Goran Vesić: DA MOST GAZELA DOBIJE IME BRANKA PEŠIĆA

Sutra će biti sedam godina od kada je ovaj svet napustio Brana Crnčević. Književnik, aforističar, novinar, scenarista, političar, ali više od svega hroničar teškog vremena u kome smo živeli i svedok istorije.

Pre više od dva meseca, 4. februara, obeležili smo 32. godine od smrti legendarnog gradonačelnika Beograda Branka Pešića. Za vreme njegovog mandata otvorena je Gazela, sagrađena Beograđanka, započet je Prokop i sagrađeno preko devedeset hiljada stanova.

Život je spojio ova dva izuzetna čoveka, različitih ideologija i društvenog statusa, gradonačelnika Beograda od čije popularnosti je zazirao i Tito i disidenta kritičnog prema vlasti koju je Branko predstavljao. Branko je znao da gradonačelnik metropole kakav je Beograd mora da bude obrazovana osoba koja oseća duh grada. Drugačije ne bi bio dostojan slavnih prethodnika, beogradskih gradonačelnika Aćima Čumića, Vladana Đorđevića, Mihaila Bogićevića, Svetomira Nikolajevića, Nikole Pašića, Ljubomira Davidovića, Koste Kumanudija, Miloša Savčića ili Vlade Ilića. Branko je gradio mostove, stanove i puteve, ali je znao da su Beograd i kafane, i pozorišta, i reke, i umetnost i sport. Brani je druženje sa Brankom pružalo zaštitu da može da piše i govori šta želi, a Branku mogućnost da čuje šta misle Beograđani koji nisu na partijskim sastancima.

”Moje prijateljstvo sa Brankom Pešićem bilo je lepo i uzbudljivo. Umeo je da me štiti pred svojim partijskim pajtašima, a ja sam ga branio od svoje bratije koja je verovala da druženje sa Brankom umanjuje moj jebeni disidentski i nacionalistički ugled. Njegovi i moji saborci nikada se nisu mnogo voleli”, zapisao je kasnije Brana Crnčević u Knjigu zadušnica.

“Nije Branku padalo napamet da život u Zemunu zameni životom u Beogradu. Živeo je u porodičnoj kući. Brankovi roditelji bili su dobri ljudi. Otac Mita nekada je bio poznati zemunski birtaš, a Brankova mati Anka gajila je prelepe ruže. Držala je tezgu na zemunskoj pijaci i Zemunci su mogli da vide gradonačelnika Beograda kako predano, sinovljevski, doprema mama – Ankinu robu na pijacu. Branko nije nagovarao roditeljku da svoj život saobrazi prema njegovom činu”, pisao je Crnčević o Brankovoj skromnosti.

Odnos Pešića i Crnčevića možda najbolje opisuje priča o rođendanu Aleksandra Rankovića, nekada drugog čoveka Jugoslavije, a tada već disidenta.

”Siguran sam da je Branko mene izabrao sa svog štićenika, jer nam u to doba nije bilo dano da biramo zaštitinike. Evo susreta koji je obeležio naše prijateljstvo, meni uvek korisno, a njemu najčešće štetno”.

Branu su na ulici pokupili prijatelji Aleksandra Rankovića, tada već smenjenog bivšeg potpredsednika Jugoslavije, i pozvali ga da sa njima krene na njegov rođendan. Nije ga trebalo dva puta nagovarati i našao se na rođendanskom slavlju.

“Zapio sam se, i kao što je red, ogovarao sam Broza ne samo zbog toga što je odbacio Leku”, pisao je Brana o ovom slučaju.

”Sutradan, negde oko podne, Branko Pešić je poslao po mene. Sreli smo se u njegovom kabinetu. Kada sam priseo, Branko je iz sefa izvadio trofejni revolver. Okrenuo je dršku prema meni, a cev prema sebi. ”Ubi me kao čoveka, što me mrcvariš”, rekao je oštro.“

Ne znam da li su Lekini prisluškivali Broza, ali bilo mi je jasno da je Leka pod nadzorom. Pod merama, kako bi rekli profesionalci. Pitao sam kobajagi iznenađen, o čemu se radu.“”Drugovi pitaju”, procedio je Branko, ”ko si ti”. ”Viđaš se sa Đilasom, a sada eto ideš kod Leke na rođendan. Šta si ti, oficir za vezu?”.

„Rekao sam Branku da je Đilas bio Titov ideolog, a Leka neka vrsta njegovog zamenika. Dodao sam da Branko zna koliko volim Tita, i da mi teško pada što su ga Đida i Leka razočarali. Priča se da su se obojica pokvarili. Sad ja idem po kućama, popravljam ih, čvrsto rešen da ih, budem li uspeo, vratim Titu.“”To da kažem drugovima”, upitao je Branko smejući se, ”stvarno si zajeban čovek idi ti u…”. Vratio je svoj revolver u sef. I tako ja nisam ubio Branka, a on me je, siguran sam, odbranio od zabrinutih drugova.”

“Ja sam Beograđanin i moram biti operisan u Beogradu”, rekao je Pešić Crnčeviću kada ga je u ime prijatelja nagovarao da operiše srce u Hjustonu. ”Tvrdoglavi gradonačelnik Beograda razumeo je pristanak na operaciju u Hjustonu kao lični poraz. Drugima je pomogao da odu u Hjuston, sebi to nije mogao da dozvoli. Poverio je svoje srce Beogradu, verujući u moć svog grada. Posle operacije mu je pozlilo. Nosili su ga docnije u Nemačku na dodatno lečenje koje nije uspelo. Vratili su ga sićušnog i umornog da premine u svojoj rodnoj kući. Zanimljivi život Branka Pešića skratili su šećer, srce i Beograd koji nije hteo da ga razočara. Bio je dosledan do smrti i preko njenih ravnodušnih granica”, opisao je Crnčević njegove poslednje dane.

Priča o Branku i Brani govori nam zašto je Beograd veliki grad. O veličini koja se ne ogleda samo u građevinama već u duhu, kulturi i različitostima. Zato je Beograd svetionik Balkana, najveći grad, kulturna i ekonomska prestonica. Branko je jedan od onih koji su ga napravili takvim. Zato, najmanje što zaslužuje, je da osim skromne ulice u Zemunu koja nosi ime Branka Pešića i Gazela, njegov most, dobije ime po svom graditelju. Branku Pešiću ova počast ne treba jer se za života izborio za zasluženo mesto u istoriji. Potrebna je nama da dokažemo da smo dostojni i zahvalni za ono što je uradio.

IZVOR: POLITIKA

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *