GORAN VESIĆ: ĐILAS JE REKETIRAO DRŽAVNE FIRME

Ima simbolike u tome što je na dan kada je Dragan Đilas najavio kandidaturu na beogradskim izborima na njegov žiro račun iz budžeta grada uplaćeno 10 hiljada dinara. Od 2014. godine do danas, Đilas je kao odborničku nadoknadu, uključujući i ovu uplatu, primio 373.506 dinara. Đilas redovno prima nadoknadu ali na sednice ne dolazi. Od 42 sednice Skupštine grada bio je samo na jednoj, onoj prvoj. Tako Dragan Đilas razume politiku. Nevažno je da li je primio 10 hiljada dinara ili su u pitanju milioni. Važno je da ima korist.

Na Đilasovu nesreću dobro pamtim. Zato mi je smešno kada Đilas priča da se vraća u politiku kako bi srušio Vučića kao što je nekada rušio Miloševića. Miloševića nije rušio jer je posle epizode sa studentskim protestom odlučio da naplati ćutanje i da zaradi. U vreme Miloševićeve vlasti napravio je firmu vrednu milione evra, trgujući sa reklamnim sekundama državne televizije. Odbio je ponudu pokreta Otpor da radi marketinšku kampanju protiv Miloševića. Zoran Đinđić je kao premijer Srbije podneo protiv Đilasa krivičnu prijavu jer je reketirao državne firme, tražio da rade sa njegovom agencijom i pozivao se na premijera.

Kada smo kod Đilasovih firmi i njihovog rasta na račun njegove bliskosti sa politikom, još je pokojna predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Verica Barać 2011. godine tvrdila da je Đilas zarobio medije i da je vlast uspostavila kontrolu nad njima, kao i da 25 odsto novca za reklamiranje dolazi iz republičkog i gradskog budžeta. Đilas je još 2005. godine u intervjuu Večernjim novostima obećao da će da proda svoje firme zbog sukoba interesa. Sukoba interesa je bilo ali firme ne samo da nije prodao već su zauzimale sve veći deo tržišta dok je Đilas bio gradonačelnik Beograda. Da li postoji slučaj u svetu da je državni funkcioner kao Đilas osnovao privatnu sportsku televiziju, a posle je prodao državnom Telekomu za milione evra? Đilas nikada nije odgovorio odakle mu 1,5 miliona evra kapitala sa kojim je osnovao svoju Multikom grupu. Trvrdio je u jednom intervjuu da je svoj prvi milion zaradio tako što je prao prozore u Londonu. Tako je i Marko Milošević, sin bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića, tvrdio da se obogatio noseći gajbice. Firme osnovane kapitalom od pranja prozora odlično su radile dok je Đilas bio na vlasti. Formalno ih je prodao dan pre smene sa mesta gradonačelnika. Kako bi drugačije kada on ume da zarađuje samo ako uzima od države. Kada je novinar Politike pitao Đilasa za koliko novca je prodao firme, jer kada je u pitanju državni funkcioner javnost ima pravo da zna te podatke, dobio je odgovor: „Zini da ti kažem”.

Đilas državu doživljava kao privatnu svojinu. Uništio je Pionirski grad, oteo ga deci i tamo uselio kuću Velikog brata, rijalitija koji je organizovala firma čiji je suvlasnik bio upravo gradonačelnik Đilas. Danas kada opozicija napada vlast zbog rijalitija svi zaboravljaju da je Đilas taj koji je doneo tu vrstu programa u Srbiju. Đilas kao gradonačelnik omogućio je Đilasu, organizatoru rijalitija, da za kuću Velikog brata plaća kiriju od 416 evra za korišćenje dve hiljade kvadrata otetih od dece. Četiri godine nam je trebalo da iz Pionirskog grada izbacimo razne Đilasove pulene i drugare i konačno ga vratimo deci. Kupio je 200 poljskih autobusa umesto domaćih i naneo štetu gradskom budžetu od 20 miliona evra. Raspale podzemne kontejnere koje danas vidimo kupio je Dragan Đilas tako što je uzeo kredit od pet miliona evra koji Beograđani još uvek vraćaju. Polovinu tih kontejnera već smo zamenili, a građani plaćaju i njihovu zamenu i Đilasovu bahatost.Đilas je 2005. godine najavljivao izgradnju nuklearne centrale u Kostolcu, 2008. godine u intervjuu Politici “da počinje izgradnja mosta kod Ade Huje”, iste 2008. godine u intervjuu Danasu da “počinje izgradnja metroa za godinu dana”, potom 2009. godine da će do kraja njegovog mandata svi nelegalni objekti biti legalizovani, 2010. godine da će Prokop raditi do kraja te godine… Ništa se od toga nije dogodilo. Napada sadašnju gradsku vlast zbog gužvi u saobraćaju tokom rekonstrukcije Slavije, a 2009. godine devet meseci je rekonstruisao Gazelu tako što su četiri trake u svakom trenutku bile zatvorene. Smeta mu fontana na Slaviji, a istu takvu fontanu je najavljivao 2014. godine, samo nije bio u stanju da je izgradi. Dok se nadao da će ostati gradonačelnik Beograda, tokom 2013. godine hvalio je projekat Beograd na vodi, čije rušenje sada najavljuju njegovi politički partneri.

Tu dolazimo do Đilasove osnovne karakteristike. Političar bez osnovnog znanja o politici, bez ideologije, bez bilo kakvog znanja o radu državne uprave i spreman na svako savezništvo ako od njega ima korist. Da je tako pokazuje i njegova izjava od prošle godine da je Vučić naš najbolji politički igrač. Tada mu je Vučić trebao jer je Vlada Srbije izdvojila skoro 3 miliona evra kako bi se u Srbiji igrao kvalifikacioni turnir za Olimpijadu. Danas kada nema više funkciju, on napada Vučića. Ono što Đilas nikada neće razumeti je da političari moraju da donose teške odluke koje su u interesu naroda čak i kada nisu popularne. Onako kako to radi Vučić. Đilas u svojoj političkoj karijeri nije doneo nijednu tešku političku odluku jer njemu interesi naroda i države nisu važni već samo demagogija i lična popularnost.

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *