Ode Miško u političare?!

Dozlogrdilo mu „da finansira druge“:

Vest koju je preneo jedan dnevni list ( „koji liči na nedeljni“) da će uskoro na svetlost dana izaći autobiografija Miroslava Miškovića pod nazivom „Ja tajkun“ nije ništa drugo nego direktna najava njegovog direktnog ulaska u politiku!?

Zapravo, ova knjiga bi trebalo da označi početak njegove kampanje, koja će se, po našem skromnom mišljenju, ( a valjda imamo pravo na to!?) završiti nekom Miškovićevom budućom direktnom kandidaturom na nekim od budućih izbora u Srbiji? Ko zna, kako je predsednik Vučić najavio, da će se u neko dogledno vreme – skroz povući iz politike – ne znači li to, da u toj činjenici „tajkun Miško“ vidi svoju šansu: za ličnu osvetu i političku promociju?!

Čovek rezonuje ovako: „ Ako je mogao onaj cirkusant Tramp da pobedi u Americi, i ako nije hteo da svojim parama i svojom popularnošću gura nekog drugog, zašto onda ne bih i ja to isto uradio? Mlađi sam, lepši, mislim i pametniji, iskusniji u politici, pa i u biznisu po balkanskim pravilima“…

Možda je tajkun Mišković u pravu, ni Amerika nije više ono što je nekada bila. Sećam se, ranih osamdesetih, kada je naftni magnat Ros Peron glatko izgubio predsedničku trku sa Ronaldom Reganom. A, kad su ga novinari upitali, „ zašto si išao u trku za koju si znao da ćeš sigurno izgubiti?“,  odgovorio im je lakonski: „ Meni nije ni bio cilj da postanem predsednik Amerike, nego da cela Amerika čuje i sazna za mene! U kampanji sam trošio svoje pare i nikome ništa ne dugujem“!

E, u ovom grmu leži „zec“: Miroslav Mišković ne želi više da „gura“ ničiju političku opciju, niti da ga stalno vezuju za pojedine, danas sasvim propale političare! Dovoljno je stekao „uz pomoć srpske političke elite“, da sad može da ide sam?!

Ne znam da li će to Mišković  ikada priznati, ali pokojni Radmilo Bogdanović mu je bio „prvi mecena“, kad je, po čika Radmilovim rečima „ uvozio balvane iz Bosne u Srbiju“!? Kod Miloševića je imao kratku političku avanturu, da bi se brže-bolje vratio u biznis. Tavorio je „sakriven u mišjoj rupi“ u vreme DOS-a i Zorana Đinđića, da bi novi uzlet i enormne profite stekao u vreme premijera Vojislava Koštunice i njegovih „ alavih političkih poltrona“, čiji se sudski repovi do današnjih dana vuku, sve od državnih institucija do sudskih kabineta – izazivajući prezir i gađenje srpskog naroda?!

Nije Mišković mnogo patio za nestankom sa političke scene Vojislava Koštunice i njegovih najbližih saradnika. Ukrcao se veoma brzo „ u žuti voz, koji nije na žalost otišao za Jumu“, ali je sa tada novopečenim „riđobradim tajkunom početnikom“ izuzetno  dugo uspešno sarađivao… Stvarno, niko do sada nije dokazao da li je sve to znao ondašnji „ svemoćni Boris“, ali je činjenica da se, kasnije, ipak  javno ograđivao od „ ondašnjeg gazde Srbije“?!

Da bi pre nekoliko godina, Miškovićeve snove o „ Srbiji kao šljivi koju će on da stresa i otresa kad god mu se prohte“, rasturio ondašnji prvi potpredsednik srpske vlade – dajući nadu građanima Srbije da ima šanse za sve nas! Istina, srpsko pravosuđe, strpljivo, ali sistematski tu šansu topi „  kao grudvu snega na vreloj plotni“…

Miško čeka i veruje, da njegovo vreme tek dolazi. Sanja dan osvete svima onima koji su se drznuli da mu „skinu krunu sa Potemkinove kraljevine“ i učine ga običnim smrtnikom i grešnikom. A, do tada, narod će čitati njegovu autobiografiju, o tome, kako je počeo, kako je možda i on „nosio gajbice“ do prvog miliona?! A, onda su „ političari i poslanici u Skupštini sve dalje odradili“…

P.S. Ako je tačno, kako je najavljeno, da će se knjiga zvati „ Ja tajkun“, znači li to,  da se Miroslav Mišković ponosi nečim čega se pametan i pošten stidi?

P.J.

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *