Izgubljene pobede

Svedoci smo brojnih pobeda koje smo napravili kao država i nacija u prethodnim vekovima. Od svih pobeda Stefana Nemanje i Cara Dušana, Kosovskog boja, do velikih pobeda u 19. i 20. veku. Bilo je pobeda i u ovom 21. veku.
Postavlja se opravdano pitanje kakve su to pobede. Da li je većina tih pobeda Pirova pobeda. Šta smo mi dobili iz dobijenih ratova? Da li su bile vredne milionske žrtve? Koliko je trajala naša sloboda i kakva je bila cena te slobode? Koliko znamo porodica u Srbiji, na prostoru bivše Jugoslavije ili u našem privatnom okruženju, da li porodičnom ili prijateljskom, da u svakoj generaciji od nekoliko desetina poslednjih generacija neko nije stradao u nekom ratu koji smo vodili.
Primera radi, u mojoj užoj i široj porodici nema generacije do današnje da neko nije stradao u ratu, da neko nije streljan, izrešetan, zaklan ili obešen. Da li su sve te žrtve bile vredne truda? Da li smo mogli nešto i u miru da postignemo putem diplomatskih aktivnosti a bez rata? U koje ratove su nas ugurale velike sile, a koje ratove smo sami birali? Sve su to pitanja bez još uvek jasnih odgovora.
Ako pogledamo surove činjenice, nas Srba je sve manje u odnosu na rast broja većine drugih evropskih naroda. U odnosu na ukupan broj stanovnika Rusa, Jevreja i Srba je najviše stradalo u toku 20. veka. Ako ne računamo evropske narode tim podatkom se još mogu „pohvaliti“ Kinezi i Japanci. Dok su ovi narodi stradali, neki drugi su rasli. Dok su Rusija i Jugoslavija u raznim oblicima vodili ratove protiv raznih sila osovine i fašista i nacista, neke druge zemlje i narodi su rasli i jačali. Nisu li nam to dovoljne pouke za budućnost? Za mene je 20. vek – vek stradanja i ratova, sa pauzom u toku jednog dela druge polovine prošlog veka.
I ono što smo dobili ili stvorili u 20. veku dobili smo zahvaljujući spretnosti i autoritetu jednog velikog čoveka – Mihajla Pupina. On snosi najveće zasluge za pravljeljnje novih granica na Balkanu i novih granica Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Da nije bilo prijateljstva Pupina sa američkim predsednikom Vudro Vilsonom i njegovih diplomatskih veština, u sastavu naše tadašnje države ne bi ušao Banat, Baranja, Međumurje, veći deo jadranske obale, deo Makedonije, Bled i Triglav.
Prilikom školovanja na Diplomatskoj akademiji naučio sam kako smo u miru dobili Beograd nazad na upravljanje. Opet zahvaljujući diplomatskim sposobnostima našeg rukovodstva na čelu sa Mihailom Obrenovićem. Posle ubistva jednog srpskog dečaka na Čukur česmi, kada je došlo do bombardovanja beogradske varoši, stekao se povod za početak pregovora oko dalje sudbine boravka turske vojske u srpskim gradovima a naročito u Beogradu. Tako su Turci posle 346 godina 18. aprila 1867. godine napustili Beograd i naš sadašnji glavni grad je postao slobodan simboličnom predajom ključeva i kada su turske straže zamenjene srpskim vojnicima. Tada je pored turske zastave podignuta srpska zastava, a knez Mihailo Obrenović je preselio prestonicu iz Kragujevca u Beograd.
Srbija i danas ima vrsne diplomate i ljude od ugleda i autoriteta, kao što smo nekada imali jednog Mihajla i jednog Mihaila.
Svaka čast svima našim precima herojima. Hvala im što su nam očuvali i veru i naciju, i teritoriju i državu. Ali mislim da je došlo vreme da čuvamo zemlju svojih potomaka, a da se sećamo, obilazimo i čuvamo koliko možemo zemlju naših predaka. Smatram da naši preci ne bi voleli da njihovi potomci ponovo uzalud ginu radi nekih novih naših pobeda iz kojih na kraju izađemo poraženi. Da li je stvaranje Jugoslavije bilo vredno milionskih žrtava? Zašto mi, Srbi i drugi narodi na ovim prostorima koji su srpskog porekla a u međuvremenu su postali Bošnjaci ili Muslimani, Crnogorci, Makedonci i Srbi katolici koji su u najvećoj meri postali Hrvati, moraju prvi u boj da kreću u ime svetskog mira. Da li je ovaj naš Balkan baš toliko proklet i da li je zaista to zemlja „krvi i meda“?
Ajde da po prvi put u istoriji na početku jednog veka damo šansu miru i da ne pristanemo da ratujemo, nego da čuvamo ono što imamo, da se množimo i jačamo, da gradimo i stvaramo, da ulepšavamo ono što sigurno posedujemo i da se nadamo da ćemo jednog dana ponovo biti jaki kao nekad ili čak još jači.
Opameti se srpski narode, ma gde god bio i gde god boravio i kako se god zvao, jer zvali se mi Milutin ili Muhamed, Krešimir ili Đuro, svi mi potičemo od iste srpske krvi, koja se vekovima uzalud prosipala kroz ove prostore.
Vreme je za pravo nacionalno otrežnjenje, ispunjeno mirom i diplomatijom, porodicom i verom, radom i redom!
Na kraju mogu samo zaključiti da jedan nažalost izlizan slogan ponovo postaje aktuelan – „Samo sloga Srbina spasava“. Dodao bih i Srbiju i Republiku Srpsku…

 

Please follow and like us:
error0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *