NE (STVARNA) DELA UMETNIČKE (G) RUPE ”ŠAPIĆALA”!

PARODIJA NA TEMU ”ZGARIŠTE” ĆEVABDžINICE U STUDENTSKOJ 45A:

NAGRADNO PITANJE: Da li iko može da prepozna na ovim fotografijama o čemu je reč? Da prepozna Alilijevu radnju posle “podmetnutog” požara “Šapićala”?!

Ne zameri dragi čitaoče na ovako dugačkom i pomalo zbunjujućem naslovu. Ostanete li sa nama do kraja ove priče, videćete da drugačije nismo mogli predstaviti ovo remek delo građevinske umetnosti, iza koga stoji poznata umetnička grupa ”Šapićala”.
U njegovom stvaranju učestvovali su svi njihovi čelni umetnici, raznih profila, ali bespogovornog talenta. Njihova umetnost pomera granice stvarnosti, dajući joj drugačiju dimenziju. Mi vidimo objekat različiti od onoga kakav je bio; vidimo novi objekat, ali ko nam je,laicima, kriv? Pa ne vidimo da je to u suštini jedan te isti objekat. Promiče nam njegovo legalizaciono jezgro koje se nije menjalo.

Netalentovanima, promiče legalizaciona suština ćevabdžinice koja se promenila samo u svom spoljnjem izgledu. Rekonstrukcijom je iz faze ”zgarišta”, na način umetničke fotografije umentnika građevinske struke Nebojše Jovanovića, prešla u svoj novi oblik – modernu poslovnu zgradu, a da nije menjala svoju suštinu.

Umetničku grupu ”Šapićala” osnovao je i vodi glavom predsednik novobeogradske opštine Aleksandar Šapić. Delo o kome pišemo, idealni je spoj više grana umetnositi. Grupa je multidisciplinarna; pored građevinske, bavi se recimo i delima iz finansijske, budžetsko-rasipajuće, kadrovsko – raspoređivačke, neuke umetnosti. U svim disciplinama članovi grupe ispoljavaju svu raskoš svog talenta.

Vizija dela (zgarišta ćevabdžinice) o kome je reč, pojavila se u glavi čelnika grupe “Šapićala“! Potom je njegov umetnički senzibilitet, u sadejstvu sa senzibilitetom drugih članova grupe, tražio objekat čija legalizaciona suština odgovora njegovoj viziji. Jer, delo je moralo biti samo spolja novo. U legalizacionu suštinu se nije smela dirati. A radi uspešnog prikazivanja delo je smešteno u opštinsko pozorište naive i prevare pod punim imenom ”Legalizacija” kod odgovarajućeg „Šapićalovog kretenarijata“.
I da se nisu umešali ovi ”gradski kritičari i neznalice lepe umetnosti”, delo bi se prikazalo u punom sjaju, a „Šapićalina ekipa“ bi se digla do zlokobnih visina „kreatinizma“. Ovako, svet umetnosti je ostao bez još jednog remek dela.

Iz zasluženog poštovanja, Šapić je ceo ovaj umetnički projekat koji je nikao iz umišljenog „zgarišta i pepela“ hteo da nazove po svom ujaku, Radetu Dedoviću –diletantizam! Ali, „ Šapićalinu“ umetničku viziju i genetski dar za gluposti i amaterizam, dotukla je ujakova skromnost, odbijanje da ovo remek delo usvoji kao svoje! Zato su upotrebljavani radni nazivi, „tip NN lice“ ili Borica Maljević.

A, tek, koliko nije bilo lako Šapiću da sastavi ”Šapićala” (g)rupu. Trebalo je spojiti i u istom ciilju organizovati rad umentnika nekoliko pro(vokacija). Ali, majstor vaterpola, uspeo je i to.

Tako je načelnikovanje grupom poverio pravnoj umetnici Oliveri Višnjić, poznatoj po ”vrdalama” odgovor – tehnici koja od stalno zaposlenih pravi radno angažovane. Koja je stilizovanjem projekta ”sistematizacija”, stvorila umetničkoj direktorki grupe Mariji Leković – ”Maci”, uslove za nesmetan rad na realizovanju brojnih „leva ruka desni džep“ poslova: posebno od građanstva prijavljenih građevinsko-komunalnih umetničkih projekata.
Olivera je ”Maci” omogućila stalno trajanje njenog omiljenog performansa, pod nazivom: ”Glavna sam, glavna, al’ se o tom ne sme pričat, jer gde ja okom, tu Olivera otkaznim rokom”. Dramaturgija je u tome, što svi čuju njen glas i osećaju njenu pohlepnu ispruženu ruku, ali je niko ne vidi. Nedodirljiva, a svuda je ima.

Ali, sve to ne bi bilo dovoljno, da Olivera, koristeći u okviru projekta ”sistematizacija”, podtehniku: ”nalog koga nema”, nije ovlastila ”Macu” da pored umetničkog rukovođenja odsekom koji dozvoljava građanima izvođenje komunalno – građevinskih umetničkih radova, rukovodi i onim delom grupe koji preko komunalno-građevinske umetničke inspekcije, kontroliše umetničke standarde prilikom izgradnje zgrada i bašti.

”Maca” je neizbežna, a njen talenat sveobuhatan. Nema ni jedne prijave izvođenja komunalno-građevinskog projekta na Novom Beogradu od strane građana, da nije od nje autorizovan; svuda je njen paraf. Njeno je bilo da omogući opredmećivanje projekta. Provobitno zamišljenog kroz izvođenje radova za koje ne treba dozvola, koji se okvir pokazao kao preuzak. Legalizacionoj suštini trebalo je dati pun izraz.

Zbog toga su dva netalentovana građevinska umetnika, prebačeni u obrenovačku galeriju, bar na godinu dana.

Potom, stvar preuzima umetnik građevinske struke i majstor umetničke fotografije, Nebojša Jovanović. Čovek koji pomera granice stvarnosti i snagom svog umetničkog vitaliteta deluje na fotografsku opremu, koja snima upravo ono što njegovo sigurno oko vidi. ”Zgarište” na mestu cele i zdrave ćevabdžinice u Studentskoj ulici. Stvarnost je za njega crna. No, ne zavaravajmo se mi laici. Naše oko ne vidi suštinu tog crnila. Legalizacionu suštinu, jezgro koje povezuje i čini istim ono što je bilo i ono što je postalo.
On u svom zapisniku priziva ”vatru koje nema”, kako bi umetnički opravdao i objasnio cilj projekta. Ta ”umetnička” vatra ne spaljuje objekat stvarno; predstavlja njegovu viziju zgarišta iz koga poput feniksa niče nešto što je bilo, iako ne liči na prethodnog. Uz očuvanu legalizacionu suštinu.

Vodeći se umetničkom vizijom i slikom ”zgrarišta”, pravna umetnica i još jedan član grupe ”Šapićala”, Tatjana Đukić, rešenjem nalaže rekonstrukciju ”zgarišta”, vešto ostavljajući rešenjem punu slobodu onome ko će ”Šapinu viziju” objekta izraditi. Što da konkretizacijom radova sputava umetničku kreativnost. Koliko je bila u pravu, vidimo na slikama.
Rekonstrukcijom je stvoreno nešto što do sada nije postojalo. ”Ružno pače stare ćevabdžinice postalo je moderni poslovni labud – objekat”. Ali, to je isto ono ”pače”.

Radovi su skrivani od urokljivih pogleda zluradih sugrađana, plavim zastorom.Kažu, Mikelanđelo je to isto činio, skrivajući od pape, prilikom oslikavanja Sikstinske kapele! I tako se pred nama ukazalo remek delo pravno-građevinske umetnosti.

Rekonstruisana ćevabdžinica u Studentskoj 45a, koja liči na novi poslovni objekat, ali je u svojoj legalizacionoj suštini ista ona koja je i pre bila.

Ostalo je još samo da se projekat umetniči potvrdi na nadležnom mestu i da oblik iz stvarnosti postane i oblik u legalizaciji.

I onda su se ničim izazvani umešali gradski ”kritičari lepe umetnosti”, koji u svojoj netalentovanosti ne vide legalizacinu poveznicu dva objekta. Pa još traže i rušenje.

I tako, krene ”Šapićala” da ruši,
ali ne izdrža.
Stiže do pola, i ne moga dalje.
Ne podnese ovo skrnavljenje dela.

Prvo je zadrhtala ruka Vladana Čolovića,
zaduženog za uklanjanje građevinskih dela bez umetničke vrednosti.
Na vapaj Šapićevog ujaka,
da se poštedi ostatak dela,
srušenog do pola, on stade i zavapi:
Zar ne vidite legalizacionu suštinu ljudi?
To je isti objekat koji je i bio.
To što na sebe ne liči nije od značaja;
bitna je suština.
I odbi dalje postupanje.

Potom se oglasila na televiziji i Olivera, ponovo podsetivši neuku javnost da se bez obzira na spoljni izgled i nezavisno od toga šta mi vidimo, radi o jednom i istom objektu, jedne i iste legalizacione suštine.
I nećemo mi da zbog neukih očiju gradskih uništavamo ovako značajno remek delo. Na kraju krajeva, presudiće o svemu ”Umetnički sud” kome su se obratili.

Stvarno ljudi, pustite umetnike da stvaraju!
Da se niste umešali, još bi mnoga ovakva remek – dela nicala.
Baš ste se ogrešili o “Šapićalinu“ (g)rupu!

„Veseli“ radnici GO Novi Beogard

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *