EKSKLUZIVNO: Nikola Šainović o sramnoj ulozi šefa misije OEBS u pripremi bombardovanja Jugoslavije

 

Voker je bio okidač za  NATO bombe!

Odluka o bombardovanju Srbije ( nešto manje i Crne Gore u sklopu još zajedničke države Jugoslavije)  već je  bila doneta u ovalnom kabinetu Bele kuće i pre nego što je verifikaciona misija OEBS u oktobru 1998. godine  stigla na Kosovo i Metohiju!

Šef ove misije Vilijam Voker, američki diplomata i agent CIA,  bio je samo ona poslednja udarna igla na NATO okidaču i trebao je da, samo još malo kupi vreme do konačnog cilja: bombardovanja. Trebalo je glavnokomandujućem NATO Alijanse,  Vesliju Klarku još samo malo za pripremu bombardovanja Jugoslavije bez odobrenja UN!?  Kako treba da izgleda svet po volji Amerike, Klark  je „lepo“ objasnio u svojoj knjizi koju je napisao i izdao 2003.godine. U njoj je do detalja urađena analiza takozvanih Alijansinih „preventivnih“ vazdušnih udara na Jugoslaviju u sadejstvu sa kopnenim snagama, kao model koji je kasnije više puta ponavljan širom sveta: samo u bombardovanju Jugoslavije, nije bilo kopnenih snaga u sadejstvu: to su trebalo da budu teroristi UČK-a, ali su oni do te mere bili razbijeni i poraženi  da nisu bili od pomoći NATO avijaciji, pa se akcija „ Milosrdnog anđela“ morala brzo okončati u dejstvima po našoj teritoriji…

Ovo je samo uvod u  razgovor, sa eks premijerom Srbije, Nikolom Šainovićem, o,  opet u Srbiji aktuelnoj temi, cinizma albanskog lobiste Vilijama Vokera, koji je 1998.godine stigao na Kosovo i Metohiju kao šef  verifikacione misije OEBS.

  • Srbija, odnosno Jugoslavija je potpisala je sporazum o dolasku misije OEBS na Kosovo i time prihvatila medjunarodne faktore samo kao verifikatore stanja na ovom delu srpske države, a posle antiterorističke akcije vojske i policije te godine – dobro se seća tih detalja Šainović. – Ja sam ispred Srbije i Jugoslavije bio šef naše Komisije za saradnju sa misijom OEBS koja je brojala oko 1.200 članova, mada je bilo po sporazumu dogovoreno da dođe njih skoro 2.000! Ja sam bio predsednik koji je povremeno iz Beograda dolazio u Prištinu, dok je u Prištini  stalno bio moj zamenik, general Lončar, koji je bio u penziji.  Članovi misije OEBS su bili iz više zemalja i uglavnom se radilo o proverenim  oficirskim kadrovima obaveštajaca, koji su bili pod  apsolutnom kontrolom američke administracije i njihovog glavnog predstavnika na Balkanu, Kristofera Hila, koji je u to vreme sedeo u Skoplju. U misiji je bilo i desetak Rusa, ali su oni zaista bili zanemarljivi i neprimetni, baš kao što je tih godina bila i njihova spoljna politika i ponašanje predsednika Borisa Jeljcina.Kako je misija OEBS imala svoje članove i organe na terenu, tako smo i mi pararlelno sa njima, po dubini postavljali svoju organizaciju i kadrove koji su bili umreženi sa njima. Mi smo se obavezali da  garantujemo bezbednost svim članovima misije. Vodili smo računa o njihovom smeštaju, ali su oni listom išli u albanske porodice i bilo nam je odmah jasno o čemu se tu radi i šta smeraju… Uzimali su kao prevodioce isključivo Albance!?  To je bio period kad je albanska UČK bila potpuno slomljena i razbijena. Počele su ponovo da rade škole, da funkcioniše saobraćaj, da idu vozovi. Jednostavno vraćao se život u Pokrajinu.. Naše snage bezbednosti su samo patrolirale putevima, održavale saobraćajnice, posebno onu glavnu Priština-Podujevo..

Šainović posebno napominje situaciju u kojoj je bila Jugoslavija, odnosno Srbija pre potpisivanja sporazuma o dolasku OEBS-a. To je bio prvi ultimatium i prvi veliki ispit za Miloševićev režim, koji je već tada bio na ivici NATO  kažnjavanja. Odluka o ulasku Misije OEBS na Kosovo i Metohiju ni malo nije bila laka niti jednostavna:

  • Milošević je tim povodom išao kod Jeljcina, da se posavetuje šta da radi? A, Jeljcin mu je samo rekao: „ Pusti da uđe OEBS“! Eto, samo toliko o tome, da li je Srbija u to vreme imala ičiju zaštitu ili makar podršku. Milošević je pre potpisivanja sporazuma o ulasku verifikacione misije OEBS imao sastanak u Beogradu sa njihovim predstavnicima. Praktično od tog sastanka i potpisivanja sporazuma počela je stvarna njihova misija, a to je stvaranje uslova za skori početak NATO bombardovanja!  Odluka je već bila doneta, samo je mi nismo znali, ali smo naslućivali?! Onda su počeli sa iznenađenjima, tako što su Vesli Klark i Voker  od Miloševića tražili da pored 1.200 predstavnika na terenu, za zaista malu teritoriju,da nad teritorijom Kosova bude i njihova špijunska letilica U2? Baš tim rečima su to tražili od Miloševića? Milošević im je onda lakonski odgovorio: „ Pa, imate na  zemlji toliko ljudi, obučenih koji će sve videti i čuti?“. Nije vredelo. Ostali su uporni, pa je na kraju Milošević prihvatio i to. Već nam je postalo jasnije šta je njihov stvarni zadatak na terenu. Jer oni su imali unapred zacrtani cilj i ništa drugo ih nije zanimalo, niti su se obazirali na naše primedbe ili zahteve.

Predstavnici naše misije koja je bila umrežena sa ljudstvom iz misije OEBS se iz sve snage trudilo da pokaže stvarno stanje na terenu. Da im omoguće da sve vide i notiraju. Jer njihova uloga nije bila da donose neke odluke, da nešto menjaju na terenu, nego samo da notiraju  da verifikuju stanje u Pokrajini. Zato su se i zvali verifikaciona misija. Ali, problemi su počeli na samom početku saradnje:

  • Voker je bio kao ličnost hladan kao led, bez ikakvih emocija i stalno je nametao  ponašanje i stil rada, kako on mora da se lično sreće i razgovara sa Miloševićem lično, što uopšte nije bilo u  delokrugu  njegovih ingerencija u radu misije – podseća se tih detalja eks premijer Srbije i šef srpske misije za saradnju sa OEBS-om. – Počeo je da mu piše pisma.. Tražio je direktne personalne susrete. Ja i članovi moje misije smo pkušavali da nametnemo životne teme sa terena zašta su i došli, ali oni i posebno Voker su samo nemo na sve to reagovali i radili po unapred  dobijenom zadatku. Tada sam i definitivno shvatio da je Voker samo vojnik koji treba da izvrši  jedan zadatak i da Srbiju dovede pred svršen cilj: bombardovanje i kopnenu invaziju UČK! Tako je počeo da nas zamnajava „tricama i glupostima“…

Voker je odmah kao „veliki problem“ naveo da  treba da dozvolimo ulazak na teritoriju Kosova i  Metohije  nekog bolničkog helikoptera iz Švajcarske!? Svi su ostali u čudu na taj njegov zahtev:

  • Šta će mu helikopet iz Švajcarske, kada naša hitna služba funkcioniše besprekorono, kada smo im garantovali bezbednost, kada su već tada na aerodoromu u Skoplju imali bataljon za „brzo izvlačenje misije sa Kosova“, kada  im je naš avion uvek bio na raspolaganju za let u bilo koji deo Evrope sa prištinskog aerodoroma – pitao se Milošević a sa njime smo se svi mi složili – priseća se Vokerovih igara Nikola Šainović. – I naravno da nismo  to odobrili, jer je to bilo protivno potpisanom sporazumu, a već smo im sa U2 učinili mnogo u remećenju naše protivazdušne odbrane… Tako smo izgubili dosta vremena baveći se nekim temama koje nisu bile uopšte u delokrugu rada ljudi iz OEBS.

Neposredno pre potpisivanja sporazuma o ulasku misije OEBS na Kosovo, Milošević je razgovarao sa Kristoferom Hilom, američkim ambasadorom iz Skoplja i rekao mu za političke akcije Albanaca na  Kosovu i Metohiji, otprilike sledeće:

  • Ne zanima me šta unutar pokrajine rade, okupljaju, ali neću dozvoliti bilo kakvo konstituisanje nekih njihovih organa vlasti, tipa formiranje neke njihove Skupštine, izbor predsednika i slično..- bio je odlučan Slobodan Milošević. – U tom slučaju biće svi odmah pohapšeni i stavljeno sve pod kontrole vojske i policije!

I Hil mu je obećao da toga neće biti. To se pre svega odnosilo na delovanje Ibrahima Rugove i njegovih sledbenika. Albanci su uz pomoć svojih američkih mentora smislili način kako da doskoče i prevare Miloševićevu odluku koju im je sigurno preneo Hil:

  • Stalno su kod Rugove dolazile i odlazile neke delegacije Albanaca – priča Šainović. – I samo u jednom trenutku su prestali da odlaze. A, neprestano su dolazile nove delegacije. Tako su oni munjevito formirali neku svoju skupštinu i odmah izabrali Rugovu za svog predsednika misleći da će time vlasti u Beogradu dovesti pred svršen čin: Milošević je odmah naredio da se krene sa operacijom hapšenja svih! Svetske agencije su već objavile vest o izboru Rugove za predsednika Kosova i Metohije. Ja sam bio koordinator ispred Srbije zajedno sa Hilom. Tada je počela igra nerava: zove me Kristofer Hil i moli da ne pokrećemo akciju. Objašnjavam da je sada sve kasno i da je prekršen dogovor koji je i on lično podržao: ne spori to i onda me iznenanđuje sledećom molbom: „ Molim Vas, dajte mi samo 15 minuta vremena!“. Ja iznenađen. Pitam se, šta će mu tih 15 minuta? Obaveštavam Miloševića i on se čudi i pita: „ Šta će uraditi za tih 15 minuta? A, onda sledi medijski šok: sa svih svetskih agencija skinuta je glavna vest o izboru Rugove za predsednika! Kao da i nije postojala. Jednostavno je niko više nikada nije spomenuo. Eto, tolika je moć velikih sila, imperijalista…

Misija OEBS-a je svačim se bavila, samo nije radila ono što je bio njen zadatak: verifikacija stanja na Kosovu i Metohiji u koju se vratio život njenih građana. Vlasti iz Beograda su uveliko radili na povratku svih onih koji su bili privremeno napustili svoje domove. Teroristička UČK bila je sasvim razbijena, vojnički i ideološki. Ali, izgleda tako nije mislio ni šef misije OEBS, Vilijam Voker:

  • Jednoga dana stiže njegov novi zahtev, molba da srpska vojska i policija uopšte ne ulaze u  selo Dragobilje ! Opet bez ikakvog razloga, nešto traže… I nismo ulazili. Kad, Voker sa predstavnicima UČK organizuje skup. Postavljaju organe terorističke organizacije. Prvo postave lokalne komandante, pa onda formiraju čak i neki  Generalštab. I to je bio  Vokerov zadatak, da ponovo oživi praktično uništenu UČK-a.  I nije ga bilo ni malo stid  to što je bio tamo. Isti slučaj desio se u jednom drugom selu blizu Drenice, u selu Likota: i tamo su formirali štabove, proizveli neke komandante i sve pod paskom Vokera i njegovih ljudi. Oni su na Kosovu i Metohiji videli samo ono što su oni hteli da vide, Onda nas Voker optuži kako naše vojno-policijske snage izazivaju sukobe, jer ih navodno provociramo našom pojavom. Iako je naša strategija bila samoodbrana, ipak nismo mogli da dozvolimo da  tek posle velikih žrtava krenemo u akciju!? A za sve vreme boravka vojske i policije na terenu izuzetno smo vodili računa da ne iritiramo, da ne izazivamo…

Voker je, da bi maskirao svoju stvarnu misiju na Kosovu, neprestano srpsku stranu „bombardovao“  nekim  novim suludim zahtevima:

  • Tako se pjavi na jednom od sastanaka i od nas zatraži, onako sasvim odvažno i ozbiljno dva pištolja?! Pitam zašta će mu, kad je imao svoje obezbeđenje, kad je imao i nekoliko šiptara pored sebe, a on odgovara kako mu trebaju, da bi ih  dao dvojici svojih ljudi? Apsurdno sasvim. Rezonovao sam, ako im damo sada, onda će to otvoriti vrata da  sutra traže neko drugo oružje i tome ne bi bilo kraja. Zato nisu dobili pištolje. Morao sam opet da ga podsećam kako smo im mi garantovali bezbednost za svakog člana misije…

Šainović tvrdi da se Vokerova misija i stavrno završila sa isfabrikovanim slučajem Račak. A, kad je medlin Olbrajt rekla da se desio „masakr“ i kad je to ponovio i Bil Klinton, bilo je svima jasno da je bombardovanje Jugoslavije, a posebno Srbije – gotova stvar. Od tog trenutka počelo je odbrojavanje:

  • Bilo je mnogo i među nama polemike oko tih  žrtava u Račku – priča Šainović. – Plašili smo se, da se nije desio  možda neki zločin pojedinca sa naše strane, što naravno  nije bio slučaj, pa je na kraju preovladalo mišljenje da taj zločin do kraja istražimo iako nam je bilo jasno da će kazna od strane NATO ubrzo stići i da je niko ne može više opozvati! Vokera smo videli još samo kako šeta  pored leševa u Račku i više ne. On je jednostavno nestao: vojnik je obavio svoj zadatak na najbolji mogući način, a najgori po nas Srbe. Kasnije od forenzičara Helene Rante smo samo tražili da objavi svoje podatke i da u tome nije bili niti može biti  ikakvih pritisaka.

Šainović je tek u zatvorskoj ćeliji haškog kazamata čitajući mnoge spise i dokumente „druge strane“ shvatio kako deluje i radi na terenu moćna mašinerija svetske sile kojoj tada niko nije bio ravan. Sve ono što se potom dešavalo posle Račka bila je samo predigra pred završni čin. Tvrdi, da su nam u Rambujeu dali da potpišemo ono što su sigurno znali da će Srbi odbiti ( okupaciju zemlje).  Iz istog kabineta, od istog čoveka potom je u Rezoluciji 1244 dato Miloševiću ono što su znali da će sigurno potpisati. Između ta dva datuma je „milosrdni anđeo“ od čijeg osiromašenog uranijuma, širom jugoslovenske teritorije, dnevno umire na desetine ljudi.

P.Jeremić

Haradinaj ubijao i na svom imanju!

 

Šainović navodi i kontra primer, kako moćni zapadni mediji kao instrumenti jedne hegemonističke imperijalističke politike mogu biti gluvi i nemi za neke događaje, opet, kao da se nikada i nisu desili:

  • Na imanju Haradinajevih, u kanalu koji je bio napola izbetoniran i očigledno je služio za navodnjavanje njiva zatekli smo strašnu sliku: tela ubijenih ljudi, među kojima je bilo i Albanaca. Da su pronađeni leševi prvi me je obavestio general Đorđević. Odmah smo otišli na lice mesta. Baki Anđelković je organizovao autobus za novinare, domaće i inostrane. Sve su videli i Na betonskom zidu kanala jasno su se ocrtavale rupe od kuršuma. Bilo je jasno da je likvidacije, skoro čertdesetak ljudi,  uradio  Haradinaj sa svojom zlikovačkom bratijom. Odmah smo pozvalii albanske porodice da dođu, da pokušaju da identifikuju svoje, rođake, komšije, ali se niko nije odazvao: strah od nove osvete terorista  bio je jači. Interesantno je, da u optužnici u Hagu protiv  Haradinaja uopšte nije bilo ovog slučaja!? Da čovek ne poveruje. Baš kao što i strani mediji, BBC, CNN uopšte nisu dali snimke ovog slučaja, stravičnog zločina UČK!  Za njih, to se uopšte nije desilo!?

Dok sam bio na Kosovu, spavao sam u hotelu „Grand“ u Prištini, gde su bili i strani novinari. Sretali smo se često u liftu. Sretnem novinara BBC. Pitam ga: zašto nisu objavili ovaj zločin, a on kaže, „ne znam o čemu pričate“!?  Pokušao sam da im doskočim, pa sam  Konferencije za štampu organizovao baš na mestu tog zločina. I opet ništa. Za njih to se nikada nije desilo. I tačka. Baš kao što mi je davno Holbruk rekao: mi kreiramo stvarnost onako kako mi hoćemo, a ne kako je stvarno bilo… Velika istina ružne slike moćnika…

 

Čuvari sela

U nameri da što efikasnije obezbede život u pokrajini, vlasti iz Beograda su „izmislile“ posebno obučene ljude za rukovanje oružjem, koji su praktično bili  čuvari sela.

Dali smo im oružje,  obučili ih za rukovanje i dali smo im sive uniforme, da ne budu niti plave niti zelene, da nikoga time ne iritiramo – priseća se Šainović. – Pa, ni to im ništa nije značilo.  To uopšte nije zanimalo  misiju OEBS-a.

 

Oslobodio vojnike na časnu reč!

Tokom boravka misije OEBS na Kosovu i Metohiji desio se i slučaj da je vozilo sa oficirom i sedam vojnika promašilo put ka rudniku Trepča i direktno uletelo u  logor  terorista.

Šainović je odmah obavestio Vokera i Kristofera Hila da teroristi UČK odmah puste vojnike ili će u protivnom na taj teren krenuti oružane snage Srbije!

  • Rekao sam im, jedini ustupak koji im možemo dati, je da odmah puste naše vojnike, a da ćemo mi za desetak dana iz niškog zatvora pustiti nekoliko njihovih – priča Šainović. – I postavio sam još jedan uslov. Da o tome ne bude obaveštena javnost. Rekao sam i to, da odmah kod vojnika odu ljudi iz misije OEBS radi komunikacije do oslobađanja. Kad su me pitali šta je moja garancija rekao sam im sasvim jasno: moja reč! I sve smo izveli kako je dogovoreno. Javnost nikada ništa nije doznala.
Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *