KAD SUD REŠAVA SPOROVE U UMETNOSTI I NAUCI

Privremena mera Upravnog suda kojom su zaustavljena arheološka istraživanja kalemegdanske padine, podsetila me je na vreme kada su u našem gradu na sudu rešavana sporna pitanja u umetnosti i nauci. Dešavalo se to u Beogradu između dva svetska rata, a najpoznatiji slučaj je suđenje u decembru 1925. godine, Stanislavu Vinaveru, književniku, prevodiocu, novinaru, diplomati i jednom od “hiljadu i trista kaplara”, koji je zbog muzičke kritike osuđen na tri dana zatvora po tužbi kompozitora i dirigenta Stevana Hristića. Nešto ranije pred sudom su se našli dr Aleksandar Belić, profesor Univerziteta i sekretar Srpske kraljevske akademije, koji je tužio sveštenika Miloša Anđelkovića zbog knjige „Krivopis g. dr Belića”, kao i pesnik Sima Pandurović koga je tužio Stanislav Stefanović zbog prevoda Hamleta. Tako je sud, presuđujući u umetničkim i naučnim raspravama, Stanislava Vinavera poslao u zatvor na tri dana, a Simu Pandurovića na čak pedeset dana.

Suđenje Vinaveru slikovito je opisao Milovan Vitezović u knjizi „Simfonija Vinaver”. Sve je počelo koncertom simfonijskog orkestra Opere Narodnog pozorišta koji je održan u čast Svetskog kongresa slobodnih zidara koji je održan u Beogradu u organizaciji Velike lože Jugoslavija kojom je predsedavao Đorđe Vajfert. Kraj kongresa obeležila je svađa između nemačkog novinara Alfreda fon Vegerera i Vinavera o tome da li je Vajfert Nemac ili Srbin. Raspravu je prekinuo sam Vajfert rečima: „Moji su se spustili iz Gornje Austrije još 1450. godine. Ja sam živeo i ratovao kao Srbin, a mislim i da umrem kao takav”.

Koncert simfonijskog orkestra Opere Narodnog pozorišta pod dirigentskom palicom Stevana Hristića, direktora Opere, člana SANU, kompozitora, predsednika Udruženja kompozitora i profesora Muzičke akademije ne bi ni bio zapamćen da nije bilo tog suđenja. Razlog zbog koga je Hristić tužio Vinavera bila je njegova muzička kritika objavljena u dnevnom listu „Vreme”, od 21. decembra 1925. godine. U svojoj kritici koncerta, Staša Vinaver je, između ostalog, napisao: „Ono što je pre neki dan beogradski operski orkestar pod dirigentstvom g. Hristića učinio, nije zbilja ličilo na simfonijsku muziku. To su bili iseckani momenti, isprekidani i usplahireni komadići nekog bezimenog tkiva. Orkestar pod g. Hristićem došao je do mrtve tačke. Gorega koncerta sa umetničke tačke nije bilo kod nas od onoga što je g. Hristić pre neki dan dao kao Betovena i Baha. I onda se svakome nameće piitanje: zašto filharmonija ne uzme za dirigenta nekoga ko nije g. Hristić? Inače, ambicije g. Hristića učiniće još i to da ćemo ići i na svaki koncert napabirčenih amatera, samo ne na koncerte solidnih muzičara iz operskog orkestra – ali koje ometa g. Hristić svojom palicom, razmahan kao kakav saobraćajni pozornik na kolskome rakršću, ali sa manje stvarnog uspeha.“

Hristića je poređenje sa saobraćajnim pozornikom razbesnelo i odmah je podneo tužbu. Na suđenje, kome je prisustvovao ceo intelektualni Beograd, Stevan Hristić nije došao. Vinaver je odlično poznavao sudiju Vukajlovića koji ga je izbacio sa suđenja između profesora Belića i sveštenika Anđelkovića. Tada je na konstataciju sudije da je “parodija nedozvoljena” Vinaver iz publike uzviknuo da “parodija služi da bude tačna i precizna” i dodao da “parodiju humor čini superiornom, nepotkupljivom i ubedljivom”. Sudija Vukajlović je pitao Vinavera ko ga je ovlastio da se meša u sudsku raspravu, a Vinaver mu je odgovorio pitanjem ko je njega ovlastio da sudi, a verovatno i presudi po pitanjima zakona jezika koji nisu u paragrafima. Potom je Vinaver izbačen sa suđenja. Znajući kako se njihov prethodni susret završio, sudija je odmah upozorio Vinavera da je sud ozbiljna institucija. Vinaver mu je sarkastično odgovorio da je to već shvatio. „Ovaj sud svojim suđenjima postaje velika umetnička institucija srpskog naroda”, rekao je Vinaver i dodao je to suđenje muzičkoj estetici i pravu na umetničku kritiku. Potom je Vinaver tražio da Hristić dođe na sud kao svedok što je sudsko veće prihvatilo. Vinaver je potom objasnio da saobraćajni žandarm sređuje saobraćaj u varoši, spašava živote građana i da je važan činilac modernog života. „Kada bi g. Hristić bio na mestu saobraćajnog žandarma, recimo na našim Terazijama, on bi svojim iskidanim i grčevitim pokretima pričinio bezbroj nesreća”, objašnjavao je svoju kritiku Vinaver. Sud je bio suprotnog mišljenja, a doneta presuda ušla je u istoriju kulture Srbije jer se sudilo muzičkoj kritici. Vinaver je kažnjen sa tri dana zatvora. Ponovila se priča sa suđenja Simi Panduroviću o čemu je Vinaver u Vremenu nadahnuto pisao:

„Juče je Apelacija jednom seljaku, koji je ubio oca, smanjila kaznu sa dve godine robije na šest meseci zatvora. Prvostepeni sud sudio je juče opet gospodina Simu Pandurovića zbog uvreda i kleveta koje je naneo gospodinu Stanislavu Stefanoviću u samom sudskom sporu oko prevoda Hamleta i osudio na pedeset dana zatvora. Zbog sličnih uvreda i kleveta na istog gospodina, gospodina Pandurovića je isti sud osudio na pedeset dana zatvora pre jedva mesec dana. Po svemu sudeći, gospodin Pandurović će imati da odsedi u zatvoru kao da je bar dva oca ubio.“

Vinaver je na kraju suđenja pitao hoće li pravosuđe da izdaje književni rečnik dozvoljenih književnih poređenja i hoće li se umetničke kritike pisati u sudnicama. „Ako će sud odlučivati kako reći bobu da je bob, a popu da je pop, onda je to raspopljavanje boba i razdobljavanje popa”, vikao je Vinaver dok su ga žandarmi izvodili iz sudnice.

Danas se pitamo hoće li sud da odlučuje da li će arheolozi da vrše arheološka iskopavanja i da li ćemo da otkrivamo antički Singidunum samo po sudskim presudama? Vremena se menjaju ali neke stvari ostaju iste.

Please follow and like us:
error0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *