Odnosi političara i mafije kao zabranjena ljubav!

U Srbiji kao i u mnogim drugim zemljama postoji tajna veza ljudi iz politike i sive zone

Bliski susreti političara i mafije nisu izum Srbije i ne predstavljaju ništa epohalno što nije viđeno i što se ne viđa u modernom društvu. Taj odnos bi najpreciznije definisali kao zabranjenu ljubav! I jedni i drugi to hoće, ali svako na svoj način. Političarima dobro prija poznanstvo ljudi spremnih na sve, ljudi koji uživaju neskriveno strahopoštovanje, ali to žele tajno, bez prisustva očiju i ušiju javnosti…

Nasuprot njima, ljudi sa one strane zakona, takođe žele i traže svoje političke mecene, ali isto tako žele da bar neki, upućeniji znaju za njihove državne zaštitnike.

Nedavno je ovaj odnos aktuelizovao u čisto političke svrhe Alerksandar Vučić pismom specijalnom tužiocu za organizovani kriminal sa podacima ko je 2008. godine u elitnom restoranu iz Njegoševe ulice, „Prive“ sedeo sa tada slobodnim Lukom Bojovićem!? Javno je rekao i to, da je u pitanju visoki državni funkcioner i da će njegovo ime sam reći, ako se taj  ne obrati javnosti. Prošao je i rok, koji je Vučić sam sebi dao, ali nije javno saopštio ime državnog funkcionera. Rekao je, da će ga lično saopštiti specijalnom tužiocu za organizovani kriminal, kada ga ovaj pozove povodom pisma! I od tada ništa. Čak neki tvrde, da ni u pismu tužiocu nije naveo ime famoznog funkcionera koji je sedeo sa Lukom Bojovićem?!

Sloba se uzdao u Arkana, Draškovića štitili Giška i Beli, Velja bio prijatelj sa Boškom Radonjić, a Šljuka hteo u narodnjake…

U vreme komunizma, stare Jugoslavije ovih današnjih odnosa skoro da nije bilo. Između ova dva potpuno suprotna tabora ( možda samo slični po ogromnoj želji za sticanjem i poštovanjem…)  stajala je neprikosnovena Služba državne bezbednosti. Odnosno, ona je ta, koja je držala sivu zonu pod kontrolom i koja je iz njenih redova regrutovala posebno sposobne i hrabre za neke posle u „interesu naroda“. Tako da nije postajal nikakva direktna uzročno-poslednična veza političara i mafije. Sve se odigravalo izvan javnosti ali i realnog političkog života ondašnje zemlje.

GIŠKA I BELI

Prve i najbitnije promene u ovim, za jednu državu, za društvo u celini, itekako bitnim odnosima desili su se početkom devedesetih godina prošloga veka, tačnije, sa uvođenjem višepartijskog sistema u malu Jugoslaviju, odnosno u Srbiju. Tada vodeća opoziciona stranka SPO bila je veoma blizu da svrgne sa vlasti Miloševićeve socijaliste. U borbi za vlast Draškovićeva stranka je u svojim jurišnim redovima imala upravo ljude „ od zanata“, one koji znaju kako se vode demopnstracije, one koji su svoj zanat iskalili u dugim robijama na zapadu. U prvim redovima SPO-a ( setite se samo velikih demonstracija 9. marta 1991. godine)  bili su Đorđe Božović Giška i Branislav Matić Beli. Obojica iskusni prekaljeni borci. Obojica su ranije bili „ na vezi“ sa našom Službom, a tada su krenuli u osvajanje nekog novog sveta. Istina Giška se pre početka svog angažmana ispovedio u Voždovačkoj crkvi za sve ranije grehe, koje je počinio, i tako čiste duše krenuo u osvajanje demokratije. Nije uspeo, kao što nije uspeo ni njegov pobratim Beli. Služba nikada ne oprašta. Sa njima se mora do kraja… Nekoliko dana pred pogibiju u Gospiću Giška je bio kod Arkana:

– Eno ga, moj pobratim sedi u staroj srpskoj uniformi… Priklonio se on Slobi… – govorio je Giška prijateljima. On je izabrao drugu stranu i …

Stranka SPO je njihovom smrću mnogo izgubila. Godinama se potom rastakala da bi danas bila totalno marginalizovana. Drašković je u početku znao da ceni usluge Giške i Belog, da bi kasnije, kako je vreme prolazilo, sve se manje prisećao njih i njihovih zasluga. Baš kao i mnogih drugih momaka sa Voždovca. Na martovskim demonstracijama uz Gišku tada je bio jedva punoletni Knele i mnogo drugih, kojih danas nema među živima. Voždovčani su najskuplje platili cenu slobode i demokratskih promena u Srbiji. Bili su realna snaga i opasnost po režim i zato su na najrazličitije načine stradali u godinama opozicione borbe.

To je bilo vreme kada su i ostali beogradski, kako su ih tada u medijima zvali, žestoki momci, polagano počeli da se približavaju i drugim liderima tek formiranih opozicionih partija. Svako je u tom trenutku tražio svoju šansu za uspeh.  Dorćolci su stali uz DS, baš kao i tada vrlo poznati javnosti Surčinci.  Pojedincima iz stranaka je imponovala zaštita momaka na glasu, dok su ti mladići tražili u strankama novu šansu za uspeh. Ovoga puta na legalan i zakonit način sa pozicija ne fizičke, nego političke sile…

U to vreme moć Slobodana Miloševića, je bila zaista velika i on je svoje zaštitnike crpeo iz samo režima kojim je vladao. Tako je Radovan Stojičić Badža, kao komandant specijalnih jedinica bio njegov glavni pik, udarna represivna pesnica. Badža ga je „kupio“ iznošenjem iz jame albanskih rudara iz Trepče osamdesetih godina i on je za sve vreme demonstracija tokom devedesetih čuvao njegovu kuću i pazio na porodicu. Badža je bio glavna veza i spona Miloševića sa ulicom, mada skoro da za time nije bilo ni potrebe. Marko Milošević je jedno vreme imao čuvare sa beogradske kaldrme i družio se sa momcima koji su odgovarali za ubistvo Ranka Rubežića, po njihovom izlasku iz Zabele. A, naravno tih godina uz Badžu je bio i Arkan. Miloševićev režim je preko Badže takođe imao pod kontrolom i Arkanovu gardu koja je u tom trenutku bila veoma ozbiljna i spartanski disciplinovana vojna jedinica. Danas, posle 12 godina od ubistva Arkana, sve je više onih koji se pitaju da li bi bilo 5.oktobra da je Arkan ostao živ!?

Jedna od najkontraveznijih političkih figura od devedesetih na ovamo je sigurno Vojislav Šešelj. Pamtimo ga kao čoveka koji je početkom devedesetih vodio oštre političke polemike sa kolporterima oko Ruskog cara i Knez Mihajlove, koji su prodavali jedine opozicione novine kragujevačke „Poglede“ i prvi privatni list „Embargo“. Šešelj se posle razlaza sa kumom Draškovićem i osnivanja Srpske radikalne stranke žestoko verbalno sukobio sa Giškom. Prozivao ga je da je kriminalac, dok je Giška odgovarao sa „ gospođa Šešelj“!? Umalo da Šešelj to nije platio glavom prozivke na račun Giške, jer je jedan Giškin klinac hteo da ga ubije! Čekao ga je ispred kuće u Batajnici…

Čuven je i onaj TV duel Šešelja i Arkana u kome je vojvoda svašta javno rekao Željku Ražnatoviću. I kad su svi već mislili da je Šešelju mafija ništa ne može, suđenje za ubistvo Đinđića, po kazivanju nekih svedoka, otkrilo je njegove posredne kontakte sa klanom Dušana Spasojevića?!

Čuveni miting i kontra miting 1996. godine na Terazijama ostaće upamćen i po do tada neviđenom skupu i onih iz sive zone u različitim taborima. Jedni su bili sa opozicijom, drugi uz Slobu. U hotelu Moskva, gde je bio štab okupljenih Slobinih pristalica bila je i Mirjana Marković. Na istom mestu bila je i grupa momaka iz sive zone. Viđeni su Zvezdarac Bojan Petrović sa ekipom i još neki iz Čačka i Užica….

Po mnogima poslednji kum srpske mafije bio je Bosko Radonjić. Don Basko, kako ga je zvala njujorška mafija, čiji je i on bio deo pre mnogo godina – uživao je posebno poštovanje mnogih viđenijih političara modernog doba. Boško je bio dan i noć u svom lokalu u Zmaj Jovinoj ulici u centru Beograda. Znao je da priča, kako je kod njega navraćao na kaficu Mirko Marjanović u prolasku ka zgradi Progresa, koja je od njega bila udaljena pedesetak metara! I bili su kod njega Velja Ilić i drugi iz DOS-a, ambasadori… Svi su hteli da sa njim popričaju o nekim prošlim vremenima ali i da čuju njegove procene, jer je Boško Radonjić bio veoma dobro obavešten čovek.

Petoktobarske promene u Srbiji učinile su da aktuelni lideri DOS-a postanu privlačni za mnoge žestoke momke, posebno one koji se nisu do tada politički eksponirali. Za Sredoja Šljukića, Šljuku  tokom devedesetih se svašta pričalo: kako je njegova majka dobra prijateljica i u rodbinskim vezama sa Mirjanom Marković, pa mu zbog toga policija ništa ne može!? Naravno, ništa od toga nije bilo tačno. Ali, Šljuka je već krajem 2001. godine odabrao na koju će stranu: tako je viđen na jednom od mitinga DSS i NS  na Trgu Republike , kako stroji tik uz binu sa strane. Mnogima je to bio opominjući signal kome se priklanja Šljuka. Posle samo nekoliko meseci, pripadnici Zemunskog klana, ubili su ga na autoputu kod Sava centra.

Zaključak je jasan. Zaista su retki slučajevi javnih viđanja političara i ljudi iz sive zone. Uglavnom daleko od javnosti, mnogi i dan danas drže vezu na obostrano zadovoljstvo i jednih i drugih. Jedino na štetu javnosti, koja srećom o tome pojma nema…

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *