Goran Vesić: ZA TRAJNO REŠENJE

“Oni su baš odlučili da nam uzmu Kosovo”, reče Zoran Đinđić saradnicima u jesen 2002. godine. „Šta je tu novo, to smo znali i ranije?”, pitao sam ga. Rekao mi je da Srbija nema razloga da čeka da nezavisnost Kosova bude proglašena „kada su oni to planirali”. „Idemo u susret problemu i mi ćemo da tražimo da se pitanje Kosmeta odmah trajno reši”, kazao je Zoran. Nije Đinđić znao kuda će nas odvesti put kojim je krenuo, ali je bio siguran da Srbija ne može da napreduje ako trajno ne reši kosovski problem. „Kosmet je za mene državni prioritet broj jedan. Status Kosova je u stvari status Srbije. Mi ne možemo da zaokružimo državnost Srbije dok ne znamo kakav je status Kosova i Metohije”, objasnio je svoju poziciju u jednom intervjuu. Bio je premijer koji je vraćao zemlju u međunarodnu zajednicu posle decenije sankcija i znao je da Srbija ne može da živi od međunarodne pomoći i da su joj potrebne investicije. A ko će da investira u zemlju čija vlast ne kontroliše deo svoje teritorije na kojoj svakog dana mogu da počnu sukobi?

Obratio se međunarodnoj zajednici pismom koje je uputio Džordžu Bušu, Vladimiru Putinu, Toniju Bleru i Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Promovisao je inicijativu obraćanjem vodećim svetskim medijima. Konsultovao se o inicijativi sa Srbima sa KiM, SANU, SPC, nevladinim organzacijama i intelektualcima. Bio sam prisutan kada mu je Dobrica Ćosić rekao da je jedino trajno rešenje razgraničenje sa Albancima. Nismo tada kao nacija postigli jedinstven stav o Kosovu i Metohiji, ali kada smo ga imali u istoriji oko bilo kog važnog pitanja? Đinđićevu incijativu odbacile su vodeće zemlje međunarodne zajednice koje će kasnije priznati samoproglašenu nezavisnost Kosova, generalni sekretar NATO Havijer Solana, Ibrahim Rugova, Evropska komisija… „SAD smatraju da sada nije vreme za pokretanje razgovora o konačnom statusu Kosova“, saopštio je američki Stejt dipartment. Đinđić je uzvratio u „Vol strit žurnalu“ da „posao još nije završen, jer status Kosova i BiH još nije određen. Više od 200.000 izbeglica se još nije vratilo u Hrvatsku“. Šef UNMIK-a Mihael Štajner potvrdio je Đinđićeve sumnje da postoji skrivena agenda u vezi sa Kosovom koju on svojom inicijativom remeti. Odgovarajući premijeru Srbije rekao je da će „doći vreme za rešavanje konačnog statusa Kosova, ali ne u 2003. godini“ i da „neće biti dozvoljen povratak u prošlost, kada se o kosovskim pitanjima bude odlučivalo u Beogradu“. Mediji su početkom februara 2003. godine objavili da je „američki ambasador u Beogradu Vilijem Montgomeri zatražio od zvaničnika da odustanu od zahteva da odmah otpočnu pregovori o rešavanju statusa Kosova i Metohije, kao i od strategije o povratku vojnih i policijskih snaga u južnu srpsku pokrajinu“. Prema ovim navodima „Koštunica je bio saglasan sa tom porukom SAD, dok je Đinđić to odbio”. Nije Koštunica bio jedini političar koji je napao ovu inicijativu. Njoj su se usprotivile Nataša Kandić, Sonja Biserko i brojne nevladine organizacije, ali i delovi Đinđićeve stranke predvođeni budućim predsednikom Borisom Tadićem koji mu je već tada okrenuo leđa. Da li bi Đinđić uspeo da reši problem Kosova te 2003. godine ne znam. Bilo je isuviše protivnika ove inicijative u zemlji i inostranstvu, a Đinđićeva politička snaga nije bila tako jaka, niti je upravljao ministarstvima sile. Šanse su mu bile male. Ipak, bio je odgovoran političar koji je prepoznao problem i hrabro počeo da ga rešava. Ubijen je mesec dana kasnije.

Srbija je ostala da čeka i dočekala martovski progrom 2004. godine kada su paljene naše kuće i crkve, a narod ubijan i proterivan, dočekala je jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane prištinskih vlasti, dočekala je da Srbi polako nestaju sa Kosova i Metohije, ne samo zato što im se nudi novac za imanja, već zato što nemaju zaposlenje, perspektivu i bezbednost.

Danas, 15 godina kasnije, ono što se dogodilo Đinđiću preživljava predsednik Vučić koji je hrabro i odgovorno odlučio da pokuša da trajno reši kosovski problem. Napadaju ga isti oni koji su se protivili Đinđiću zbog Kosova, od dela međunarodne zajednice, preko desničara poput Koštunice do nevladinih organizacija, odnosno Sonje Biserko i Nataše Kandić. Imaju iste argumente, „ne dirajte ništa”, „najbolje je da ostane zamrznuti konflikt” ili „priznajte nezavisnost Kosova”, a niko od njih ne nudi nikakvo rešenje. Ne znaju kako žive Srbi na Kosovu i Metohiji, ne interesuje ih njihova sudbina i služe im samo da prikupljaju jeftine političke poene u trci za foteljama u Srbiji. Kosovsko pitanje doživljavaju kao šansu da politički unište Vučića, kada već to ne mogu da urade na izborima i nijedna srpska glava im nije skupa kako bi postigli svoj cilj. Radeći protiv srpskog predsednika omogućavaju Albancima da postignu cilj, da Kosovo ostane bez Srba samo sa manastirima i monasima u njima koje će da čuvaju kao malo vode na dlanu kao dokaz svoje „multietničnosti”.

Može neko da podržava ili ne politiku Aleksandra Vučića, ali je činjenica da ima hrabrosti da se suoči sa problemom Kosova i da pokuša da ga reši. Izabrao je da rešavamo problem, umesto da maštamo o rešenju, da živimo u realnom svetu umesto u mitu i epovima, da ne budemo večita žrtva kojoj je uvek neko drugi kriv za nesupehe, da biramo ovozemaljski život umesto „carstva nebeskog”. Da li će Vučić u tome uspeti niko ne može da zna, pa ni on sam, ali boriće se za interese Srbije i dati sve od sebe. Uspeo je, zahvaljujući svom ugledu, da se o kosovskom problemu razgovara u Vašingtonu, Moskvi, Berlinu i Briselu, da danas u međunarodnoj zajednici svi razumeju da moraju da se uvaže srpski interesi. Zato predsednik Vučić zaslužuje podršku svih u razgovorima koje vodi. Ako uspe, biće to pobeda Srbije. Ako ne uspe i ako budemo ponovo izgubili vreme, za 15 godina nećemo imati o čemu da pregovaramo jer našeg naroda na Kosovu i Metohiji tada neće biti.

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *