OSVETA EU TITOVIM UDBAŠIMA I UBICAMA (3)

Doživotne robije pogrešnim ljudima!

Posle presude dvojici Udbaša iz bivše DB Hrvatske iz vremena stare Jugoslavije ( Perkoviću i Mustaću), u Beograd je stigla vest i da su srpski Udbaši i njihovi navodni egzekutori osuđeni u Belgiji! Da li se to EU i njeno pravosuđe ograđuje od jednog dela istorije Balkana i Jugoslavije i time otvara samo balkansku  Pandorinu kutiju zla, ne mareći da su to isto činili ili čine, ( ruku na srce) sve tajne službe sveta za i u ime svoje države i njenog ustavnog poretka.

U pitanju su, verujemo samo nijanse. A, dok i naši ne dobiju status zaštićenih i nedodirljivih izgleda da im predstoji duga i teška golgota dokazivanja da nešto nisu učinili makar i u ime svoje države čiji su službenici bili…

Podsećamo, ono što verujem, svi već znamo: Briselski sud osudio je pre nekoliko dana  Božidara Spasića, Andriju Draškovića i Veselina Vukotića za ubistvo Envera Hadrija koje se dogodilo u belgijskoj prestonici u februaru 1990. godine. Oni su u Briselu prvostepeno osuđeni u odsustvu na doživotne kazne zatvora zbog ubistva kosovskog aktiviste za ljudska prava Envera Hadrija 1990. godine.Andriju Draškovića i Veselina Veska Vukotića sud je proglasio izvršiteljima političkog ubistva koje je organizovala Udba, a Spasića naručiocem. Postupak je trajao 25 godina.

Enver Hadri, šef Komiteta za ljudska prava na Kosovu, ubijen je 25. februara 1990. godine, hicem u glavu, kada se oko 16.30 sati zaustavio na semaforu u belgijskom gradu Sen Žilu. Prema rečima nekoliko svedoka, napadač je otvorio prozor sa suvozačeve strane i ispalio hitac. Hadri je preminuo dva sata kasnije u bolnici.

„A šta reći………nema veze ali vest je vest“, bio je prvi komentar penzionisanog inspektora Službe državne bezbednosti Božidara Bože Spasića, na njegovom Fejsbuk profilu, povodom vesti da ga je, zajedno sa Andrijom Draškovićem i Veselinom Vukotićem, briselski sud osudio za ubistvo Envera Hadrija 1990. godine.

Istraga je navodno  pokazala da je u pitanju političko ubistvo Hadrija, nekadašnjeg predsednika Pokreta za ljudska prava. To ubistvo navodno je organizovala UDBA. Prvostepena je presuda, na koju se osuđeni  mogu žaliti.  Presuda bi po žalbi mogla da bude ukinuta, preinačena ili potvrđena, a izvršenje može da se traži po pravosnažnosti osuđujuće presude.

Međutim, Ustav Srbije zabranjuje izručenje sopstvenih državljana zemljama sa kojima nemamo bilateralni ugovor koji bi to dozvolio.

Ministarka pravde Nela Kuburović potvrdila je da Belgija za sada nije poslala zamolnicu za njihovo izručenje, napominjući da, sve i da takva zamolnica stigne, Srbija i Belgija nemaju ugovor o međusobnom izručenju državljana, tako da bi Belgija zapravo mogla da traži samo izvršenje pravosnažne sudske odluke.

U slučaju da presuda bude ukinuta po žalbi i naloženo novo suđenje, Srbija bi mogla da traži da se suđenje ponovi u našoj zemlji, a tu opciju tražiće, kako je najavio, i Vukotićev branilac Zdenko Tomanović.  On je odmah u komentaru na presudu saopštio da će zatražiti od srpskog Ministarstva pravde da se založi da Belgija ustupi Srbiji to suđenje, tvrdeći da postoji niz nepravilnosti u procesu koji je vođen u Belgiji.  Tomanović je podsetio da je Vukotić zbog sumnje da je učestvovao u ubistvu Hadrija proveo u pritvoru u Briselu tri i po godine dokazujući “nezakonitost i neverodostojnost dokaza” protiv njega, nakon čega je 2009. godine pušten na slobodu.

Naravno, ako slučaj ubistva Hadrija iz 1990. Godine nisu uspeli da do reše, srpska javnost se pita kako su to sada uspeli, posle punih 26 godina od tog slučaja…Prošlo je više od četvrt veka od ovog slučaja… Osuđeni su pripadnici jednog sasvim drugog sistema, koji više ne postoji, jer ne postoji ni država čiji su oni bili službenici i građani… Po, bivšem radniku SSUP-a Jugosalvije, Božidaru Spasiću, prvooptuženom, kao nalogodavcu ubistva Hadrija, sve je počelo  posle svedočenja zaštićenog svedoka C26 pred Haškim trubinalom protiv Slbodana Miloševića…
U svedočenju pred Haškim tribunalom taj zaštićeni svedok je tvrdio kako je radio u kockarnici kod Veska Vukotića u hotelu „Park“ u Novom Sadu. Čak je tvrdio da je bio i neki direktor, ako se dobro sećamo njegovog svedočenja, mada postoji i video snimak…U opširnom i pikantnom  kazivanju  ovaj svedok je pričao kako je Vukotić bio blizak političkom vrhu zemlje, pa i samom Miloševiću. Tu su navodno dolazili političari, sportisti, biznismeni i kriminalci. Čak je tvrdio da je jednom prilikom i lično Milošević bio kod Vukotića u Novom Sadu, ušta će, ruku na srce, malo ko poverovati u Srbiji? Posebno oni koji su lično poznavali i jednog i drugog.  I tokom davanja izjave pred sudijama Haškog tribunala, zaštićeni svedok je u jednom trenutku spomenuo, kako mu je Vukotić, onako, u polurečenici rekao, da je on lično ubio Hadrija u Briselu?!

Eto, to je bila ona inicijalna kapisla da krene ponovo priča o ubistvu Envera Hadrija u Briselu 1990. Godine i što je sada rezultiralo presudom po kjoj smo ja, Vesko Vukotić i Andrija Drašković osuđeni na doživotnu robiju! – tvrdi Boža Spasić. – Ljudi, pa Vukotića sam upoznao tek 1992. Godine i to kada sam radio u kabinetu Brace Kertesa: pozove me on i kaže „ dođi u moj kabinet da te upoznam sa jednim čovekom?!“. Uđem unutra, čovek mi pruža ruku i kaže: „ Ja sam Vesko Vukotić“! Znajući o njemu sve što se ranije dešavalo, samo sam rekao: „ A, ti si Vukotić“… I to je to. Posle su mi govorili, da u beogradskoj policiji ima neka zabeleška Bižića, po kojoj me je on upoznao sa Andrijom, što je mislim sasvim neka nebuloza…. Niti se sećam toga da je ikad bilo… Biža je bio sposoban policajac, možda i najbolji u beogradskoj policiji, ali je spletom svih tih okolnosti zaglavio zatvor, posle slučaja „Nana“ i time je izgubio posao… Moram da kažem i to, da je u prvi mah briselska policija ovaj slučaj okarakterisala kao obračun političkih emigracija i dugo ga je kao takvog i vodila. Znači, nikada ništa od njih nije stiglo našem pravosuđu sa ikakvim  naznakama da naša država, odnosno pojedinci imaju u tome bilokakvog udela… Ovde se verovatno radi o privatnoj tužbi njegove ćerke Teute, koja stoji u belgijskom sudu i o kojoj ja ništa ne znam, a sama vest da sam osuđen prosto me je iznenadila i mogu da kažem da je plasirana samo da bi bila plasirana“, rekao je Spasić nakon što je vest objavljena u svim srpskim i regionalnim medijima.

Spasić je takođe rekao novinarima da je u Beogradu, 2007. godine, boravila briselska kraljevska policija u vezi sa slučajem Hadrija, ali da su sve što su znali u tom trenutku bila samo nagađanja. Spasić je potvrdio da je svojevremeno saslušan o tom slučaju, ali da mu je još tada rečeno da nikakvih dokaza protiv njega nema.

Takođe je negirao poznanstvo sa Draškovićem i Vukotićem.

On smatra da nije slučajno to što se ovaj slučaj pojavio u javnosti sada, kada se osniva Specijalni sud za ratne zločine OVK, kao i da je „simptomatično“ to što su belgijske vlasti već imale u pritvoru i Draškovića i Vukotića, ali da im tada nije bilo suđeno za ovaj zločin?! Tačnije, ni Vukotić,niti Drašković nisu izručeni Belgiji, iako je to zvaničnim putem traženo, već je Vukotić izručen Srbiji I Crnoj Gori, a Drašković Srbiji, tako da su obojica izbegli belgijski zatvor i suđenje sa, sada je jasno, sasvim izvesnim krajem za njih. U svemu ovome nazire se još jedan strahoiviti uticaj pravosudnog sistema Nemačke. Belgija je relativno mala zemlja ne toliko obučena I spremna da se bori protiv bilo koje vrste kriminala I akcija tajnih službi iz Evrope I sveta. Poučeni I podstaknuti iskustvom nemačkih istražnih organa, koji su već osudili Titove Udbaše – započeli su svoju akciju raščišćavanja istorijskih zabluda i misterija.

Ipak, Božidar Spasić radnik SDB Jugoslavije  je bio sve samo ne običan građanin. Kao dete saveznog policajca izgleda da mu je put bio predodređen da nastavi očevim stopama. Na mnogim mestima ćete naći komentare, da Boža Spasić nije bio čovek SDB koji je sprovodio radikalne mere, odnosno naređivao da se one sprovedu po direktivi „ onih odozgo“, iza Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka zemlje.

Za razliku od  drugih kolega i drugih mnogo opasnijih zadataka, Božidar Spasić je bio veoma vešt u sprovođenju propagandnog rata i kontrapropagandne diskreditacije političke emigracije, posebno ustaškog pokreta u Evropi, Americi i Australiji… Sam je više puta javno priznao kako je svojim ubačenim  ilegalno odštampanim  novinama sejao pometnju posebno među ustaškom emigracijom u Americi i Australiji.

Odštampam ja njihove novine tobože, mislim da su se zvale „Ustaška mladež“, i ne mogu više svega da se setim – priseća se Spasić. – Jednom, drugi put, treći i onda oni dignu ruke od tih novina, jer sam uneo takvu pometnju da više niko nije znao šta su prave a šta lažne novine. Cilj je tako postignut. Uspeli smo. Ljudi, laici, pa i sudije, koje su eto osudile Perkovića i Mustaća, a kako saznajemo u Belgiji i mene za navodnu orgfanizaciju ubistva Envera Hadrija, da se to tek tako radilo: sedimo i odlučimo sad da nekoga ubijemo. Gluposti. Teške gluposti i neznanje. Pa, za i najmizerniju akciju „preko“ su sati i sati dogovaranja, neprespavanih noći… Ja sam se bavio sasvim drugim stavrima, pa me je zaista mnogo iznenadio poziv posredstvom međunarodne pravne pomoći da dam izjavu o slučaju ubistva Envera Hadrija u Briselu u martu 1990. godine. Tražio sam da prevedu poziv na srpski jezik, na ćirilicu, što je i učinjeno. Javim se ja sa advokatom, svojim sinom Srđanom u naš sud po zamolnici iz Brisela. Koliko sam shvatio, sve je počelo po zahtevu Teute Hadri, njegove ćerke, ali da i ne vidim optužnicu, izvedene dokaze i da me tek tako osude… Strašno. Odem kod sudije Labudovića, on otvori predmet po zamolnici i prstom mi prijateljski pokaže: obrati pažnju, sve je bazirano na svedočenju zaštićenog svedoka C26 na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu. Tako je počelo…

Savet nalogodavac likvidacija političkih protivnika

Sve odluke o likvidaciji političkih emigranata i neistomišljenika donosio je osamdesetih godina Savezni savet za zaštitu ustavnog poretka. Predsednik je bio prvo dr Vladimir Bakarić, potom Milka Planinc, Stane Dolanc i Bogić Bogićević.

– Prvo političko ubistvo koje je SDB izvršila bilo je ubistvo Jovana Barovića, koji je pregažen kamionom. Dolanc je prvi za likvidacije koristio ljude iz podzemlja. Ostala ubistva su zataškana – priznao je jednom prilikom Duško Karić, penzionisani pukovnik SDB.

 

 

 

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *