Nebojša Bakarec: „Dara iz Jasenovca“

Film „Dara iz Jasenovca“ nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Večeras na RTS- u imamo ekskluzivnu priliku da gledamo taj film Predraga Antonijevića. Sve to smeta srbomscima, autošovinistima, koji decenijama nameću ravnodušnost prema Srbima. Na stranu to što film niko od kritizera koji ga satanizuju nije gledao.

Mene brine ravnodušnost prema srpskom narodu. Svet brine i govori o sudbini Jevreja, o genocidu u Drugom svetskom ratu. To je humano. Svet brine i o sudbini Kurda, Palestinaca. I to je u redu. Svet brine i o genocidu Turaka nad Jermenima, pre više od sto godina. I ta briga je opravdana. Odavno se govori o genocidu nad severno i južnoameričkim starosedeocima. To je plemenita briga. Već pola veka i više, svet brine i treba da brine, zbog genocida, pogroma i gladi u Africi. Genocid u Ruandi je potresao svet. Svet brine i o narodima za koje smo tek nedavno saznali da postoje – o Rohindžama u Burmi. Ceo svet se strašno nasekirao nad sudbinom Albanaca, pre 22 godine. Sve ove brige su hvalevredne, i treba da budu naše brige.

Možda mi je promaklo, mada sam pri kraju šeste decenije života, ali nisam primetio svetsku brigu za sudbinu srpskog naroda? Nisam primetio svetski bol (Weltschmerz) zbog Srba. Nije da nismo stradali. Stradali smo 500 godina pod Turcima. Naučnici – istoričari kažu da su u 18. i 19. veku tursko arnautski pogromi nad Srbima poprimili karakter genocida. Stradali smo u Prvom svetskom ratu, na strani slobode – preko milion mrtvih. Stradali smo u Drugom svetskom ratu, na strani slobode i antifašizma – preko pola miliona mrtvih. Stradali smo u Jasenovcu – genocidu koji zvanično nije proglašen za genocid. Komunisti nisu hteli da ozvaniče i proglase genocidom, genocid u Jasenovcu, u NDH, nad Srbima, Jevrejima i Romima. Stradali smo u novoustaškoj Hrvatskoj devedesetih. Stradali smo pod NATO zločinima, prekjuče. Niko se u svetu, čast izuzecima, nije mnogo potresao nad našom sudbinom. Mi Srbi smo, unazad 30 godina žrtve zapadne propagandne mašinerije, spinovanja, stereotipa, predrasuda, demonizacije i dehumanizacije. Propaganda zapada je od nas napravila idealne negativce u holivudskim i zapadnim filmovima. Sebe i svet, moramo da upitamo, zbog čega smo kao narod žrtve dvostrukih aršina? Da li naša krv nije crvena? Da li nismo dovoljno lepi, dobri i poželjni? Da li naša deca nisu deca ovog sveta? Da li smo, i šta svetu skrivili? Da li smo razapeli Hrista? Ubili Gandija, Martina Lutera Kinga, Kenedije? Izmislili konclogore i gasne komore? Možda svet misli da smo mi bacili atomske bombe na Japan? Možda svet misli da smo mi Srbi pobili milione duša u Japanu, Koreji, Vijetnamu, Iraku i Avganistanu?

Zbog čega naše žrtve i stradanja izazivaju ravnodušnost? Film „Dara iz Jasenovca“ to menja. Zbog toga ga i napadaju. Po srbomrscima, nije dozvoljeno pokazati empatiju prema Srbima, čak ni kada su žrtve genocida. Naručene negativne kritike u SAD su uspele u svom cilju – izbacile su film iz užeg izbora za Oskara. Srbomrsci su odahnuli. Po insertima koje sam video radi se o remek delu, filmu koji može da stane uz čuvene, Oskarima ovančane filmove o genocidu „Život je lep“ Roberta Beninjija („Life Is Beautiful“ – „La vita è bella“ – Roberto Benigni) i „Šindlerova lista“ Stivena Spilberga („Schindler’s List“ – Steven Spielberg).

Zbog čega je devojčica Dara manje vredna od devojčice u crvenom kaputu iz filma „Šindlerova lista“? Zbog čega je devojčica Dara manje vredna od dečaka Đozua iz filma „Život je lep“? Nije manje vredna, samo je srpsko dete. I za kraj, kada pominjem dete, evo nekoliko stihova nobelovca, najvećeg prijatelja Srbije Petera Handkea: „Pesma detinjstva“- „Kad je dete bilo dete, hodalo je mašući rukama, želelo je da je potok reka, reka ponornica, a ova bara da bude more. Kad je dete bilo dete, nije znalo da je dete, sve je imalo dušu, i sve su duše bile Jedna“.