Profesor ekonomije – Danijel Cvjetićanin

Srbija očekuje više od digitalizacije

„Digitalizacija“ to je čarobna reč ovog perioda. Softverski inžinjering, „aj ti“, baze podataka, to su čarobne reči koje privlače studente ali i političare u predizbornim kompanijama pa i u svojim govorima, kao što je to uradila gospođa Brnabić. Naravno da je digitalizacija važna reč naročito za vladu Srbije koja u tome najviše zaostaje možda od svih institucija u Srbiji. Evo na primer u visokom obrazovanju, gde sam ja poslednjih 10 -15 godina, priča se o bazi podataka nastavnika u visokom obrazovanju. Rokovi su bili 6 meseci, 6 nedelja, 6 godina… Nijedan nije ispunjen. Tako da ni danas ne znamo koliko imamo nastavnika u visokom obrazovanju, kakve su njihove kompetencije i koji su njihovi radovi.
Ako gospođica Brnabić uspe da prvo u visokom obrazovanju da u prvih mesec dana svog mandata oživi ili uspostavi tu bazu, mislim da bi akademska zajednica pozdravila taj potez i time bi ona pokazala da je zaista na liniji o kojoj je govorila. Ako ne uspe, onda je to jedna floskula kao i sve druge.
Od gospođe Brnabić Srbija očekuje mnogo više od digitalizacije javne uprave. Ona očekuje i ono što se zove ukidanje partijskog reketa za privrednike. Jer Srbiju jako kolje uplitanje države u privredne poslove.
Te nove tehnologije ne mogu biti nafta 21-og veka. Nafta leži u zemlji i samo je vadite ako je imate, ako je nemate – nemate. „Aj ti“ je nešto sasvim drugo. Ono što je srećna okolnost kod nas postoji veliko interesovanje kod mladih. A kod nas je još uvek san kako da osposobimo ono što se zove preduzimljivost i „aj ti“ sektor. Kako da osposobimo mlade koji hoće da se bave softverskim inženjerstvom, da sami razvijaju „start up“ firme i „start up“ programe, da stvorimo ljude koji će svojim softverskim znanjem sami stvoriti velike firme i veliki kapital. Veliki problem je što se znanje ne ceni dovoljno i ako pitate bilo kog menadžera ili direktora kompanije da li bi više želeo da njegove probleme reši tim „aj ti“ stručnjaka ili da večera sa predsednikom stranke na vlasti, tu ne bi bilo dileme. Svi bi se opredelili za ovo drugo.

Država bankrotirala pred građanima

Naš kolega Dušan Vujović ne vodi konzistentnu politiku. Sa stanovišta ekonomskih ciljeva najbolje je bilo ukinuti i plate i penzije. Govoriti da je penzija od 25 ili 26 hiljada velika to je cinično. Govoriti kako su velike penzije krive za naše promašaje, za nesposobnost države nema smisla… Država je, moram da kažem, bankrotirala pred svojim građanima. Govoriti da je Srbija spašena od bankrota nema smisla, jer je predhodna vlada rekla svojim građanima ,,mi prema vama ne možemo da izvršimo svoje obaveze ( da isplatimo pune plate i penzije ) zbog toga da bismo izvršili obaveze prema bankama zato ne možemo“. Prema tome bankrot prema građanima nije izbegnut, ali jeste izbegnut bankrot prema bankama.
Nekorektno je da se penzionerima oduzima prihod, a s druge strane formiraju se i bogato plaćaju agencije, saveti, koordinaciona tela… Praktično traže se mesta za partijske kadrove. Licemerno je s jedne strane reći mi nemamo novca da izvršimo obaveze, a s druge strane osnivati i finansirati sve institucije koje nam nameću Evropska unija i međunarodna zajednica.

Brnabić spretni administrator

Od gospođe Brnabić postoje velika očekivanja. Prvo što je dobro je što imamo premijera koji bi privredu mogao da oslobodi stranačkog zuluma, reketa, intervencija, podsticaja, zabrana… Drugo imamo jednog spretnog administratora koji razume moderne sisteme upravljanja državnom administracijom. To uvodi red, to uvodi neki poredak, to su ključne stvari, ali one mogu da padnu kao kula od karata ako ona ne bude dovoljno jaka kao premijer. Mi smo sad u jednopartijskom sistemu, računam tu i ove koji su na vlasti i one koji su opozicija, jer imaju istu politiku i oni bi mogli premijerki puno da pomognu da malim koracima krenemo napred.
Ne dopada mi se ni što gospođu Brnabić nazivaju ekspertom, jer to u javnosti stvara jedan negativan imidž ili negativnu konataciju. Ja ne mogu negativno da ocenim taj njen ekspoze, ja mogu da vidim i da prepoznam neke poente koje bih rado podržao, neke koje ne bih podržao, tu industrijsku politiku, to dovođenje investitora, to uplitanje države u privredne tokove… ali i to bih mogao da progutam kada bi pre toga došlo ono što je za privrednike najvažnije, uređen ambijent, da se zna ko je kome dužan, ko kome šta plaća, u kojim rokovima… To je kad neko meni isporuči robu a ja mu ne platim i kažem mu ,,vidimo se za 6 godina na sudu’’ a on kaže „pozvaću ovoga, on mi je šurak, poslaće ti inspekciju pa ti vidi kako ćeš proći“. Eto takvi su naši odnosi.
Privreda se, to zvuči paradoksalno, oslanja na moral. Moralni privrednici isporučuju robu i plaćaju ali su stalno u strepnji da će ih neko prevariti. Kada država obezbedi da investitor nema takve strahove onda treba da počne da razmišlja o investiranju u infrastrukturu. Kad i to reši onda na red dolazi školstvo, obrazovanje, zdravstvo. Tek potom treba da razmišlja koga da podstiče a koga da hapsi, a kod nas se sve obrnuto radi.

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *