Probuđeni Beo Grad!

Decenijama je Beograd bio poprilično  olinjala  uspavana lepotica na obali dve reke: sumoran, siv, sa kojekude izvađenom turskom kaldrmom, sa skadarlijskim duhom jedine, ali dosta pohabane starine,  iza koje su izvirivali  starozidani  fragmenti dorćolskih starih vremena…

Sa snimanja serije o Nemanjićima: gradski menadžer Goran Vesić i zamenik gradonačelnika Andreja Mladenović

Iz tog sivila, kao iz ponora ka nebu su se samo izdvajali velelepni graditeljsko-arhitektonski poduhvati nekdašnjih neimara, donatora i humanista. Zadužbine su u tom sivilu bile jedina  duša ovoga grada,  putokaz  koji je svaki putnik ili namernik to morao videti. Više zadužbinarima nego i samim zadužbinama divili su se ne samo putnici namernici. Već i sami Beograđani. U znak večnog sećanja da su nekada u ovom gradu, u ovoj zemlji živeli bogati ljudi, pravi srpski domaćini – koji su eto nešto veliko  ostavili svom narodu. Večni neimarski  spomenik. Znak poštovanja, dobrote, humanizma i ljubavi prema svom narodu, prema građanima.  Pa i prema pravom dobrom iskrenom srpskom  težaku, što se u anteriji i opancima popeo uz Balkansku do Terazija ili uz Nemanjinu do Slavije! Ej, stigao u veliki Beli Grad. Ushićen i zadivljen godinama je  unucima u nekom selu Šumadije pričao: „Ej,  video sam Beo Grad.

I tako je Beograd, onih silnih decenija u vreme Tita, bio  učmao u slavopojku nekakve balkanske metropole, u kojoj niko ništa nije menjao, niti oduzimao, ali ni dodavao. Samo su se natpisi menjali. Umesto tabli sa natpisima radnji  starih bogatih beogradskih i dođoških porodica – sada su nam bole oči  firme „radnika i seljaka“! U starim zdanjima još od Turaka i Austrougara, sada su bile fabrike… Istina nicale su i nove. Titove „radionice“ …

Nošeni radničkim socijalističkim parolama, u Beogradu se samo gradila radnička naselja, stanovi za izbegle sa sela, seoskih imanja i četničkih šuma. Doduše i Sava centar i hotel Interkontinental, poslovna zadužbina Borke Vučić i Rokfelerovog kredita!  Usput, sagradio se i tek po koji spomenik, sećanje na slavnu borbu protiv fašizma, narodnu revoluciju i komunističku pobedu.  Tek, da se ne zaboravi. Zbog mladih,  da nauče i zauvek zapamte – ko je  patriota, a ko izdajnik. Ako smo čitali „Seobe“, morali smo da zapamtimo i deobe! Cokule i kožni mantili su uterivali strah kolebljivcima i sumnjivcima!  Bili su poštovaniji  od oca i majke, brata i sestre. Policija je iznuđivala priznanja  hamletovskim (u)biti ili ne (u)biti : „ Ako si za Tita i partiju, onda priznaj…“.  Ubeđivao me je davno,  doajen beogradske policije, od pre nekoliko godina, pokojni Mele Jovanović.

Beograd se odužio Borislavu Pekiću

I oterali su Beograđani Tita u magacin, komuniste, samo u pojavljivanja za 25.maj, ali se Beograd opet nije promenio. Oni koji su prvi nasledili komuniste na vlasti – presvučeni u svilena odela imali su preča posla: da se bogate. Da otimaju državno i društveno. Beo Grad je „pod njima“ postao još sivlji, pogleda mrkog… Umesto šinjela i cokula, njenim kaldrmama  truptao je „neki“ narod, pa i Beograđana: tražili su nešto, a ni sami nisu znali šta? Nisu ni znali  kako do toga da dođu? I dobili su ono što su i tražili: dosmanlije, 18 nezajažljivih srpskih aga! Raja nekada nije mogla da  trpi četiri turske age! Zamislite kako je tek bilo sa njih 18, pa još domaćih? Razvučeno je sve što se moglo ukrasti, odnosno, kako se to kod nas  zvanično govorilo –„privatizovati“. Izrasla je nova kasta, golanfera-milionera! U belim čarapicama, raskopčanih košulja do pupka…

I trebalo je opet više od deset godina da prođe, dok u Stari dvor nisu ušli  neki novi ljudi, neke nove snage – sa kojima se i Beograd probudio! Kako? Zašto? Zato što njima, koji, ruku na srce, daleko da su bezgrešni, nije prioritet bila krađa, lično bogaćenje i sakaćenje Beograda – nego želja da se ovaj grad učini stvarno  lepšim i boljim.

Da se ona uspavana lepotica probudi, da Tesla, Pupin, Milanković, Pekić i brojni drugi  dobiju svoje mesto pod ovim suncem. Pravi  simboli probuđenog grada. Beo Grad je počeo da živi, da se popravlja i oporavlja. Nova zdanja, vrtići, škole, obdaništa, bolnice, kulturne ustanove, trgovinski lanci… Vratili smo se i svojoj istoriji, svojim korenima: Nemanjićima…

Beograd na vodi! Zar je bilo bolje što se decenijama uz Savu, tik iza Autobuske stanice, u koprivama i đubrištu  skupljali beskućnici,  pijanci, manijaci i čopori pasa lutalica. Tuda normalan čovek nije smeo noću…

Dušebriznicima i dežurnim pljuvačima izgleda da još nije jasno: u Londonu, Parizu, Rimu, Moskvi ne kumuju samo stanove i lokale domaći, meštani, nego ljudi iz celog sveta. Iz biznisa ili iz čistog provoda i zabave! Hoće da i tu imaju svoj stan, svoj lokal! I zato treba da imamo tako nešto, za ponudu svetskim bogatašima…

E,  znam koliko nas sve nerviraju zastoji u saobraćaju, gužve…Uvek ono čuveno pitanje: „ Pa gde baš sada rade?“.   Radi se  nešto što je trebalo davno da bude urađeno!? Ali nije! E, sada mora. I moramo biti strpljivi. I jesmo. Treba dosta vremena da se vrati duša ovom gradu – duplo više od onih koji su mu je „do juče“ oduzimali.

P.J.

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *