Entoni Monkton – nasilni prorok Balkana!

Vest koja se pojavila u srpskim medijima da „lažni engleski diplomata“, odnosno špijun broj 1 za Balkan sakuplja informacije o navikama i privatnom životu predsednika Srbije Aleksandra Vučića – i nije neka novina. Bar kad je u pitanju zapadno shvatanje balkanskih prilika i njihovim stogodišnjim tajnim dirigovanjem!

Ako se zna ( a zna se!) kakva je uloga engleske MI6 bila na ovim prostorima pre i za vreme Velikog rata, kasnije u „podiznaju srpskog naroda“ 27.marta 1941., pa tokom Drugog svetskog rata i otvorene posleratne podrške jugoslovenskim komunistima ( Čerčil je članovima balkanske  misije podviknuo: „ Šta se vas tiče što će u Jugoslaviji vladati komunisti? Da nemate možda neki kapital koji će vam konfiskovati?“)…I sve do tragičnih događaja iz 2003.godine, ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića, događaja posle koga niko nije smeo ni  reč da zucne ( do današnjeg dana) o umešanosti stranog faktora  u još jedan tragični događaj iz najnovije srpske istorije?!

Elem, u svim tim nabrajanjima fali ono glavno, ono bez čega nikada nijedna njihova ( Monktonova i njemu sličnih) inicijativa nije mogla da prođe. A, to su saradnici, izvršioci prljavih ideja, zamisli i realizacija zbog kojih se menjala skoro kompletna geopolitička slika, bar ovog dela  sveta. Ko su oni danas? Ko su ti koji bi „za šaku srebrnjaka“, opet prodali, prvo sebe, onda i sve nas ostale, verovatno opet to pravdajući nekim višim (engleskim i američkim) ciljevima? Ko će sutra pokušati da bude Juda, da razgradi ono što je do sada sagrađeno i ostvareno?

Nismo naivni. Nismo neuki da ne shvatimo poruku koju je uvek na Balkan donosio neki livrejisani činovnik Bakimgenske palate, sa i bez onog čuvenog šeširića sa kraja 18 i početka 19 veka… Umesto, njih, poslednjih deceniju,dve, taj „polo igrač ljudskim glavama“ je izvesni Entoni Monkton! Ali, da se ne zavaravamo, njegovo ime najmanje je bitno: mnogo je bitniji sistem koji su uspostavili i koji funkcioniše više od 100 godina unazad na našoj, srpskoj zemlji!

Ko su bili raniji nosači naše zle sudbine i tragedija u kojima je na stotine hiljada Srba ginulo –dobro nam je poznato…

Prenosimo neke „Sputnjikove“ interesantne detalje, po Srbiju, ni malo dobrih  međusobnih odnosa:

Istorijski gledano, odnosi Velike Britanije i Srbije prepliću se kroz odnose Britanije i neke druge velike sile. Ponajviše Rusije. Seže to još od Krimskog rata (1853—1856.) kad je Engleska precenila snagu srpske vojske i kad je uložila silne napore da odvrati Srbiju od ulaska u rat na strani Rusije.

I tokom Berlinskog kongresa (13. jun—13. jul 1878.) na kome je Srbija dobila priznanje suverene države, Britanci su imali antiruski stav.

U nešto kasnijem periodu, odnos Britanije prema Srbiji bio je dosta suzdržan, a znatno je pogoršan posle Majskog prevrata 1903. godine, kad su prekinuti i diplomatski odnosi dveju zemalja. Međutim, približavanje Engleske Rusiji, u strahu od zemalja sa nemačkog govornog područja, uslovilo je da su se već od 1907. odnosi Britanaca sa Srbijom poboljšali.

Iako mnogi smatraju da je savezništvo tokom Prvog svetskog rata bio najbolji deo anglo-srpskih odnosa, jedan od najpoznatijih srpskih istoričara Dragoljub Živojinović je svojom knjigom „Nevoljni ratnici — velike sile i Solunski front 1914—1918.“ pokazao suprotno.

Velika Britanija je bila nevoljni saveznik Srbije! Britanska politika prema Srbiji uvek je bila distancirana, tvrdi akademik Živojinović i u svojoj knjizi pojašnjava da su Britanci ucenjivali Srbe oko kredita za obnovu naoružanja, lekova i sanitetskog materijala odricanjem od delova teritorije u korist Bugarske. Živojinović prečesto engleske namere i odnos prema Srbiji iz tog perioda naziva „podvalama“ i „otvorenim opstrukcijama“. I u završnim operacijama na Balkanu, prema njegovoj knjizi, britanske trupe bile su samo saputnik francuskim, srpskim i grčkim divizijama.

Ima autora koji tvrde da je i Banovina Hrvatska, kao autonomna oblast nastala pod britanskim uticajem 1939. godine, jer su smatrali da je to pravo rešenje da Jugoslavija ojača.

„Jugoslavija je našla svoju dušu“, govorili su britanski predstavnici posle vojnog puča 27. marta 1941. godine, kojim je svrgnuto namesništvo koje je dva dana ranije u Beču potpisalo pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Ogroman je broj onih koji tvrde da je uloga Britanije u ovom puču bila presudna. Posle Drugog svetskog rata sledi period britanske podrške Josipu Brozu Titu i to posle njegovog sukoba sa Staljinom 1948. godine.

Tokom osmogodišnjeg rata (1991—1998.) na prostoru bivše Jugoslavije, ili kako ovaj period naziva engleski novinar Tim Džuda „ratova za jugoslovensko nasleđe“, uloga Engleza prema Srbiji je u početku bila suzdržana. Neki kažu i zbog njihovog kontriranja Nemačkoj. Ali od 1995. godine, a posebno od 1999. godine tokom NATO agresije, nije više bilo suzdržanosti. U svemu tome se posebno isticao tadašnji britanski premijer Toni Bler.

„NATO agresija na Srbiju i ranije pomenuti Krimski rat bila su jedina dva rata u kojima su gotovo sve hrišćanske zemlje ratovale protiv pravoslavne države. U prvom slučaju Srbije, u drugom Rusije“, tvrdi jedan hroničar. U oba ova rata Britanija je imala više nego aktivnu ulogu.

Naposletku, predlog rezolucije o Srebrenici — sa neslavnim epilogom, i što se tiče njenog usvajanja u SB UN i što se tiče pojačanih tenzija na Balkanu — deo je interesa Velike Britanije da aktivnom diplomatijom stvori privid sopstvenog svetskog značaja. Imperija, kako su ovu državu ranije češće zvali, pledira da bude moralni lučonoša, mirotvorac i korektiv čovečanstva.

Da li je taj Entoni Monkton? Pa, sigurno da nije. Pa, makar ga i dalje podanički slušao ceo DOS i još pride gomila još neotkrivenih spavača…

P. J.

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *