JOCA AMSTERDAM – Vatrene ulice Amsterdama

U gradu poroka, dobre zabave i opasnog življenja –  naši su decenijama vodili žestoku borbu za prevlast:

– Bio je pravi laf, široke ruke i voleo je da živi i da se zabavlja – i danas  o njemu pričaju u Amsterdamu! – Voleo je kocku i u kazinima su ga posebno dočekivali. Za prijatelje je bio u stanju sve da učini, mada je pomagao i znanima i neznanima! Kad bi se u njegovom društvu našao tek pridošli naš čovek, Duja bi ga odmah pitao „ jel ti treba lova?“, i dok bi se ovaj u čudu snedbivao da prizna, ovaj bi zavlačio ruku u džep, izvadio butku para i tutnuo bi mu u džep! A, onda bi mu rekao: „ Uzmi, trebaće ti, dok se ne središ! Znam ja kako je to…“. Onda bi ga potapšao po ramenima u  prepoznatljivi smešak. Duja je verovao da se dobro mora dobrim i vratiti. Mada, voleo je i da ostavi utisak na celo društvo kad je poklanjao po nekoliko hiljada maraka… Jer, u koji god bi džep zavukao ruku, izvalčio bi butke  para…

Na sličan način se i Joca obreo u Holandiji sa grupicom svojih prijatelja. Neki tvrde, da je stasavao i sazrevao kao vispren i opasan čovek upravo uz Duju Bećirevića!? Duja o svojim poslovima, koji su mu donosili enormne zarade nije pričao, osim sa nekoliko proverenoih prijatelja. Ostalo su samo mogli slutiti o kakvim se to poslovima radi, pogotovo što je permanentno bio na meti amsterdamske policije… Poznato je da je Holandija, a posebno grad Amsterdam na prvom mestu po uživaocima narkotika, dobroj zabavi i svetskom džet setu. Dobro je to znala i lokalna policija, pa se i ona počela baviti rešavanjem problema dostavljanja „ robe“ za milionske uživaoce!? Tako su počeli da na tržište ubacuju svoje igrače i javna je tajna da policija i tužilaštvo od glavnih dobavljača narkotika uzimaju debeo procenat. Vremenom su posao do te mere razradili, da su počeli da prave sukobe između raznih dobavljača, time što su izazivali prave male ulične ratove u kojima su na desetine ljudi gubili glave… Veruje se, da iza jedne takve podmukle policijske zavere je i Duja Bećirević ubijen početkom devedesetih godina?!

– Njihova policija je jedna od najkorumpiranijih policija sveta, njima je jedino bitno da sve drže pod kontrolom, da se dobar deo kolača odvoji za njihove bosove, čime ulični dobavljači kupuju njihovu lojalnost – pričaju upućeniji u višedecenijska zbivanja na holandskom ilegalnom tržištu narkotika. – Idu toliko daleko, da ponekad daju i logistiku u uličnim oračunima i likvidacija… Kad padne nenko iz ekipe koju oni štite, odmah javljaju bosovima, da se lanac nabavke robe ne prekine, a neretko prenose informacije između dva tabora, sve da bi imali potpunu kontrolu u dešavanima  na narko tržištu! Bave se nedozvoljenim prisluškivanjima i veoma su upućeni i svaki detalj rada dilera i dobavljača i o tome obaveštavaju svoje  šefove za Amsterdam.

Jedan od takvih izazvanih uličnih ratova se još pamti u ovom gradu iz osamdesetih godina prošloga veka. Iako su teritorije bile odavno podeljene za robu koja je u ogromnim količinama u Holandiju stizala brodovima, stalne čarke i nezasiti apetiti pojedinaca  dovodili su do sukoba i obračuna.  Grad je bio podeljen na nekoliko  grupa, koje iako nisu bile u ratu, živele su sa „ prstom na obaraču“. Bio je to jedini način opstanka na tržištu gde su otimanja roba, podmetanje zaseda bili svakodnevnica…

U to vreme, za sve je bio autoritet Duja Bećirović, koji je uz sebe okupio izuzetno hrabru ekipu zemljaka, koji su mu bili odana zaštita na ulici, a u isto vreme ih je polagano uvodio i u posao… U borbi za uličnu prevlast u Amsterdamu se odjednom pojavljuje jedan  lokalni tip, Holanđanin, bivši bokser, koji je uz pomoć gradske policije počeo brzometno da napreduje i da potiskuje sve pred sobom na ulici… Munjevito mu je rastao i imidž na ulici i među konkurecijom. Počeo je da izaziva strahopoštovanje. Bogatstvo mu je brzometno raslo, vile, bazeni, luskzuni automobili, banovni računi svuda po svetu… Nasuprot njemu, stao je jedan Sarajlija, Paja, koji je dugo godina bio u Dujinoj senci, ali, koji je takođe uživao respekt i poštovanje…

– Ubijanja i likvidacije su postali svakodnevnica u gradu kakav je Amsterdam – pričaju oni koji su u ovom gradu omirisali barut. – Likvidacije su rađene na najprljavi način: kao fol sastala se dva prijatelja da razgovaraju, pa kad jedan okrene leđa, onaj drugi puca u njega!!!I u njima je imala policija debelog udela. Doturali su prisluškivane informacije  suprotnom taboru, tako da su ljudi ubijani dok su džogirali, ili bili na super tajnim sastancima za koja niko nije znao.. Tako je i ubijen Duja. Duja je počeo da smeta lokalnim moćnicima i policajcima…

Javnost u Amsterdamu i celoj Holandiji je naslućivala da u radu policije nisu baš čista posla!? Medijska halabuka je samo još više pojačavala stvorene sumnje, da bi na kraju, tokom devedesetih  cela jedna policijska garnitura u Amsterdamu podnela ostavke!

Duja je vremenom u Amsterdamu okupio ekipu za strahopoštovanje, u kojoj je, po rečima mnogih, bio i Joca i nekoliko njegovih prijatelja. Na užarenom amsterdamskom asfaltu stasavali su jedan „Bombona“, „Arkan“ i mnogi drugi… Svi su oni verovali da imaju prirodno pravo da se bore za sebe i svoj imidž. I naučili su da se u ovom gradu bore na sve moguće načine. To je i bio problem, jer  nikako nisu dali na sebe, pa je ovdašnja policija ostajala po strani. Nije ih nikako mogla staviti pod kontrolu i manipulisati sa njima na ulici. Tako se i „rodio“ plan sklanjanja Duje, čoveka koji je bio glavna spona „ovdašnjih“ i „pridošlih“.

– Istina, Duja se vremenom opustio, predao se zabavi, raskalašnom životu, kocki i uživanju u lakim drogama – tvrde svedoci toga vremena  na amsterdamskim ulicama. – U takvim okolnostima kovao se plan njegove likvidacije, a sobzirom da se znalo kakve prijatelje ima oko sebe.  Tražio se način kako ga ubiti?  Duji je teško iko nepoznat mogao prići ili ga napasti iz zasede.  Procenjeno je, da se jedino može ubiti sa pristojnog rastojanja snajperom i to pucanjem kroz njegov prozor. Znali su da pored prozora stoji Dujin telefon i plan je bio skovan. Snajperista je držao na nišanu vidik kroz prozor. Duji je zazvonio telefon. Prišao je i podigao slušalicu i u tom momentu ga je na nišanu imao snajperista. Jedan hitac je bio dovoljan. Četiri dana su se lekari borili za njegov život, ali je sve bilo bezuspešno.

Dujinim prijateljima je bilo jasno, da je pucaču sa ulice pomogla amsterdamska policija! To je bio znak za novi ulični rat.

Prema kazivanju upućenijih akciju likvidacije Duje vodila su dvojica s naših prostora  uz logistiku policije. Jedan od njih, za koje je podzemlje tvrdilo da je povukao oroz, imao je nadimak Džeri.

– Obojica pomenutih su sa pištoljima za pojasom sedela kod šefova  policije, dok je na ulici bila velika frka posle Dujinog ubistva – priča isti izvor. – Policija ih je sklonila u jednu susednu zemlju, dok se strasti ne smire. Ubistvom Duje, otvorilo se novo poglavlje u uličnom životu Amsterdama, u kome je u prvi plan izbio njegov veliki prijatelj, Joca, koji je vrlo brzo dobio nadimak „Joca Amsterdam“!

On se prirodno i logično, kao njegov najbolji prijatelj nametnuo kao novi lider. Ali, policiji to nikako nije odgovaralo, jer su uveliko sumnjali da je on nasledio sve Dujine poslove i time ih opet stavio u podređenu ulogu na ulici. Za vrlo kratko vreme Joca je izrastao u vrlo uviđajnog čoveka sa stilom, koji nije bežao od problema i uglavnom ih je rešavao susretima „ licem u lice“. Koliko god  mu je rastao autoritet na ulici kod svih ekipa,  možda je bio i veći animozitet kod ovdašnje policije i istražnih organa. Zbog toga je u isto vreme postao meta za odstrel…

Mudrošću i hrabrošću Joca je uspešno preskakao sve zamke i opasnosti Amsterdama, grada opasnog življenja. U isto vreme, svojim šarmom i gospodskim nastupom  postao je nezaobilazni deo džet seta. Ubrzo se ženi Holanđankom i time svima stavlja do znanja da je ovo i njegov grad i da će se za svoje boriti svim raspoloživim sredstvima.

Poznanici iz Amsterdama pamte njegovu neuobičajenu hladnokrvnost i neustrašivost. I kad su njegove fotografije bile na poternicama, i kada su ga u stopu pratile na hiljade holandskih policajaca, pod nadzorom američke DEA, sasvim slobodno se prkosno šetao po gradu.  Sa suprugom je skoro svaki dan odlazio na pijacu. Umesto heklera, bio je naoružan kesama sa povrćem, po čemu se uopšte nije razlikovao od bilo kog stanovnika Amsterdama.
Nije bežao u konspiraciju! Na pijačnoj ribarnici ćaskao je sa zemljacima i savetovao:
– Uzmi obavezno garnele sa Terselinga! Dobri su! I ne zaboravi sos od celera! Tako je mnogo ukusnije!
Joca uživa podršku mnogih naših poznatih momaka, koji dolaze kod njega, borave i vraćaju se u „Jugu“… Koliko god je Joca imao prijatelja, svakim danom je rastao i broj neprijatelja, koji su uglavnom bili oslonjeni na tajnu podršku lokalne policije. Jocini glavni neprijatelji su postali već pomenuti Holanđanin, bivši bokser i Paja Sarajlija… Iako su želeli njegovu sahranu, nikako nisu uspevali da pronađu dovoljno sposobne i hrabre momke koji bi tu njihovu zamisao i izveli. Problem je bio to što je Joca imao do savršenstva  raširenu mrežu saradnika koji bi mi odmah javljali ako bi neko i pomislio da kuje zaveru protiv njega. U takvoj situaciji policija nije imala rešenja za prkosnog Srbina.

Kad nisu uspeli da ga fizički likvidiraju, na scenu stupaju istražni organi, koji na isfabrikovanom suđenju, Jocu osuđuju na višegodišnju kaznu zatvora. Odmah ga prebacuju u jedan od lokalnih zatvora. Smatrali su, da su time sa ulice sklonili neposlušnog i nepodmitljivog Srbina. Ali.. Posle samo nekoliko meseci tamnovanja, Jocu iz zatvora vade prijatelji, odnosno organizuju mu bekstvo. Obreo se u Evropi, da bi posle kratkog vremena, početkom devedesetih stigao u Srbiju i Beograd. Holandska policija organizuje  neviđenu poteru, raspisuju „crvenu poternicu“ Interpola ( koja se raspisivala  samo u retkim slučajevima  za izuzetno opasnim ljudima)!  Time je priča o Joci Amsterdamu postala i deo evropskog mita o neuhvatljivom Srbinu iz „sive zone“!

( izvod iz rukopisa Sačekuše 3)

 

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *