njima su, kao i televiziji, rekli jasno: Dok smo mi tu i vi postojite!
Nestajanje novinarstva u Šapcu nastavljeno je privatizacijom Televizije Šabac koju je kupio Aleksandar Živanović, vlasnik firme „Alezo“, koja je, prema pisanju „Politike“, osnovana 2007. godine i ima jednog zaposlenog. U opisu firme pisalo je da se bavi informacionim sistemima i tehnologijama, ali je njen račun blokiran i do tada je bio u blokadi 597 dana. Živanović je govorio da to nema veze sa kupovinom televizije, jer je on televiziju kupio kao privatno lice. Toj privatnoj televiziji (Šapčani je zovu TV gradonačelnik) iz budžeta grada dodeljeno je za 2018. godinu 9.824.560 dinara, a kako izračunaše u dinar budući medijski sadržaj koji treba platiti misterija je kao i sve ostalo.
Šabački mediji danas su zapisničari gradske vlasti, a neke televizijske spikerke izgledaju kao da su izašle (ili ušle) u rijaliti program. Šaka novinara koja je ostala u ovim glasilima ili je uplašena ili se prilagodila bari, a odabrani su plaćeni posebnim ugovorima sa javnim preduzećima i kulturnim ustanovama. Apanaža je podvedena pod poslove afirmacije ustanove ili pi ara.
Šapčani Petroviću nisu zaboravili Ljubomira Podunavca, politikologa, vlasnika agencije Stoa, preduzetnika informacione uslužne delatnosti, aktiviste Demokratske stranke… koji je u dva navrata bio direktor Televizije Šabac. Nisu zaboravili ni Nenada Kulačina, informativno pojačanje Dušana Petrovića koji je iz Beograda došao u Šabac (nepoznata biografija, osim da se razveo, u Šapcu mu pisali potvrdu na manju platu da plaća manju alimentaciju, i ovde se oženio), koji je jedno vreme pao u nemilost (a tako se trudio na predizbornim tribinama 2015. godine), ali kako je pekao zanat kod najzlobnijih, zapretio da će početi da priča šta zna i dobio produžetak ugovora. Samo, shvatio je da mora da bude drastičniji, da pljuje što dalje, pa je našao Marka Vidojkovića prema kome Kulačin izgleda skoro normalan.
Posebnu grupu čini „Podrinske“, novine koje se finansiraju preko takozvanih konkursa za „proizvodnju medijskih sadržaja“. Ove godine dobile su 6.850.000 dinara. To je što se zna, jer ima tu još projekata koje, na primer, dobije direktorova ćerka, pa nekih poslova za direktorovu ženu, a isti krug je i u Kulturno-umetničkom društvu „Abrašević“ (Ivan Kovačević, direktor „Podrinskih“ je sekretar KUD „Abrašević“), koje je po konkursu dobilo (samo) tri miliona, od šest koliko je dodeljeno projektima iz kulture. U takvom odnosu snaga „Podrinske“ uzdižu nalogodavce i pljuju opoziciju za sve pare. Beskrupulozno i primitivno. U horu papagaja jedva da se čuje neki glasić kritike, kao onaj sa Šabačkog info portala. Ali, vlast se ne uzbuđuje, jer oni koji čitaju i još na internetu, nisu njihova ciljna grupa. Njih ne mogu da kupe za pet hiljada (cifra za koju su kupovani glasovi i optužen gradonačelnik).
Kolumnista ovog portala u više navrata je pisao kako gradonačelnik Nebojša Zelenović arči budžetske pare za samoreklamerstvo, a valjalo bi pročitati i kako je i čijim parama Dušan Petrović podržao Vuka Jeremića u predsedničkim izborima. Isti portal skrenuo je pažnju na još jedno samoreklamerstvo plaćeno novcem građana Šapca:
„Među ovogodišnjim ošišanim evropskim ovcama britanskog „Financial Times“ (“Fajnenšel tajmsa” – FT) našao se i Šabac. Voljom svoje vlasti i za svoje budžetske pare. Naime, jedan od najuglednijih svetskih ekonomskih listova svake dve godine mudro unovčava svoj ugled tako što proglašava lokacije u Evropi „s potencijalom za investiranje na duge staze”. Osnovni kriterijumi prilikom selekcije gradova su: ekonomski potencijali, ljudski resursi, troškovna isplativost, kvalitet života, infrastruktura, biznis klima. Sistem je jednostavan i efikasan. Svakom gradu ili regiji koji smatraju da imaju taj „investicioni potencijal”, a kojem FT dodeli ovo „prestižno” priznanje sledi sertifikat magazina FDI, dela “Fajnenšel tajmsa”. Posle se ti sertifikati pompezno uručuju na egzotičnim mestima poput francuskog letovališta Kan.
Šta treba uraditi da bi se dospelo u ovu grupu „odabranih”? Pre svega, poziv je otvoren i svaki grad može da se prijavi. Postoji preko sedamdeset kategorija u kojima se gradovi rangiraju. Ono što je potrebno imati u vidu jeste činjenica da se rangiraju samo gradovi koji se prijave, na osnovu toga kako su popunili prijavu. Tako se dogodi da nekada u nekoj od kategorija nema deset gradova, jer je prijavljeno manje. Ono što svakako treba imati na umu jeste da su gradovi poput Šapca, rangirani samo u okviru kategorije „FDI Strategi“. Činjenica je da „FT“ uvek dobitnicima ponudi da se i reklamiraju u časopisu gde se objavljuju rezultati. I takođe je činjenica da to nije obavezno.
U ovogodišnjoj međunarodnoj biznis igranci „FT” je, promovišući 500 gradova i 150 regija, inkasirao 3.250.000 evra, jer uz svaku prijavu je obavezna kotizacija od 5.000 evra! Mašala!
Šabačkim samoreklamerima nije bilo dovoljno da plate ovu kotizaciju, pa su u elektronskom izdanju “FT” (FDI), valjda da bi sve bilo uverljivije, platili i sponzorsku stranicu, na čijem se dnu jasno vidi da je tekst plaćen, čime se i „FT” ograđuje od tačnosti iznetih podataka. Iz teksta je potpuno jasno da sadržaj nema nikakve veze sa „FT” i da je sastavljen u gradonačelnikovom kabinetu. Taj, dodatni propagandni doživljaj, po zvaničnom cenovniku za digitalno izdanje „FT” nije mogao da košta manje od 51.000 evra (to je najniža cena na listi CPM RATES za on lajn izdanje)!!!
Naravno, odmah su ovom spektakularnom vešću zatrpani mediji koje šabačka vlast kontroliše, odnosno – plaća. Prvo platiš da te hvale, a onda platiš da se ta hvala i slava i objave! Bezobrazno, drsko i bahato, a o trošku budžeta. Pa kad se u toj samohvali slavodobitno saopšti kako je Šabac „izabran” među deset top destinacija u Evropi, svesno se izostave dodatne informacije jer razvodnjavaju taj glamur. Šabac je učešćem u ovoj unosnoj zajebanciji „FT” svrstan među top 10 investicionih destinacija u kategoriji cenovne efektivnosti i FDI strategije za regione i gradove ispod 250.000 stanovnika, a ne na neku apsolutnu listu. Drugo, sem Šapca, o mnogo manjem trošku, iz Srbije su se u istom košu našli i: Niš, Beograd, Zrenjanin, Vranje, Zaječar, Sremska Mitrovica, Sombor, kao i Sremski okrug. Ali su šabačka zvona morala da budu najglasnija! Ipak, ova akcija je namenjena za lokalnu upotrebu i naročito važna uoči izbora za mesne zajednice, gde aktuelna vlast ne stoji najbolje…“
Osim šta radi gradonačelnik svaki dan, građanima Šapca Televizija Šabac obezbeđuje informacije iz sveta preuzimanjem informativnog programa Al Džazire i Glasa Amerike, a slobodu govora pokazuje emisijom u kojoj se napada sadašnji predsednik Republike, a sa bivšim ćaska na ti, ili „ozbiljnom emisijom“ (do prošle godine) koju je vodila Antonela Riha. Nikad niko nije rekao koliko je plaćana, a koliko zakup studija – njene dnevne sobe. Jedino se zna čiji je buđelar – građana Šapca.
Iz tog buđelara sve se plaća, od tajnih računa šabačkih političara do zaslužnih klimoglava, kojima se plata šalje na kućnu adresu, da se ne potežu do ustanove gde se vode da rade. Skoro pa anegdota, ali, nažalost, nije. Na primer, zaslužni konobar koji je bio predsednik Upravnog odbora pozorišta, Zoran Gvozdenović Rendža, vodi se (ili se vodio) da radi u KUD „Abrašević“, ali tu nije hteo da svrati ni na kafu. I, iznerviran sekretar „Abraševića“ (i direktor „Podrinskih“) obustavi dve plate. Mislio bi čovek – pošteno! Ali, Rendža tuži, dobije plate, plus sudski troškovi, a sve plate građani Šapca.
Prodaju i zgrade i reči
Uvek pred izbore, gradska vlast Šapčanima obećava projekte koji posle stoje u fijokama, ali sva idejna rešenja plaća novcem građana (za idejno rešenje spomenika Jevremu Obrenoviću dodeljene su dve druge nagrade po 450.000 dinara i jedna treća od 200.000 dinara), a građani još čekaju sportsko-rekreativni centar sa bazenom na Starom gradu i poslovno-stambenu zgradu na mestu Doma vojske.
Na atraktivoj lokaciji, trospratnica Doma vojske sa 2.100 kvadrata i oko 50 ari placa kupljena je 2008. godine za 57,8 miliona dinara. Obećavni investitori nisu došli i Dom vojske deset godina lupaju i čerupaju lopovi. Zbog toga su se građani organizovali i peticijom, koju je potpisalo pet hiljada Šapčana, tražili od gradske vlasti da Dom vojske ne prodaje.
Delovi istorije grada nestaju u privatnim transakcijama pokrivenim odlukama većine u gradskoj skupštini. U Prvu narodnu apoteku uselila se Turistička organizacija, u apoteku „Bora Tirić“ prodavnica, a u apoteku „Sloboda“ jedna banka. Za rešavanje problema Apotekarske ustanove iz budžeta je agenciji NALED plaćeno tri miliona, a problem je rešen tako što Apotekarska ustanova više ne postoji.
Ovo su samo neki primeri bahaćenja gradske vlasti na koje Šapčani upiru prstom, a najrečitiji spomenik ove vlasti je hotel „Zeleni venac“, zadužbina Fonda siromašnih učenika šabačkih osnovnih škola, koji je u privatnom vlasništvu. U ovom spomeniku kulture, pored niza manjih lokala, dominira kockarnica. Jer, sve je na prodaju u gradu koji se telali kao jedini slobodan u Srbiji. Na tezgi je sve, a najjeftinija je savest.

Foto: mc.rs

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *