Erdogan: „ Hoću da vidim prijatelja Simovika!“

(Ne)običan zahtev turskog predsednika tokom dvodnevnog boravka u Srbiji:

-Kuda Simoviću? – uzviknuo bi prekjuče, da je živ, Mladen Delić, kada bi video slavnog golmana, kako ide ka ulazu beogradskog hotela Hajat, koji je bio pod pravom opsadom ljudi sa dugim cevima!

Zoran Simović, izistinska sportska i golmanska legenda, mnogo veća u Turskoj nego kod nas ( jer su neki ovog pravog heroja nacije pokušali da bace u blato i okove), uzdignuta čela, radosno je koračao ka ulazu hotela! Da se sretne sa svojim dugogodišnjim velikim prijateljem, moćnim turskim predsednikom, Tajupom Erdoganom! Jer, Erdogan je od beogradskog protokola dvodnevne posete tražio da se obavezno vidi i sa fudbalskom živom legendom  turske, nezaboravljenom ikonom  navijača…

-Koračam ka hotelu i vidim gomilu ljudi okolo, sa oružjem na gotovs! Vide im se duge cevi.. – pričao nam je u jednom dahu Simović svoje utiske. Zatekli smo ga dok je ispijao prvu jutarnju kafu sa suprugom. I prepričavao joj susret sa Erdoganom. – Čujem samo da neko sa strane viknu „Simovik“?! I za tili čas počeše oko mene da se jate ljudi, da mi prilaze, pozdravljaju… Grle me, hoće da se slikaju… Za uspomenu! Mislim u sebi, ej, prošlo je više od 20 godina, ali me nisu zaboravili?! Sa istim žarom, kao nekada, pokazivali su iskrene simaptije prema meni…

Kako stigoste do unutar hotela? Do predsednika Erdogana?

-Sve je to bilo za mene veliko zadovoljstvo i velika čast – nastavlja priču čuveni „Simovik“. – Poznajemo se baš dugo. Sa jednim od osnivača njegove partije i igrao sam svojevremeno utakmicu. On je bio centarfor protivničke ekipe…Posle je postao predsednik najveće opštine u Instanbulu i nije me zaboravio, već se sa velikim poštovanjem odnosio prema meni… Predsednik Erdogan me je dočekao raširenih ruku, prijateljski… Dok smo se srdačno pozdravljali, na srpskom me je pitao: „Kako si?“. Bilo je veoma dirljivo. Ja sam mu specijalno za ovu priliku doneo na poklon dres kluba za koji sam u Turskoj igrao i u kome sam stekao toliku slavu, koja, uverio sam se u to hiljadu puta,  ne bledi ni posle više od dve decenije po okončanju moje karijere! I odmah su naše zajedničke fotografije osvanule u najtiražnijim turskim novinama, kao posebna vest i događaj sa Erdoganovog boravka u Srbiji i Beogradu. Bilo je dosta ljudi oko njega, njegovih saradnika koji su želeli da se pozdrave, slikaju samnom. Jednom rečju sve za nezaborav!

Da li imamo utisak da ste mnogo cenjeniji u Turskoj, nego u rođenoj zemlji? Mada znamo koliko Turci vole fudbal…

-Izgleda da je tako. Ovde, u svojoj zemlji, u Srbiji, iako sam poreklom iz Crne Gore, ali ja te dve zemlje ne razdvajam, jer su bratske, doživljavao sam i neprijatnosti, da me hapse nizbogčega!? Da bi neko zadovoljio neku svoju sujetu i opravdali epitet loših ljudi… Ali, ja znam da istina uvek na kraju pobeđuje, tako ni za milimetar nije poljuljana moja ljubav prema svojoj zemlji…

A, hteli su Turci da obučete dres njihove reprezentacije, da uzmete njihovo državljanstvo?

-Mnogo puta su mi to predlagali, toliko su to želeli, da je meni bilo strašno neprijatno što sam morao da ih odbijam, uvek iznova govoreći, da ću ja uvek poštovati zemlju u kojoj sam proveo divne dane, imao sjajnu karijeru, ali da ostajem veran svojim korenima, đedovima i prađedovima…

Vi ste i u kritičnim trenutcima, u pokušaju državnog udara u Turskoj, otvoreno stali na stranu Erdogana, odnosno dali mu punu javnu podršku?

-Verujte, ono što je on uradio i čini za turski narod može se meriti samo sa jednim Ataturkom! Uspeo je da zemlju izvuče iz teške ekonomske krize, učini je moćnom silom skoro kao što je bila pre nekoliko vekova! Da se meri sa najmoćnijim zemljama i silama sveta. To je delo moga prijatelja Erdogana. Kad god iznova posetim Tursku i „moj Instanbul“ iznova se prijatno iznenadim novim objektima, novim graditeljskim poduhvatima koji ovu zemlju i njen narod čini još snažnijim i boljim u svakom pogledu. Koliko je samo učinio i za fudbal, koliko je novca uloženo: pa ja sam igrao po terenima koji su bili nekada prava katastrofa!? A, danas, pa to su uslovi koji se samo poželeti mogu…

Nismo više želeli da zadržavamo na telefonskoj vezi velikog golmana, još većeg čoveka, Zorana Simovića. Prepun utisaka iz susreta sa Erdoganom i njegovom svitom, sigurno je imao još mnogo toga da ispriča svojima…

A, nama,  šta ostaje, osim da se uvek iznova zapitamo: kako za jednu takvu veličinu, koju slavi i poštuje 70 miliona Turaka, nema mesta među fudbalskim vođama kod samo 7,5 miliona Srba?! Da li će zbog ovoga bar neko od „guzonja“ pocrveneti? Ma, nema šanse.  Njima nema šta da pocrveni…

P.J.

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *