GORAN VESIĆ: HRAM SVETOG SAVE

Kada na jesen naredne godine završimo Hram Svetog Save navršiće se 85 godina od kako smo počeli da gradimo. Koliko je to važno ne samo za crkvu već i društvo shvatio sam kada sam 2001. godine naivno pitao premijera Zorana Đinđića zašto je postao predsednik Odbora za završetak Hrama kada nije vernik. Odgovorio mi je da ne razumem „značaj Hrama”. „Završetak Hrama nije samo pitanje vere već promene mentaliteta naroda da jednom završimo ono što smo započeli”. Da nema snažnijeg simbola nove Srbije razume i predsednik Aleksandar Vučić, najzaslužniji što će u njegovom mandatu biti završen. Srbi su se navikli na hram kao da je tu vekovima. Ali tek poneko zna da se pre samo devet decenija u javnosti vodila veoma žustra polemika da li nam uopšte treba Hram kao centralna katedralna crkva pravoslavne vere ili ćemo graditi Hram koji će pripadati svim konfesijama i održavati ideju integralnog jugoslovenstva.

Ideja o izgradnji Hrama Sv. Save posledica je jačanja kulta ovog svetitelja u 19. veku koji se poklapa sa izgradnjom srpske države. Matica Srpska osnovana je 1826. godine na Sv. Savu, a u drugoj polovini 19. veka Savindan postaje školska slava. Da su mošti Svetog Save spaljene 1594. godine znali su svi ali dugo je bilo sporenja oko mesta na kome se to dogodilo. Pominjalo se više lokacija, od Crvenog krsta, Tašmajdana, do mesta na kome se danas nalazi Hram. Na obeležavanju 300 godina od spaljivanja mošti, 1894. godine, konačno je postignuta saglasnost oko mesta i odlučeno je da se izgradi Hram najznačajnijeg srpskog svetitelja. Naredne godine osniva se Odbor za izgradnju Hrama, a najveći deo imanja daruje beogradski Škot Fransis Makenzi. Kralj Aleksandar Obrenović 1900. godine donosi ukaz kojim Hram Sv. Save proglašava „opštenarodnom građevinom”. Prvi arhitektonski konkurs raspisan je 1906. godine, a konačnu reč pri izboru najboljeg rešenja imala je strana institucija, Petrogradska akademija, koja nije dala preporuku ni za jedan rad. Balkanski ratovi i Prvi svetski rat zaustavljaju sve aktivnosti na izgradnji Hrama, pa je novi konkurs raspisan tek 1926. godine. Zadatak konkursa je bio da arhitekte uz Hram projektuju zgrade Patrijaršije, Ministarstva vera, Bogoslovije i Velikog duhovnog suda, a tražilo se da hram bude crkva u „srpsko-vizantijskom stilu iz doba kneza Lazara”. Na konkursu je učestovalo 24 autora ali prva i treća nagrada nisu dodeljene, dok je druga pripala arhitekti Bogdanu Nestoroviću. Kako to biva kod nas, počela je petogodišnja polemika u javnosti, kako stručnoj, tako i političkoj, ne samo o izgledu budućeg Hrama već i o tome treba li nam Hram koji bi imao drugi koncept. Najveći protivnik, ne samo Nestorovićevog rešenja već i ideje da se izgradi Hram bio je Kosta Strajnić koji se zalagao za izgradnju Vidovdanskog hrama. Tek 1932. godine, dolaskom energičnog patrijarha Varnave na čelo srpske crkve, donosi se odluka da Nestorovićev projekat koriguje arhitekta Aleksandar Deroko uz konstruktora Vojislava Zađina. Ipak, da bi Hram počeo da se gradi moralo je još nešto da se dogodi.

Ideja o izgradnji Vidovdanskog hrama, rodila se kod Ivana Meštrovića još 1905. godine. Neki fragmenti budućeg Hrama izloženi su u paviljonu Kraljevine Srbije na velikoj izložbi u Rimu 1911. godine, da bi Meštrović maketu izložio prvi put u Londonu 1915. godine. On je odrastao u Dalmaciji gde su i Srbi i Hrvati pevali epske pesme o Lazaru, Milošu Obiliću i Kraljeviću Marku. Verovao je da je epika zajednička, da se ne deli po nacionalnoj osnovi, te je svoje buduće monumentalno zdanje zasnovao na ideji da su svi jugoslovenski narodi imali svoje Kosovo: Srbi na Kosovu, a Hrvati na Krbavskom polju. Kao iskreni pristalica integralnog jugoslovenstva, Meštrovićeva ideja je bila da Hramom potvrdi jedinstvo jednog naroda koji ima tri plemena. Odmah je počeo da radi na delovima budućeg Hrama, pa se karijatide, trebalo je da budu na ulazu u hram, danas nalaze u hodniku Narodnog muzeja. Želeo je da hram izgradi na Gazimestanu, između Laba i Sitnice.

Kako je konkursom iz 1926. godine aktuelizovana ideja izgradnje Svetosavskog hrama u Beogradu, protivnici tog rešenja su predložili su da se taj hram gradi u Beogradu. Za razliku od vremena kada je Meštrović predstavio svoju ideju o Vidovdanskom hramu postojala je zajednička država Srba, Hrvata i Slovenaca čija je zvanična ideologija bila da je to država jednog naroda sa tri plemena. Zato je u Beogradu, glavnom gradu nove države, trebalo izgraditi „jugoslovenski, a ne srpski Panteon“, kakva je trebalo da bude uloga Hrama Sv. Save. Oni su tvrdili da Vidovdanski hram ne sme da bude zasnovan na motivima Lazareve zadužbine jer je to „simbol samo jednog od tri plemena”. Meštrović je podržavao Strajnića i njegove istomišljenike, jer je upravo on insistirao na stvaranju posebnog „jugoslovenskog stila umesto sakralne arhitekture koja bi odgovarala samo jednoj konfesiji”. Bio je to i sukob dva različita koncepta izgradnje u koji se kralj Aleksandar nije javno mešao. Privatno je podržavao pristalice „integralnog jugoslovenstva”, jer je to bilo u skladu s njegovom politikom i promenom imena države u Kraljevina Jugoslavija 1929. godine. Meštrović je bio omiljen Aleksandrov umetnik i najznačajniji predstavnik ideje o autohtonoj jugoslovenskoj umetnosti i arhitekturi.

Kralj Aleksandar je ubijen 1934. godine. S njim je nestala politika „integralnog jugoslovenstva”, jer oni koji su ostali da je promovišu nisu imali političku snagu. Slično se desilo i sa politikom „posle Tita – Tito”, posle smrti Josipa Broza. Obe politike su se završile zločinima u Drugom svetskom ratu i raspadu bivše Jugoslavije. Izgradnja Hrama počela je godinu dana posle Aleksandrove smrti, 1935. godine.

Please follow and like us:
error0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *