ŠAPIĆEVA POSLEDNJA IGRA BESPRAVNE GRADNJE I ZLOUPOTREBE OPŠTINSKIH SLUŽBENIKA!?!

Biće krivičnog dela “zloupotreba službenog položaja“, ostvarena je kada neko zloupotrebi, prekorači ili ne koristi svoja ovlašćenja i tako sebi ili drugome pribavi protivpravnu imovinsku korist.

Baš kao u ovom slučaju. Juče se saznalo da je Aleksandar Šapić nastavio sa gradnjom svog objekta u Studentskoj ulici kod “studenjaka“ u Novom Beogradu.

I pored toga što postoji izvršni akti nadležne upravne vlasti o rušenju tog objekta. Formalnopravno, to nije Šapićev objekat, već njegovog ujaka.

Međutim:

– U kupovini tog objekta po svedočenju prodavčevog sina, učstvovao je Šapićev otac,

– Rešenje o rekonstrukciji kupljenog objekta donosi građevnski inspektor Jovanović, koga je Šapić protivzakonito svojim rešenjem primio u stalni radni odnos u opštinu,

– Koji je inspektor ostao jedini građevinski inspektor u građevinskoj inspekciji,

– Rekonstrukcija objkta nije bila potrebna jer nije bio ruiniran, a ponajmanje je goreo, što je uzeto kao razlog rekonstrukcije,

– Umesto rekonstrukcije izgrađen je potpuno novi objekat,

– Na intervenciju grada, opština nevoljno donosi rešenje o uklanjanju tog objekta,

– Kreće sa rušenjem do pola, očigledno čekajući povoljno vreme za nastavak radova na njemu,

– Prestaje sa rušenjem do pola, zbog toga što je navodno ostatak objekta na legalizaciji, iako se radi o novom objektu u celini,

– Time otvara prostor da rešenje sopstvene opštine, donete na pritisak grada, opstruira,  tako što umesto nastavka rušenja, kreće na rušenje drugih, napuštenih i na nn lica vođenih objekata na Savskom nasipu, bez ikavog opravdanja u javnom interesu,

–  Time svoju argumentaciju o istovetnosti starog i novog objekta do pola, koja je neodrživa, proširuje na priču o nedostatku novca potrebnog za rušenje objekta u Studentskoj, koji je pre toga sam potrošio,

– To koristi i kao argumenet za zaustavljanje rušenja bespravne gradnje, jer navodno mu grad ne da pare, kako sam Šapić javno izjavljuje u toku predizborne kampanje na predizbornom skupu svoje stranke u  Novom Beogradu.

Šapić je prekoračujući svoja ovlašćenja imenovao i u radni odnos nezakonitim rešenjem uveo građevisnkog inspektora, koji mu je opet nazakonitim rešenjem na podlozi nepravilnih dokaza, omogućio nezakonitu rekonstrukciju objekta, čime je uz učešće njegovog oca i formalno ujaka, kao investitora, njima dvojici, omogućio sticanje protivpravne imovinske koristi u visini vrednosti objekta. Ne preduzimajući ništa protiv inspektora, Šapić svojim radnjama, mimo ovlašćenja koje ima kao predsednik opštine, prvo nalaže zaustavljanje započetog rušenja, pa potom nalaže trošenje para za rušenje na druge objekte, kako bi sprečio rušenje objekta svog ujaka, da bi posle svega i javno priznao da je on taj koji je žaleći se na nedostatak para, koje je pre toga sam  nenamenski potrošio, naredio zaustavljanje rušenja.

U svemu mu asistira šef službe za izvršenja, Čolović, koji dobija krivičnu prijavu za zloupotrebu službenog položaja, ali nju ne dobija Šapić, koji mu naređuje tu zloupotrebu.

Naredbodavac ostaje izvan krivičnog dela ostaje izvan dela koje je naredio.

I nemoralno i nepravedno.

Za državu i svest o obaveznosti zakonitih naredbi države opasno.

Valjda je g. predsednik novobeogradske opštine, Šapić, mislio da će u stanju nacinalne pregnantnosti zbog posete predsednika Republike Kosovu i Metohiji, stvar proći neprimećeno.

Da će ’’na malo’’ nadzidati svoj nelegalno sagrađeni objekat u Studentskoj ulici kod ’’studenjaka’’ u Novom Beogradu, za koji postoji akt o rušenju.

U stilu mađioničarskog trika.

Onamo, vidi Vučić na Kosmetu, ovamo, dovršen spratić.

I tako (Radašinovski), drskost je Šapićeva dvostruka. Predstavlja zloupotrebu jedne hronične nacionalne krize koja, povremeno, kao sada, postane akutna.

I direktno se suprotstavlja odluci države o rušenju, postupajući dijametralno suprotno. Ne samo što neće da završi rušenje, nego još i nastavlja da gradi objekat.

Ono za šta je odlučeno da se ruši, on nastavlja da gradi.

Naoko sitnica, stvar je od suštinskog značaja.

Jer, Šapić se svojom tvrdovratošću stavio u simboličan položaj: on protiv države. Njegova volja protiv državne. Čime uklanjanje njegovog objekta dobija bifurkaciono, ili’ti prelomno dejstvo. Od koje će bespravna gradnja ići ili ka dodatnom ubrzanju, ili ka zaustavljanju i podvođenju pod zakonske okvire. Šapićev postupak idealna je prilika da se ovaj proces bespravne gradnje preokrene, na način poznat kao ’’leptirov efekat’’, po kome je i majušni vazdušni udar lepitirovog krilceta, učinjen na pravom mestu i u pravo vreme, dovoljan da proizvede uragan.

U našem slučaju, mali udar bagera u noseći stub zgrade u Studentskoj.

Sa porukom: ’’Ne može protiv volje države’’.

Sprečavajući visokog javnog funkcionera u dovršavanju bespravne gradnje utvrđene rešenjem nadležne upravne vlasti, sa upravnim aktom kojim je naređeno rušenje, gradska vlast ima priliku da tim jednim udarom bagerove kašike preokrene proces zahuhtalosti bespravne gradnje u Beogradu i Srbiji.

Izražavajući u malom, nameru u velikom.

Nameru da ubuduće prestane da bespravnu gradnju dopušta kao prećutno dozvoljenu i nezaustavljivu stihiju, već kao ozbiljan sociološko – ekonomski problem koji se ima rešavati, ali ne prepuštanjem samovolji moćnika. Koji će zbog svojih privatnih interesa pogaziti svaki javni interes.

Kada neki socijalno – ekonomski procesi dođu do apsurda, kao npr. bespravna gradnja, u kojoj dobijaju oblik stihije pred kojom su ljudi, država i zakoni nemoćni, uzimajući izgled trajućeg i nezaustavljivog haosa, onda je važno odabrati pravi trenutak prevođenja tog haosa u red. Tačku bifurkacije, momenat  inverzije haosa.

Ovde je to preuzimanje predmeta i okončanje rušenja Šapićevog objekta, za čije rušenje postoji, već rečeno, izvršna odluka nadležne upravne vlasti.

Neće rušenje Šapićevog objekta dovesti do masovnog rušenja bespravne gradnje. Niti njenog spontanog prestanka. To je proces.

Ali, pokazaće se spremnost države da spreči samovolju graditelja, drskost da mimo svih zabrana i odluka nastave sa otvorenim, gotovo izazivačkim delovanjem. I tako, dovesti do one vrste primarno potrebne pre svega psihološke promene  prvo u svesti, pa onda i stavu, koja će omogućiti uterivanje ovog procesa u zakonske okvire. Uz svest da su nam i normativna rešenja više nego problematična i često apsurdno nerealna.

Pokazaće se da postoji sankcija za protivzakonito postupanje. Koja bitno smanjuje spremnost na dalje takvo postupanje, i stvara sliku i svest o dozvojeno-nedozvoljenom.

U suprotnom, ne postupi li tako, država rizikuje da u svesti građana stvori utisak nemoći i nepostojanja, utisak koji prethodi socijalnom haosu, daleko opasnijem i težem od prirodnog; haosa, koji u našoj pritešnjenosti raznim mukama ionako uveliko preti da nadvlada snage poretka – državu samu.

Darko Pejić

 

 

 

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *