GORAN VESIĆ: BEOGRAD PONOSNO UZ SVOJU REPREZENTACIJU!



Dočekasmo da počne Mundijal u Rusiji, prvo veliko fudbalsko takmičenje na kome Srbija učestvuje posle osam godina. Kako to obično bude kod nas, našu reprezentaciju nismo ispratili onako kako su zaslužili momci koji su izborili odlazak na Svetsko prvenstvo u fudbalu.

Ali ruku na srce, ne sećam se da postoji tema oko koje je naše društvo jedinstveno, pa zašto bi fudbal bio izuzetak?

Predsednik Aleksandar Vučić posetio je našu fudbalsku reprezentaciju pred odlazak u Rusiju i ponudio u ime Republike Srbije nagradu od deset miliona evra za osvajanje svetskog prvenstva. Istog dana ova nagrada postala je predmet političkog prepucavanja koje je započeo opozicionar Dragan Đilas, koji je optužio Vladu Srbije da pravi razliku među sportistima, jer „vaterpolisti, košarkaši i svi ostali sportisti dobijaju po 30 hiljada evra za zlato, a fudbaleri će dobiti 430 hiljada evra”. Đilas je ovu odluku nazvao „sramotnom”, optužujući vlast da pravi razliku među sportistima.

Ove optužbe bile su povod za lavinu napada na naše fudbalere na društvenim mrežama. Optuženi su da su „naprednjačka reprezentacija” i „Vučićevi plaćenici”, a posebno je napadan selektor Mladen Krstajić koji se usudio da javno pohvali predsednika Vučića. Nema predsednika ili premijera države koji nije ispratio svoju fudbalsku reprezentaciju na najveće sportsko takmičenje na planeti posle Olimpijskih igara. Ali, kako to razumeju naši opozicionari, predsedniku Vučiću nije dozvoljeno ono što mogu drugi predsednici. Onima koji danas kritikuju Vučića i Vladu, zato što su se usudili da fudbalerima ponude premiju, nije smetalo kada je bivši predsednik Tadić išao na Vimbldon kako bi se slikao pored Novaka Đokovića kada je osvojio ovaj turnir ili kada je na finalu Dejvis kupa stajao u tunelu namenjenom sportistima u kome je pripadnik njegovog obezbeđenja udario tenisera Viktora Troickog!? Nije bio problem ni kada je Tadić posle plasmana fudbalske reprezentacije Srbije na Mundijal u Južnoj Africi, pre osam godina, ispijao šampanjac na stadionu Rajko Mitić iako je to protivzakonito ili kada je na jednoj košarkaškoj utakmici u maniru huligana, a ne predsednika Republike, pokazivao mišiće u stilu mornara Popaja. Đilasu, koji je tada bio njegov ministar i gradonačelnik, ovo „mešanje politike u sport” tada nije bilo problem, ali mu danas smeta kada Vučić kao predsednik države poseti fudbalere.

Đilasu, kada je bio predsednik Košarkaškog saveza Srbije, nije smetalo da od predsednika Vučića koji je političar traži da Vlada Srbije plati kotizaciju FIBA od 2,8 miliona evra za organizaciju kvalifikacionog turnira u košarci za plasman na Olimpijske igre u Riju. Tada nije govorio da su košarkaši povlašćeniji od drugih sportista jer se za razliku od drugih nisu plasirali na Olimpijadu, pa smo platili za poseban turnir kako bismo obezbedili šansu našoj reprezentaciji da se takmiči u Riju. I tada, kao i sada, Vlada Srbije je pomogla našim sportistima, a košarkaši su to vratili osvajanjem srebrne olimpijske medalje. Licemerno je da o jednakosti sportista priča Dragan Đilas čije vreme provedeno na vlasti srpski sportisti pamte kao doba kada su na isplatu premija za medalje čekali i po dve godine. Danas država isplaćuje nagrade sportistima u roku od tri dana.

Da napad Đilasa i njegovih pristalica na Vučića zbog fudbala nije slučajnost, već deo strategije, pokazuje njihovo ponašanje u vezi sa organizacijom završnog turnira Evrolige u košarci. Kada je Evroliga 2016. godine objavila da će se najbolji košarkaši Evrope takmičiti u Beogradu za titulu klupskog prvaka kontinenta, Đilas je rekao da „nije zagovornik te ideje jer puno košta”. „Dobro je što će se najbolji klubovi Evrope boriti u Beogradu za trofej, ali više je troška, nego koristi”, reče tada, 2016. godine, Đilas i kako bi naš narod rekao „ostade živ”. Nisam čuo da se obratio javnosti posle održanog završnog turnira na kome je bilo oko 15 hiljada turista koji su ostavili skoro 20 miliona evra. Ako tome dodamo da je skoro 200 televizija direktno prenosilo završni turnir u Beogradu, mogao je „kralj TV sekundi” Đilas sam da izračuna koliko vredi reklamiranje Beograda na ovim televizijama. Koliko je uspešna organizacija ovog turnira bila značajna za naš grad, koji živi od turizma i investicija, videćemo tek narednih godina.

Zato danas, na početku Mundijala, poželimo sreću našim fudbalerima.

Izvinimo im se jer nismo znali da ih ispratimo onako kako su to drugi uradili sa svojim igračima. Šta god da urade u Rusiji oni su naši heroji jer mi smo među najboljim reprezentacijama sveta, a Italija recimo nije. Žao nam je što su zahvaljujući Đilasu postali predmet političkih prepucavanja, jer nisu to zaslužili. Ali to neka njemu služi njemu na čast. Beograd će ponosno da bude uz svoju reprezentaciju, bez obzira da li će pobeđivati ili ne. Daj Bože da ih dočekamo na šampionskom balkonu Skupštine grada Beograda kao mlade fudbalere Srbije koji su 2015. godine postali prvaci sveta.

Please follow and like us:
error0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *