Džakula, velikibokserskišampion, živaurbanalegenda,nakogasusvizaboravili, u Zvezdiidržavi…

Želimo da podsetimo sve, one koji se dobro sećaju velikog šampiona Džakule, ali i one danas, koji mogu da mu ove dane učine dostojnim onim čime je zadužio ovu zemlju, a posebno grad Beograd.

Srpski sport ima mnogo legendi. Ali malo živih, tu pored nas. Jedan od tih je Jovan Džakula-Džale, proslavljeni jugoslovenski i srpski bokserski šampion, osvajač gomile medalja na mnogim takmičenjima još od daleke 1962.godine. Čovek-stena, jedan od onih koji su udarali temelje SD Crvena zvezda, možda i najveća bokserska zvezda svih vremena… U izistinsku legenduo tišla su slavna imena jugoslovenskog i srpskog boksa, poputParlova, Belića, Beneša i mnogih drugih…

Džakula prkosi godinama i mnogim zdravstvenim problemima sa kojima se odavno bori. Ne želi da izgubi ovu životnu bitku, iako se otežano kreće i govori. U ringu se nije predavao, pa neće ni sada, mada bi mu itekako prijala pomoć društva, sportskih radnika, svih onih institucija koje je i on sigurno izgrađivao svojom slavom, bokserskim pesnicama koje nikada nisu uzmicale. Ni kad je za protivnika imao “večitog rivala” u ringu, a prijatelja van njega, Svetomira Belića-Belku, zatim olimpijskog šampiona Vujina, ili nekog slavnog predstavnika čuvene ruske ili kubanske škole boksa… Džale je uvek ostao isti. Čvrst kao stena, nesalomive volje i lavovskog srca.

Sa Ljubom Zemuncem sedamdesetih…

Danas, kada su se odavno pogasila svetla u ringu, Džale sa malobrojnim živim prijateljima, najčešće u kafanici kod kolege Šuleta uz Bajlonijevu pijacu ili u njegovom kraju, u “njegovoj kafani Taš”, evocira uspomene na neke slavne dane jugoslovenskog i srpskog boksa. Vreme kada je bio uzdanica ogromanog sportskog društva Crvena zezda, kada su ga jurili da ga slikaju za novogodišnje kalendare…

Veliki prijatelji: Džakula i Arkan

Na susret je došao sa ogromnom torbom sa nekoliko debelih albuma slika, novinskih isečaka, fotografija… Jedna vrhunska bokserska karijera, na kraju je stala u jednu staru pohabanu torbu sa uzicom prevezanim ručkama…Džale me je gledao netremice u oči, stamen koliko mu to danas zdravlje dozvoljava. Hteo je da u par minuta stavi ceo svoj dosadašnji život. Karijeru, kraj u 27.marta, gde i danas živi, druženje sa opasnim beogradskim momcima, legendarne mečeve sa “Belkom” i Vujinom, osvojene zlatne rukavice, medalje…Sećanja mu naviru i čine ga vidno setnim:

 -Eto, ukinuli su mi besplatnu propusnicu za masažu i saunu na Tašu, u mom kraju, a to mi je neophodno zbog zdravlja!? Šta da se radi… Mnogo sam dao našem sportu, boksu ceo svoj život, ali izgleda da nisam došao na red, da se i meni nešto vrati… Meni je 45 puta svirana naša himna, ja samo svojio mnogo medalja, bio na silnim takmičenjima. Valjda će se ipak neko setiti, jer vidim da su se setili mnogih koji su takođe zaslužili da ih država na kraju, malo pomogne, da  penziju…

Džakula neće da se žali. Nije to nikada radio, pa neće ni sada. Ponosit je on. Vrlo. Baš kao kada je vodio prave bokserske ratove u ringu, bez straha i uzmicanja:

– Sa Belkom su bile borbe na koje je dolazio ceo ondašnji beogradski krem, džet set na čelu sa BrankomPešićem (prstom nam pokazuje sliku iz požutelog albuma njegovih slavnih dana)… Dobijao sam i gubio. Ali mi je draži onaj meč saVujinom, velikim šampionom gde sam ga pobedio i osvojio zlatnu rukavicu!!!

Kakvi ste privatno bili sa Belkom? Znamo kakosu izgledali mečevi u ringu…

– Drugarpravi, mada se nismoneštodružili… Divan čovek, alikadzasedneipopije… E, onda se sklanjaj!?Malokozna, da smoprvi put ukrstilirukavicekaoklinci u mečukoddanašnjeg “Tri bika”, naKaraburmi. U tom prvommeču jasampobedio!!!

Oni mlađisigurno ne znaju, da je Džakula bio iurbanalegendasedamdesetihiosamdesetihgodinaprošlogaveka. Kakav u ringutakav je bio i u privatnomživotu. Jak, srčani nada svehrabar do koske. Znalisu to ondašnjibeogradskimangašiitabadžije, pa suviševoleli da gaimajuzaprijateljanego da imstanena put. I istihrazlogaga je volela I beogradska Estrada… Nije mu bilostranonidruženjesaondašnjimzvezdamaestrade…

– Treniralisumnogi u to vreme… Dolazili u sale, do tadajošuvek ne tolikopoznatibeogradskižestokimomci. Giška, Gidra, LjubaZemunac… Sa Ljubomsam bio velikiprijatelj. Sećam se, imaosam problem sanekimmomcimaizPančeva, sakupilo se njihskorodvadesetak. Kad je počeo da ihudaraLjuba, razbežalisu se od straha… Ali, tekkakav je bio strahitrepet u to vremeRankoRubežić, ludilototalno…Svisuga se plašili! Mene je, izsamonjemuznanihrazlogazaobilazio u nastupimasvojihbubicaisiledžijstva. Sedim ja takosaLjubomiČitom( pokojnitrenerČitaković)naručku u “Mornaru”. UđeRanko, ionakosavratasamoprstompokazaLjubiiČitakoviću da izađunapolje?! Ovi bez pogovoraustašeiizađoše da ihneštokao pita…Ljudi, kakvo je srcetekimaoDžamba? Ma nikoga se nijeplašio, ni u gradunitikada je bio u Zabeli…Ali, eto, završio je tragično…

Kakopričatiuopšte o nekimurbanimbeogradskimvremenima, a nespomenutinjegovoprijateljstvosaArkanom? Sa posebnimzadovoljstvom, izstarognovčanikavadinamizboranusličicu, nakojojsu on iArkan, izvremenakada je Džale bio navrhuncu slave, a Ari malopoznatibeogradskimangup…

– Mi smo živeli u istomkraju, pa on je bio dvakućnabroja do mene u 27.marta, tako da smo se veoma dobro poznavaliičakčesto u to vremeidružili… Željka nije zanimao boks, već je bio čovek od akcije, kratakfitilj… Manda mi je bio kumnavenčanju. Imalismodostazajedničkihprijatelja… Išli smo kod mene van Beograda, jer je tamo Željko voleo da puca, u prirodi…

Tri dana i tri noći bi bile premalo da Džakula se svega priseti i ispriča njegovu burnu urbanu beogradsku priču… I to ćemo jednoga dana detaljno objaviti, ne radi njega, nego radi svih onih kojima je potreban savet, kako se kroz boks uči pravo viteštvo i sklapaju prijateljstva do kraja života.

I naravno, želimo da podsetimo sve, one koji se dobro sećaju velikog šampiona Džakule, ali i one danas, koji mogu da mu ove dane učine dostojnim onim čime je zadužio ovu zemlju, a posebno ovaj Beograd.

P.J.

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *