Pismo Embargu: Država mora stati na put hobotnici koja uništava Energoprojekt?

Dobroslav Bojovic sa 52% vlasništva u Energorpojekt Holdingu a.d. i nedovršenim preuzimanjem radi šta hoće dok se država i dalje “pravi da je mrtva”.

Bojović pritisnut dugovima bankama, ali što je bitnije i “solarnim” pozajmicama miliona evra od ljudi iz Bojovićeve „rezervne domovine“, koji ne praštaju da se “zelena kamata ne plaća i dug ne vraća”, krenuo je u avanturu preuzimanja Energoprojekta, verovatno nemajući puno izbora i strahujući da svi poverenici ne otkriju da je očajnik bez evra i dinara. “Ničija nije gorela do zore, pa neće ni Bojović moći da opstaje na prevarama”.

Prve odluke Bojovićevog Nadzornog odbora, u kojem su sve njegovi plaćenici, su da se sve tužbe koje je smenjeno rukovodstvo Energoprojekta pokrenulo pred nadležnim sudovima, povuku. Naravno to uključuje i povlačenje tužbe za poništaj kriminalnog ugovora o prodaji prava na izgradnju 250.000 m2 u Bloku 26 za simboličnih 6,5 miliona evra.

Konačno, preuzimanjem 52% upravljačkih prava i sa 100% svojim Nadzonim odborom, bez ijednog predstavnika državnih 33,48% akcija, Bojović može da dovrši „otimanje najatraktivnije gradjevinske lokacije na Novom Beogradu“!

Iako još nije ni završio preuzimanje zavisnih društava Entel, Oprema, Industrija, niti je prodao Garant za koji mu je Narodna banka Srbije uskratila pravo upravljanja, zato što ne ispunjava finansijske i moralne kriterijume NBS, to ga ne sprečava da krčmi imovinu Energoprojekta.

Novo rukovodstvo tu ne moze ništa, jer nije ni izabrano da misli već da radi po nalozima Bojovića i njegovih partnera Zorane Mihajlović, Slaviše Kokeze i još nekih…

Bojović još nije objavio bankrot i nestašica novca ga tera da ponovo osmišljava nove prevare uz pomoć svojih saradnika. U mreži raznih ljudi na raznim pozicijama koji učestvuju u ovom nezakonitom poduhvatu, čini se da je dotična gospodjica Ilijana Stamenković, koja je “doktorirala prevare” tokom tajkunskih privatizacija, dok je radila u Agenciji za privatizaciju, jedna od glavnih kreatorki sumanutih ideja koje Bojović pokušava da sprovede u delo uz pomoć advokatske kancelarije Nevene Veselinović. Gospodjica Ilijana je tokom udarnih godina privatizacionih “muljačina“ vežbala “in vivo” sa Bojovićem i raznim drugim „privatizacionim likovima“, uglavnom iz resora švercera tokom sankcijskih 90-tih, kako da se bez para i na prevaru, preuzme neka firma sa velikom imovinom u nekretninama, uništi biznis, jeftino rasteraju zaposleni i prodajom imovine povrate minimalna uložena finansijska sredstva i potom još i mnogo zaradi?

Dobro organizovana mreža pomagača uključuje i drugog važnog aktera u realizaciji plana rasturanja Energoprojekta naočigled i države i javnosti, Prof. dr Zorana Djerkovića, vlasnika „Tezoro brokera” i još nekoliko firmi, kojeg je Bojović uvukao u celu sagu oko Energoprojekta obećavajući mu dobru zaradu i pre svega vraćanje duga iz ranijih privatizacionih poduhvata. Djerković je ključni igrač koji je preko svog zemljaka i prijatelja prof. dr Predraga Dedeića, predsednika Komisije za HoV, trebao da sredi preuzimanje i Holdinga i zavisnih društava po što „mizernijoj“ vrednosti. Bio je zadužen i da kupuje jeftine akcije, dok je Komisija za HOV pet meseci simulirala da zakonito istražuje organizovanu grupu firmi i Bojovića. Glavni posao prof. Djerkovića bio je obezbedjenje saglasnosti Komisije na nezakonite procene vrednosti akcija zavisnih društava koje Bojović mora takodje da preuzme.

Vežbalo su u prošlosti, sticala iskustva: preuzimanje sa rasturanjem raznih manjih firmi koje su bile na staklenim nogama I lak plen posle decenije sankcija i bombardovanja. Pod „oblandama” re-inženjeringa i re-struktuiranja, preko sistema pomagača u sudovima, tužilaštvu, policiji, specijalnom tužilaštvu, Komisiji za HOV i Agencijama, korišćenjem fantomskih firmi koje propiraju “crne pare” i prekograničnih firmi koje glume “strane investitore”, sve se efikasno završavalo, a da niko nije otkriven ili kažnjen za kriminal koji su činili. Slobodu su plaćali parama, stanovima, uslugama, čime god – sistem je funkcionisao, enormno se obogatili, a na ulicu su oterali hiljade radnika.

Tako Bojović nije odgovarao ni za rasturanje GRO “Napred”, ni za “varanje poštenih radnika, ni za prevaru manjinskih akcionara” u GP Napred a.d. i Napred razvoj a.d. Radnike je otpuštao po planu koji je osmislio Bojovićev pomoćnik za pravne i kadrovske poslove, Aleksandar Šćekić, takodje zemljak,(mada je mnogo bitniji podatak da je Šćekić nekada bio načelnik PU Beograda za privredu). Tako je Bojović mogao u Centralnom registru za hartije od vrednosti gde mu je radila sestra Nada Bojović, da “potkupi nekoga” i isplati male akcionare GP Napreda i Napred razvoja i to po nekoliko puta manjoj vrednosti akcije, i da još uvek uspešno koči presude sudova koje će ga obavezati da ih obešteti sa oko 7 miliona evra. Ni jedna krivična prijava koju su bivši radnici Napreda podneli protiv Bojovića nije procesuirana, pa ni ona kada je sa računa Napreda na svoj privatni račun Bojović prebacio 8 miliona evra! Nije odgovarao ni za kriminal sa pranjem miliona evra preko Hypo Alpe Adria banke. Bivši policajac Šćekić mu je zlata vredan.

Da bi prevaru preuzimanja Energoprojekta mogao da izvede, udružio se sa verovatno najkorumpiranijim ljudima bliskim SNS-u i još nekim istaknutim pojedincima, koji su po oprobanom modelu “rekao šef” u sve uvukli i razne druge. Tako je obezbedjena i podrška “naivne” ministarke Zorane Mihajlović “koju je u sve to uvukao nevenčani muž”. Tako je počela javna promocija velikog gazde Bojovića, koji je saterao državu u mišju rupu i postao veći šef od šefa.

To samo govori da je Zorana Mihajlović konačno našla finansijere koji mogu da je izguraju i na mesto premijera i predsednika koje gotovo “bolesno” priželjkuje. Zato joj i ne pada teško da laže zajedno sa Bojovićem javnost, u providnim košuljicama i sa Šanel torbicom. Odavno je svoje ministarske obaveze prepustila implatiranim bivšim policajcima, bivšim tužiocima i bivšim advokatima, koje su joj doveli u ministarstvo, da bi se obezbedilo nesmetano pljačkanje državnih para namenjenih izgradnji puteva.

A, ko je novi generalni direktor, Stojan Čolakov koji o vlasničkoj promeni govori kao o običnom dogadjaju koji nije vredan pažnje i slepo izvršava naloge Bojovićevog Nadzorng odbora i brzo je zaboravio principe na kojim Energoprojekt posluje i opstaje.

Čolakov je u Energoprojektu radio na raznim rukovodećim funkcijama i ranije je slovio za čoveka koji nema dobro mišljenje o Bojoviću, a bio je u otvorenom sukobu sa menadžmentom Energoprojekta u periodu od 2003 – 2010., s generalnim direktorom Vladanom Pirivatrićem i njegovim zamenikom Miodragom Zečevićem, koji su u akcionarstvo Energorprojekta i u uveli Bojovića i nezakonito mu prodali prava na izgradnju 250.000 m2 na lokaciji Bloka 26 na Novom Beogradu preko puta Palate Srbija za mizernih 6,5 milona evra. Pali su, kada su pokušali da Bojoviću prodaju za 2 miliona evra, Energoprojektovu poslovnu zgradu u Moskvi koja je vredna oko 20 miliona evra i kada su sa razlikom u parama trebali da udju u preuzimanje Energoproejkta. Taj plan je 2010. g. propao, jer su u državi preovladali državni interesi.

Dok su Pirivatrić i Zečević vodili Energoprojekt, Bojović i Zečević su postali nerazdvojni i od 2010. kuju planove kako da se dočepaju Energoprojekta. Nisu uspevali godinama da ostvare svoje namere dok nisu preko Crvene Zvezde i Zečevićevog zeta Džajića ubacili Bojovića i njegovog kuma Babovića u Fudbalski Savez Srbije, gde su ova dva tajkuna lako animirala Slavišu Kokezu da im pomogne da preuzmu Energorpoejkt i zajedno zarade milione. Problem je što taj plan porazumeva da u prvoj fazi unište sve poslovne aktivnosti i oteraju zaposlene, kako bi posle nemilice arčili imovinu Energorprojekta vrednu oko 200 miliona evra i prodavali je na parče.

U tu svrhu postavili su i Nadzorni odbor u krnjem sastavu koji je odmah počeo da donosi krnje i nezakonite odluke. Za generalnog direktora je postavljen Stojan Čolakov kojeg u Energoprojektu malo ljudi ceni, jer je i 2010. godine pokušao, doduše tada sa podrškom Demokratske stranke, da se dočepa funkcije generalnog direktora i uvede politiku u Energorpoejkt. Kako se Čolakov “kod kuće” oseća jedino kada su u pitanju projekti niskogradnje, i tada je nudio saradnju žutima na izgradnji puteva i Dušanu Petroviću, koji je bio zadužen za taj resor iz senke, jer je ortoped Dulić bio ministar gradjevine. Sada je te „putarske“usluge ponudio Bojoviću, Kokezi (koji je sada cest gost Energoprojekta) i još nekima i eto ga na davno željenoj funkciji.

Pored ogromne imovine Energoprojekta u zemlji i inostranstvu koja je sva u planu skore prodaje, ovo kriminalno udruzenje ogromnu priliku vidi da izgradnjom stanova na lokaciji Bloka 26 koju su Pirivatrić i Zečević prodali Bojovićevom Jopag Invest AG iz Svajcarske za mizernih 6,5 miliona evra, krisćenjem investicionog kapitala iz sivih tokova i pljačke države, jer ta “zlatna koka” od lokacije može da im donese 100-njak miliona evra čistog profita i mogućnost da „crne“pare „obele“.

Iako prvi čovek Srbije sve ovo vidi, izgleda kao da prikuplja snagu, da se pored brojnih važnih državnih obaveza, koje su nikad važnije za Srbiju, razračuna sa izdajicama u svojim redovima! Dok on rešava budućnost Srbije,Kosova i Metohije, oni besomučno pljačkaju javna preduzeća, koristeći se magičnom sifrom – “rekao šef” ili “rekao Bata”.
Da li će se i kada zaustaviti uništavanje poslednjeg srpskog brenda u svetu sada zavisi samo od drzave i ljudi koji znaju kakav kriminal i koji kriminalci su na delu.

Grupa radnika EP Holdinga a.d.

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *