OSVETA EU TITOVIM UDBAŠIMA I UBICAMA (1)

Ubijao je i Kisindžer, Miša Wolf, pa nisu osuđeni!?

PIŠE: Predrag Peca Jeremić

Državni terorizam, ako se tako mogu nazvati  sve akcije tajnih službi u funkciji zaštite matičnog poretka, uključujući i najbrutalnija ubistva – raskrinkan je samo u  komunističkim režimima balkanskih zermalja. Posebno u Hrvatskoj i Srbiji, kao glavnim polugama sila moći u Titovoj Jugoslaviji, pogotovo posle njegove smrti.

Niujednoj drugoj zemlji sveta rad tajnih službi nije postao javan niti je postao tema rada državnih istražnih organa. Smenjivali su se partije na vlasti, ali rad svojih tajnih službi ostajao je i dalje tajna. Licemerno je danas tvrditi kako tajne službe i sa istoka i sa zapada rade po nekim svojim pravilima službe koje kontroliše, kako zakonodavna tako i izvršna vlast… Još je licemernije tvrditi kako svoje političke protivnike opasne po matični režim i ustavni poredak  nisu učutkivali i najbrutalnijim metodama…

Ali, samo su dvojica bivših udbaša, dvojica čelnika DB Republike Hrvatske izvedena pred lice parvde na sudu u Nemačkoj. Josip Perković i Zdravko Mustać su osuđeni na doživotnu robiju, jer su bili nalogodavci ubistva političkog emigranta, Hrvata, Stjepana Đurekovića, koji je ubijen u blizini Minhena, u garaži kuće u kojoj je živeo. Nemačka, odnosno njena kancelarka Angela Merkel je na najdosledniji način pokazala i dokazala da oni ništa ne zaboravljaju i ništa ne prepuštaju slučaju, pa iako su u okrilje EU primili svoje prvo balkansko čedo, Titovu Republiku Hrvatsku. Pod okriljem evrounijskog pravosuđa, priveli su pravdi one, za koje su sumnjali da stoje iza ubistva emigranta, gospodina Đurekovića, prema tvrdnjama upućenijih, saradnika Nemačke tajne policije ( zloglasne BND). Tako su Perković i Mustać postali prve žrtve evrounijske osvete Titovim udbašima. I nisu oni toliko marili da se, kako tako, namiri pravda, sazna istina ubistva Đurekovića na njihovom tlu –  već da pokažu i dokažu da se državni zločini isplate samo pod okriljem „velikih i moćnih“.

FOTO: www.pixabay.com

Nema niti će imati Balkan jednog Henrija Kisindžera koji je samo jednim šapatom na uvce neprijatelja iz Severnog Vjetnama da ne sklapaju mir sa vladom demokrate Niksona, u smrt oterati još  na desetine hiljada Amerikanaca, pa opet nekoliko godina kasnije će dobiti Nobelovu nagradu za mir. Da li treba reći i to, kako su američki predsednik Ford i Henri Kisindžer dali zeleno svetlo predsedniku Indonezije Suhartu da okupira Istočni Timor, gde su izvršeni masovni zločini? Kako je Kisindžer naveo i predsednika Niksona da se uplete u događaje u Čileu, da bi na kraju on neposredno rukovodio i holokaustom u Kambodži… Koliko god to nama sa ove vremenske distance  zvučalo neshvatljivo, jedan Kisindžer može konkurisati i  samom Polu Potu po broju ubijenih nevinih ljudi u Jugoistočnoj Aziji. Mada je njegova odluka o tajnom bombardovanju prouzrokovala smrt oko 600 hiljada seljaka u Kambodži, Henri Kisinddžer morao je već da bude priveden pravdi zbog počinjenih zločina protiv čovečnosti, kaže se i u tekstu prikaza Hidžensove knjige pod naslovom „ Milošević sa Menhetna“, objavljenom (u avgustu 2001) u njujorškom časopisu „Vilidž vojsu“.

Ni u jednoj drugoj zemlji sveta rad tajnih službi nije postao javan niti je postao tema rada državnih istražnih organa. Smenjivali su se partije na vlasti, ali rad svojih tajnih službi ostajao je i dalje tajna

Ali, Kisindžer i njegova konsultantska firma su decenijama unazad „brali dolare“ širom Amerike i sveta, a da niko ni danas ne sme da upre prstom na njegove zločine… Zato danas stradaju mali sitni državni činovnici „kozjih balkanskih ruta“, samo zato što su branili dostojanstvo svoga uređenja – ma kakvo ono bilo.

Ruka „evropske pravde“ nije stigla ni čuvenog „čoveka bez lica“, Markusa Mišu Volfa višedeceniijsku „alfu i omegu“ tajne službe bivšeg DDR-a, čuvene „Štazije“! Zna se da je iza sebe ostavio na stotine uspešnih tajnih operacija u kojima,  samo bog zna koliko je ljudi stradalo… Volf je umro u 83. godini. Kao slobodan čovek.  Rođeni Berlinac je prošao trnovit put do vrha tajne službe jedne od najjačih sila sveta, posebno u vreme hladnog rata. Bio je kažu ljubimac Jurija Andropova i kasnijih sovjetskih lidera… Zbog njega, odnosno, zbog zavrbovanog šefa kabineta Gintera Gijoma, jedan od vodećih svetskih političara sedamdesetih, čuveni Vili Brant je morao da podnese ostavku!? Jedan takav format u špijunaži, kao što je bio Miša Volf, u vremenu kada je svet bio jasno i debelo podeljen između istoka i zapada, između kapitalista i komunista – nije dočekao da ga iko prozove i poveže sa ijednim zločinom koji su činile ondašnje tajne službe (a priznaćete da ih je sigurno bilo i da niko to ne može javno demantovati, a da ne oseti bar malo stida i neukusa zbog izgovorenog, prim. aut.) Bio je slobodan i oslobođen da sedi i piše. Svoje memoare… Ali ne u tamnici, već u toploj sobi porodičnog doma u kome je i umro 2006. godine.

Neki tvrde da je bilo Zapadnih Nemaca koji su hteli ipak da izvedu na sud Mišu Volfa. Argumentacija onih koji su to sprečili je bila više nego ubedljiva: znali su da bi takvo nešto izazvalo pravu svetsku senzaciju koje ne bi bio poišteđen bivši niti ondašnji establišment ne samo ove zemlje… Miša Volf je mnogo znao i što je najbitnije bilo za njega – sve je mogao i da javno dokaže ili demonstrira. Njegove kolege sa Balkana niko i ništa nije moglo da zaštiti. Niti argumenti niti politička elita. Njihovi nalogodavci su odavno otputovali tamo gde su decenijama ranije slali svoje neistomišljenike i direktne protivnike. Sada je došao red na njih. Perković i Mustać će do smrti ostati u nemačkom zatvoru. Na doživotnu robiju u Belgiji, inkognito, bez ikakvog znanja naše javnosti niti naših državnih organa osuđena su trojica Srba. Dvojica navodnih saradnika srpske tajne policije i jedan bivši službenik…

– Hrvatska tajna policija posle donošenja ustavnih amandmana iz 1971. godine preuzela je odgovornost za delovanje protiv u svetu veoma jake ustaške emigracije – tvrdi naš sagovornik iz bivšeg SDB Jugoslavije, poznatiji pod nadimkom Žarki, koji je čitav svoj radni vek proveo u Beogradu. – Pokazali su se kao veoma uspešni i efikasni u radu protiv emigarcije, odnosno političkih protivnika, uključujući i likvidacije. To što se desilo Perkoviću i Mustaću, je slika novog svetskog poretka u kome više nema zaštićenih i u kojima vladaju nova pravila. Hrvatska je ulaskom u EU morala da prihvati i njihove pravne norme, pa su morali odmah da ih izruče… I svašta se dešavalo na tom suđenju…

FOTO: www.pixabay.com

Ante Nobilo, advokat bivših udbaša je u javnosti  govorio o strašnim nedoslednostima suda i zaista krajnje neprimerenom načinu vođenja postupka u kome se unapred znalo šta čeka optužene:

– Stjepan Đureković je bio politički emigrant, koji je prebegao u Zapadnu Nemačku u kojoj je ubijen 1983. godine – tvrdi naš sagovornik, takođe visokopozicionirani bivši udbaš. – Svašta se pričalo, šta je bio glavni razlog, odnosno motiv za njegovu likvidaciju…. Od toga da je znao za sve mahinacije Vanje, sina Mike Špiljaka u poznatoj firmi INA, do toga da je proneverio  velike pare, jer je i on radio u toj firmi, u marketingu, do toga da je znao  za neke mahinacije Miše Broza..Kako god da bilo, tek se Đureković veoma lepo smestio u Nemačkoj, pa je ubrzo postao i član njihove BND, tajne policije… Nije sasvim jasno, da li je on  njima koristio da im dostavlja ekonomske podatke iz Jugoslavije i INE, ili je bio klasični saradnik –špijun? Tek na suđenju je bio jedan zanimljiv detalj, kada je na zahtev odbrane otvoren dosije Djurekovića iz koga se videlo da je radio za BND i da je za nekoliko meseci zaradio fantastičnih 600.000 ondašnjim zapadnonemačkih maraka! Čak se i sudija brecnuo, koliko je para zaradio za tako kratko vreme… E, sad, bilo je i priča kako je Djureković tobože i pisao knjige protiv režima u Jugosalvije i njihovih vođa, opisujući detaljno i njihov raskalašni privatni život sa posebnim akcentom na seksualne bahanalije što nikada nije ni dokazano… Čak se Beogardom širila i angdota kako je sve to radio u stavri Boža Spasić u SDB-u u okviru kntrapropagandnog rata protiv spoljne emigracije i da je samo te knjige navodno potpisivao Djureković, a da pojma nije znao šta u njima i stvarno piše…

Tek posebna fama i danas vlada u javnosti ko su stvarne ubice Stjepana Đurekovića, koji je likvidiran u garaži kuće u kojoj je živeo, dvadesetak kilometara od Minhena?

– Ne, nikako to nije uradio Željko Ražnatović Arkan – bio je jasan i glasan Boža Spasić u jednom nedavnom TV intervjuu. – Po beogradskoj čaršiji ( a tu se sve dozna?!) pričalo, kako se Arkan lično hvalio da je ubio Đurekovića, što zaista nema veze sa istinom.

(nastavlja se…)

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *