Miloševića su uljuljkivali „beogradski šiptari“!?

Dosije Kosovo (2): Sećanja Radmila Bogdanovića eks ministra srpske policije:

Pokojni Radmilo Bogdanović, eks ministar srpske policije, nekoliko godina pred smrt ( umro je 2014.), više puta je u prijateljskim, ali  poverljivim razgovorima sa autorom serijala knjiga Sačekuša, Predragom Jeremićem, otkrio mnoge do sada nepoznate detalje  prirode i tehnike  vladavine Slobodana Miloševića, njegovog odnosa prema saradnicima, o nastanku srpske  mafije i novokomponovanih biznismena…Pa, i njegovo viđenje kosovskog problema:

– Slobodan Milošević je više od svega voleo intrige, posebno među svojim najbližim saradnicima i prosto je uživao u njima – govorio je Radmilo Bogdanović. – To ga je opuštalo i zabavljalo, ali je zaboravljao da je time oko sebe stvarao krug ljudi sklonih poltronstvu i borbi samo  za svoje lične interese. Znao je, dok smo bili bliski, dok sam bio u Skupštini predsednik Odbora za bezbednost, da me pita za mišljenje, za neka kadrovska rešenja, ali kao po pravilu nije hteo da me posluša, već je uvek radio po svome i to mu se na kraju debelo osvetilo, kao i svima nama… Tako je bilo u slučaju izbora Šainovića za premijera, Badže na mesto zamenika ministra policije i mnogih drugih stvari…

U svim značajnijim društvenim krugovima u Srbiji, u poslednjih tridesetak godina, popularni čika Radmilo je važio za čoveka koji mnogo pamti i zna! Nakupilo se ogromno  iskustvo, u radu sa ljudima, i u savladavanju najtežih situacija i problema. O pogrešnim političkim potezima Miloševića, posebno na unutrašnjem planu, Radmilo mi je neretko, uz kaficu i cigaretu ( iako mu lekari nisu dozvoljavali da puši!?) u njegovom omiljenom mestu za susrete sa prijateljima, u restoranu „Mama mia“ ( koja je bila i nadomak njegovog stana u Beogradu) – neretko govorio:

– Eh, ta priča o Kosovu… Slobodan se od prvog dana ovog problema opredelio  za pogrešne ljude…

Kako pogrešne? Koje ljude?

– Pa, oko sebe u Beogradu bio je okupio grupu  šiptara sa Kosova koji su sedeli u Beogradu i  skoro svaki dan mu pričali priče, uljuljkivali ga tezama kako je narod uz njih i kako će oni rešiti  nastale probleme… Kako su rešili videlo se kasnije, a i mnogi su okolo Slobodana to odmah ukapirali, ali je on ostao tvrdoglav i dosledan nekim svojim principima… Eto, recimo, jedan Jusuf Karakuši, ( biši pokrajinski sekretar za bezbednost krajem osadesetih i poečtkom devedesetih godina prošloga veka), čovek koji je polovinu policajaca na Kosovu odveo iz Službe!? A, njemu je Slobodan verovao… I mislio da ćer sa njime i sličnima rešiti problem?  Šta tek reći za Rahmana Morinu i njemu slične?!  Niko od tih njegovih „beogradskih šiptara“ nije smeo ni da ode na Kosovo, a kamo li da je narod uz njih!? Ja znam,  da je u to vreme diplomirani ekonomista Muarem Ismailji, čovek koji je mogao da nam mnogo pomogne oko stanja na Kosovu, dva dana čekao u Beogradu ispred kabineta da ga Sloba primi i na kraju nije ga ni primio, nego ga je uputio na Boru Atanackovića… Eto, desio se potom i slučaj Prekaze, ( Jašarijeva banda ih je pobila) u kome  su poginula  četiri policajca… A, sve je počelo davno, još u periodu Franje Herljevića, ondašnjeg Saveznog sekretara za unutrašnje poslove Jugoslavije. Problemi na Kosovu, jačanje iredente gurali su se decenijama pod tepihom, još za vreme Tita. Svi su se pravili kao da ne vide šta se dole decenijama spremalo? Na žalost, ni Milošević nije znao šta radi… Nama se dešavaju Prekaze 1998.godine, a mi, posle, za Dan bezbednosti delimo im plakete i zahvalnice…

Zanimljivo je i Bogdanovićevo viđenje kompletne geneze slučaja Kosova i Metohije i pobune šiptara koja je na kraju dovela do NATO bombadovanja Srbije i praktičnog protivustavnog otcepljenja od Srbije, posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma 1999. godine:

– Posle Drugog svetskog rata, na Kosovu je upravo zbog zločina Balija tokom rata, apsolutno su sve pod kontrolom držale naše Službe bezbednosti, kojima je sa vrha rukovodio Aleksandar Ranković! Smena Rankovića na Brionskom plenumu bio je uvod u ono što su Šiptari sa Kosova dobili posle višedecenijske  otvorene borbe svim sredstvima i na sve načine… Prvo su se žalili na gušenje  građanskih sloboda od strane Službe i u značajnoj meri su doprineli  smeni Rankovića, jer od tog trenutka Savezna i Republička služba DB gubi  one prave ingerencije na ovoj teritoriji… I time su šiptari dobili vetar u leđa, sa tobožnjim građanskim slobodama, da bi osamdesetih  vikali „ Kosovo republjik!“ i na kraju početkom devedesetih zatražili  nezavisnu državu, što sada praktično i imaju…Niko, ni ranije, a ni kasnije nije znao da se odredi na pravi način prema ovom problemu… Milošević je iz sujete i činjenice da je bio veliko zlopamtilo uhapsio Vlasija na nagovor nekoliko stotina hiljada  okupljenih građana u centru Beograda, koji su mu te noći skandirali: „ Uhapsite Vlasija!“.  A onda, kad ga je imao u šaci i mogao optužiti sa čvrstim dokazima – pustio ga je!? Podlegao je pritiscima spolja, ali i iznutra. Nije onda trebalo ni da hapsi Vlasija, kad ga je posle pustio?! Šta je to značilo? Ispali smo neozbiljni u očima međunarodne zajednice… A, oni dole, shvatili su – da mogu da rade šta hoće…

E. E.

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *