Nebojša Bakarec: Novo poglavlje ere državnika Aleksandra Vučića!

Otkrivanje spomenika Stefanu Nemanji zaista predstavlja istorijski dan. To je početak novog poglavlja ere državnika Aleksandra Vučića. Taj dan predstavlja fundamentalni simbolični, ali i praktični čin koji dokazuje kako predsednik Vučić uzdiže Srbiju. Ovaj tekst obuhvata svu složenost istorijskog čina otkrivanja spomenika Stefanu Nemanji. Ta kompleksnost obuhvata narativ o spomeniku, narativ o Vučuću državniku i narativ o novom političkom modelu Srbije.

Spomenik

U autošovinističkoj histeriji povodom podizanja velelepnog spomenika Stefanu Nemanji i rekonstrukcije Savskog trga, često se iz vida gube afirmativne činjenice. Podsetiću čitaoce da Beograd nije imao spomenik Stefanu Nemanji, a da i dalje nema spomenike kralju Stefanu Dragutinu, despotu Stefanu Lazareviću, kralju Petru Prvom Karađorđeviću i kralju Aleksandru Prvom Karađorđeviću. Ako bude sreće, imaće ih.

Unazad godinu dana, sa različitim intenzitetom, traju napadi na odluku o podizanju spomenika Stefanu Nemanji, koje sprovodi mala, ali uticajna grupa drugosrbijanaca, autošovinista i pripadnici opozicije koju predvodi Đilas. Podrazumeva se da u napadima učestvuju i svi njihovi mediji. Neko bi pomislio da se podiže spomenik Adolfu Hitleru ili Atili Hunskom. Histerija vezana za podizanje spomenika Stefanu Nemanji je samo deo kampanje osporavanja svega, bukvalno svega što je u vezi sa napretkom i razvojem Srbije. Osporava se svaki projekat. Pri tome važi pravilo – što je veći i važniji projekat, mrzitelji ga više osporavaju! Osporavani su svi spomenici postavljeni u Srbiji za ovih osam godina (Patrijarhu Pavlu, Borislavu Pekiću, Sibinjanin Janku, Puškinu, Ćirilu i Metodiju, caru Nikolaju, spomenik Svetom Savi kod Hrama Svetog Save, itd.). Oni koji se ostrvljuju na spomenik Stefanu Nemanji, iz različitih razloga (estetika, lokacija, dimenzije, nacionalnost autora, postojeća vlast…), time samo prikrivaju pravi razlog. Oni su protiv toga da se Srbija uzdiže, da napreduje, da se razvija, a najviše im smeta razvoj Beograda. Oni su u suštini protiv toga da se podiže spomenik Stefanu Nemanji, ali to ne smeju da kažu, pa navode silne nesuvislosti.

Navedimo sada pozitivne argumente i činjenice. Nesporno je i logično da Stefan Nemanja dobije velelepni spomenik u Beogradu. Najbolja lokacija je veličanstveni novi Savski trg, koji se nalazi na početku Nemanjine ulice, koja vodi do Hrama Svetog Save, Nemanjinog trećeg sina. Ovaj maestralni monument će postati novi simbol Srbije, imaće blagotvoran psihološki uticaj, a to smeta antisrbima, drugosrbijancima, đilasovcima i svim protivnicima Srbije. Izradnja Srbije, uzdizanje Srbije, ekonomski uspesi Srbije, zdravstveni uspesi Srbije su im nepodnošljivi. Oni vide ogromnu opasnost u tome što predsednik Vučić vraća Srbiji dostojanstvo, samopoštovanje i čak osećaj ushićenosti. Spomenik Stefanu Nemanji predstavlja sumu, stecište strahova autošovinista – prestravljeni su time što će spomenik izazivati veličanstvene osećaje. Po njima srpski narod treba da ide samo pognute, a ne uzdignute glave. Po njima srpski narod mora da se stidi, a ne da se ponosi. Potomci poraženog krila beogradskih komunista iz kruga dvojke, potomci komunističkih bogataša sa Dedinja, Srbiji nude povampireno jugoslovenstvo, mondijalizam, termin „maternji“ umesto „srpski“ jezik, ukidanje ćirilice, agresivni ateizam, anacionalnu bezličnost, i demonizaciju najvažnijih institucija (vojska, crkva, policija, skupština itd.).

Da li je nekome jasno zbog čega se antisrbi, đilasovci i autošovinisti protive podizanju spomenika velikanima, promenama naziva ulica, jarbolima sa srpskim zastavama itd.? Njima smeta uzdizanje Srbije i srpske kulture, istorije, identiteta, pravoslavlja, ćirilice, himne, grba, zastave, i na kraju oni bi da zatru svaku srpsku misao. Ako bi spomenici bili veličine olovnog vojnika, ako bi jarboli bili veličine čiode, a zastave veličine poštanske marke, ako bi se himna šaptala, a nikako pevala, ako bi ćirilica postala latinica, ako bi se srpski nazvao „maternjim“, ako bi Vojvodina i Sandžak postali republike, a Kosovo nezavisno, ako bi vojska bila razoružana, ili ukinuta, ako bi policija postala resor mafije, ako bi SPC postala unijatska, to bi im odgovaralo, to bi podržali, to im je agenda. Psihološka nauka nas uči da je histerija, vrsta neuroze ili psihoze. A psihički nestabilnim osobama nikada ne možete udovoljiti. Uzrok njihovog nezadovoljstva ne dolazi spolja, već iznutra. Lečenje je moguće, ali zahteva upornost i strpljenje.

Sve ovo o čemu govorim još bolje je obuhvatio predsednik Vučić u svom istorijskom govoru: „Trudili smo se u prethodnih 8 godina da našu Srbiju podignemo iz pepela, da je obnovimo, izgradimo nove puteve, pruge, škole i bolnice, ali više od svega pokušali smo da vratimo poštovanje i veru u sebe, svoje mogućnosti i snagu srpske države (…) Do Nemanje bili smo pleme, a od njega pa do danas smo državotvorni narod (…) Ovo je svojevrsan čin polaganja računa, o sebi, o svom identitetu, o tome šta smo naučili, šta znamo i gde idemo (…) Trebalo nam je vremena, trebalo nam je hrabrosti, znanja, da ponovo poverujemo u to da nismo nikakav balkanski izrod, nikakvo besno pleme bez ikakvog korena, nikakav dežurni krivac, i da opet stanemo na svoje noge, uspravimo se, i setimo (…) Da imamo ime, da imamo istoriju, našu, da imamo očeve i da, kroz njih, imamo i ponos, i da, zahvaljujući tome, njima, imamo i slobodu. Našu, baš kao što je i ta istorija naša, i jezik, naš, kultura, naša, tradicija i vera, opet naše. Nismo ih ni od koga oteli, niko nam ih nije dao, i nemamo kome da ih vraćamo (…) I nema razloga da se stidimo, da uzmičemo, da krijemo, bilo šta od svega toga. Zato je ovaj spomenik, što bi rekli, golem. Zato što treba da ga vide, i da, kroz njega, vide nas. Uspravne, i ponosne. Ljude spremne da rade i da grade. Prijatelje koji nikome ne žele zlo, koji ni od koga ništa neće da uzmu, ali i koji drže do sebe i koji se neće stideti, ni pred kim (…) Zato je ovaj spomenik i svojevrsna tačka koju stavljamo na kraj jedne priče. One o lepoj i teškoj prošlosti, one o ratovima, krvi, robovanju, oslobađanju, greškama, lošim odlukama, grobovima i ponovnom uzdizanju (…) Istovremeno, iza te tačke, odavde, počinje nova priča. Ona koja se vidi iza spomenika, u Srbiji koja raste, u novim kulama, zgradama, tržnim centrima, putevima, bolnicama, školama. U tim zadužbinama naše budućnosti (…) Jedna od najvažnijih naših priča je istina o jedinstvu našeg naroda. Ma koliko pokušavali da nas razdvoje i gotovo uvek u prošlosti u tome su uspevali, mi Srbi, danas razumemo koliko je važno da budemo jedno i jedinstveno biće, koliko je važno da čuvamo svoj jezik, svoju istoriju, svoju kulturu i svoju budućnost (…) Nemanja je, za nas, bio početak. Ovaj spomenik je kraj, ali samo tog početka. Pošto od njega počinjemo mi, i svi koji posle nas dolaze. On je dokaz da je stvorila istorija nas, ali i da smo mi u stanju da istoriju stvaramo. I to onu dobru istoriju, istoriju mira, istoriju znanja, istoriju rasta, kakvog nikada nismo imali“. Ako nekome nešto nije bilo jasno, u vezi podizanja spomenika Stefanu Nemanji, sada je postalo kristalno jasno.

Državnik

Protekla godina je bila ispunjena velikim brojem važnih događaja i teškim iskušenjima. Na prvom mestu to su izazovi pandemije i uspešna borba protiv epidemije. Tu je i Vašingtonski sporazum, i parlamentarni izbori posle kojih je Vučić dobio gotovo dvotrećinsku podršku, propast bojkota izbora, sastanak sa Putinom u Moskvi i Trampom u Vašingtonu, i niz ekonomskih i infrastrukturnih uspeha – sve to je dovelo do toga da se iskristalisala jedna stvar – Vučić više nije političar, Vučić je izrastao u Državnika.

Država je organizovana društvena zajednica ujedinjena pod zajedničkim političkim sistemom. Sama reč Država i njena definicija iziskuju potrebu da na čelu tako organizovane zajednice bude Državnik. Državnik je pojam koji označava političara, koji je učinio, i koji čini nešto korisno i značajno za Državu. Biti Državnik znači voleti Državu i narod, činiti najbolje što možeš u datom vremenu. Državnik je sluga narodu i Državi. To je čovek koji interese zajednice stavlja ispred sopstvenih interesa i ispred interesa stranaka, koji živi, diše i umire za ideju Države i nacije. Državnik je izraz koji se koristi za političara koji je imao dugu i uspešnu karijeru, i posebne kvalitete – koji je uzdigao svoju zemlju, povlačio dalekovide poteze, koji je svoje interese podredio kolektivnim. Najvažniji talenat Državnika je njegovo osećanje za realnost, realnost u istoriji, i lakoća sa kojom razdvaja iluzije od realnog, prolazno od trajnog. Obični političari robuju iluzijama, željama i ambicijama, ne razlikuju važno i sporedno. Državnik ujedinjuje društvo, menja ga, dovodi na rub iskušenja, da bi ga poveo pravim putem. Kineska izreka kaže da je politika umetnost da se odaberu pravo mesto i pravi trenutak za akciju.

Svojevremeno smanjenje penzija je bilo surovo, ali neophodno da bi se spasla ekonomija koju su ruinirali prethodnici. Tu je na delu Državnik – mora se „i na strašnu mjestu postojati – ne bojati se nikoga do Boga!“ (epska pesma “Starina Novak i knez Bogosav”), mora se braniti država bez obzira na pritisak javnog mnjenja. Vučić se poistovećuje sa kolektivnom svešću srpskog naroda, žrtvujući svoju individualnu svest. On se odriče ličnih želja i ambicija, zarad potreba zajednice. Poistovećivanjem sa svešću zajednice, između Vučića i naroda se uspostavila jaka veza. Nije u pitanju uobičajeni zanos masa „vođom“, nego istinsko prepoznavanje duboke duhovne veze. Vučić nikad ne zastupa interese „elite“, nego narod. Stoga ga „elita“ mrzi, ali je sve poslušnija, što zbog straha od naroda, što zbog toga što i ona vidi da su u Srbiji uspostavljeni stabilnost i mir. Državnik Vučić je tačno ono što reč Državnik znači „Čovek-Država“. On hoće red i mir. To je jedino realno. Država je jedina zaštita narodu, i jedino sredstvo za očuvanje mira, razvoj privrede, negovanje tradicija, i duhovnog stvaralaštva. Vučić slobodno može da ponovi reči proskribovanog, ali velikog učitelja svih Državnika, Makijavelija: „Volim svoju otadžbinu više nego sebe“.

Kada je Vučić došao na vlast, zatekao je zemlju koja odumire. Centralizovao je i stabilizovao državu, uspostavio je političku vlast nad ekonomijom, uspustio se u borbu protiv korupcije, uzdigao je najvažnije državne institucije, uspostavio je strateško partnerstvo sa Rusijom i Kinom, a nastavio strateško partnerstvo sa EU i SAD. Izborio se za dostojanstvo „malog“ čoveka. Zaposlio je stotine hiljada građana, ranijih tranzicionih gubitnika. Izgrađuje Srbiju uzduž i popreko, dovodi strane investitore, i posle godina iskušenja, podigao je plate i penzije. Zbog toga ga vole građani Srbije, pre svega obični ljudi.

Sve što sam naveo uzrokuje zavist i mržnju Vučićevih malobrojnih, ali uticajnih protivnika i želju da ga bukvalno likvidiraju (šta je drugo napad u Srebrenici, nego pokušaj ubistva?). Ne praštaju mu uspeh, a njihova nemoć samo povećava njihovo zlo. Ne prežu od stalnih napada na Vučićevu porodicu, posebno na njegovu decu. Napadi će trajati celog njegovog života. Takva je sudbina Državnika. Dok oni besomučno vređaju i omalovažavaju Vučića, on je prema njima sve pitomiji. Vučić je dobronameran i pomirljiv. Ne želi da ih napada, pruža im ruku saradnje. Liči na strpljivog učitelja suočenog sa gomilom nestašne dečice. Ponekad im podvikne. Napadaju ga „nabeđene veličine“, sujetni mediokriteti, patuljci sa naslovnih strana. Zbog toga Vučić deluje još gorostasnije.

Od Vučića treba učiti kako se živi Država, kako se ostaje uspravan, kako se čuva obraz i dostojanstvo nacije. Da sve ima vrednost, ali da svaka vrednost nema cenu. Na vidiku srpskog političkog života Vučić je odavno tu, samo je trebalo da sazre i vreme i ljudi, da se on lično uzdigne od političara do Državnika. U ovih osam Vučićevih godina, Srbiju uvažava ceo svet, otvorena su joj sva vrata Istoka i Zapada. Vučić je osoba koja svojim umećem delovanja i htenja, briljantnosti uma i rasuđivanja, ogromnom ljubavlju koju neskriveno ispoljava za Državu, otvara oči svima da jasno vide da pred sobom imaju Državnika. On je Državnik koji je od Srbije napravio zemlju u kojoj je zadovoljstvo živeti, u kojoj ima mesta za sve, i iz koje se neće odlaziti nego će se u nju vraćati. Vučić zna i ume da od Srbije napravi državu po meri svih građana, da pomiri različitosti, da naša kultura, tradicija i multietničnost, budu naša prednost, a ne kamen spoticanja.

Novi politički model

Podrška srpskog naroda predsedniku Vučiću i svojoj Državi zasnovana je na „legitimitetu delovanja“. Jednostavno rečeno, predsednik Vučić isporučuje narodu očekivane dobrobiti. SNS kao da kaže „možemo upravljati samo dok imamo ekonomske rezultate“. SNS poseduje „vezivno tkivo“ za dodir za narodom. SNS poseduje institucionalna rešenja za postizanje saglasja o nacionalnim prioritetima. U Srbiji sve više vlada meritokratija, koncept po kome su ekonomska dobra i politička vlast povereni pojedincima na osnovu talenta, pregalaštva i ostvarenja (meritokratija je vođstvo zasnovano na nadarenosti, inteligenciji i drugim bitnim veštinama, a ne na nasleđu (aristokratija), bogatstvu (plutokratija) ili volji većine (demokratija)).

Postoje jasne naznake nastajanja novog političkog modela u Srbiji. Taj model sa uspehom, već duže vreme primenjuju i Kina i Rusija. Uz manju ili veću saglasnost, danas se vidi da države koje vode i nadziru svoju sopstvenu privredu, koje sprovode etatizam, stoje daleko bolje od onih privrženih razobručenom neoliberalnom kapitalizmu. Kao dobitna kombinacija za dve od tri, najmoćnije države, pokazuje se kombinovanje „kapitalizma sa ljudskim licem“ kao ekonomskog ustrojstva, i takvog političkog ustrojstva, uz ubedljivu dominaciju jedne „stranke države“ ili „državotvorne stranke“. U svakom slučaju, Kina i Rusija, pokazuju kako jedan drugačiji politički model može biti uspešniji od zapadnog. Taj novi i uspešniji politički model sve više primenjuje Srbija. Novi model ustrojstva Srbije pored onoga što sam već naveo, podrazumeva: 1. Etatizam – jaku ulogu države. 2. Kapitalizam sa ljudskim licem. 3. Jednu dominantnu meritokratsku partiju.

Dobro je za Srbiju što će po svemu sudeći još dugo imati jednu dominantnu stranku – SNS, koja jača državu i daje joj stabilnost. To je dobro zbog toga što će SNS i dalje voditi Srbiju u jednom, najboljem pravcu. Srbija neće biti rastrzana i podeljena političkim nesuglasicama i neće stajati u mestu – ubedljiva većina će je voditi putem razvoja, stabilnosti i saradnje. Ako ostane čvrsta i jedinstvena, ako nastavi da razvija novi politički model, ako nastavi sa dosadašnjom borbom protiv korupcije, i uopšte, ako nastavi da reči pretače u dela, kao do sada, Srpsku naprednu stranku neće ništa moći da ugrozi. Ne postoji bolja alternativa. Dokaz su dosadašnji rezultati vlasti Vučića i SNS. Putokaz su svakako i ruski i kineski politički model.

Članovi SNS, milioni birača SNS, kao i svi građani su so ove zemlje. Članovi i birači SNS su prosečni, normalni, obični građani. Da citiramo Tadeuša Ruževiča: „Njihovi sinovi otkrivaju Ameriku, ginu kod Termopila, umiru na krstovima, osvajaju kosmos…“. Čini se da Vučić i SNS, stalno imaju na umu ono što je Oskar Davičo rekao o Srbiji: „Ja znam sva tvoja lica, svako šta hoće, šta nosi, gledao sam sve tvoje oči, razumem šta kažu, šta kriju. Ja mislim tvoju misao za čelom ti u kosi, ja znam tvoja usta šta ljube, šta piju“.