“Sitna knjiga” nije uplašila Aleksandra Srpskog!

Nekada su “sitne knjige pisali  silnici, sa ultimatumima  caru od Stambola, a iz Stambola carevi  odašiljali apele za pomoć, širom carstva tražeći junaka, poput Marka Kraljevića “koji bi  na megdan izišo crnom Arapinu i spasao carstvo”!

Danas, nekoliko stotina godina kasnije, opet neki “sitne knjige pišu, pune bahatosti,sile i nadmenosti, lažnog morala i brige o ljudima…”. Pišu je “vašingtonski veziri modernog sultana, gospodara svetskih prstenova, prepariranog Dona”. I ne traže ničiju “šćer, niti tovare blaga”, već zemlju, prastaru srpsku teritoriju, u kojoj je svaka taraba starija od cele američke istorije, sa ljudima kao najobičnijim  pokretnim stvarima koje možeš uzeti kad hoćeš i ćušnuti gde hoćeš…

Takve knjige ovih dana su stigle srpskom vođi Aleksandru Vučiću. U Beograd, u dvor srpskog predsednika. Ne da ih pročita, ne da ih uopšte čita: nego da ih odmah potpiše, prihvati “ i odašilje odma nazad, vezirima velikog sultana, onom istom Donu, gospodaru prstenova”.

Nije Aleksandar Srpski popustio niti se uplašio. Dobijao je on i ranije slične “sitne knjige”, pa ih nije nazad odašiljao, niti potvrđivao. Zna da su ih “sultanovi veziri” i ranije slali. Da su ih lako primali i aminovali raniji srpski “žuti kmetovi, vašingtonske sladoledžije, šićardžije i kiridžije”, obećavali da će pokoriti sirotinju srpsku kosovsku raju i privesti na oltar izdaje svoje države i sebe samih…

Ne mogu se čudom načuditi “ veliki veziri”, ne znaju šta “sultanu, gospodaru lažnih prstenova” da kažu! Ne shvataju da Aleksandar Srpski ne želi da potpiše “ takvu knjigu”, da ne učini ono čega su se “Boris Izbrisani i Vuk Olinjali bili davno odrekli”… Sada se pitaju “ jel to Srbija našla junaka, saveznika ili nekog čudotvorca”, koji će ih izbaviti “ goleme nevolje”? Od pošasti koja je godinama poput najstrašnije zmije steže i davi…

Ništa im ne odgovara Aleksandar Srpski. Zna da je njegovo ćutanje njima najbolji odgovor. Zna da ih njegovo i srpsko ćutanje najviše plaši, jer znaju da Srbiji čine lošu stvar! I njenom narodu. Ali, zna Aleksandar da ova stvar nije gotova. Da je sve zauvek izgubljeno, ne bi “sitne knjige” pisali! Zato veruje da nade ima. Za narod i Srbiju. Za Kosovo i Metohiju. Sa Srbima i Šiptarima u njoj.Zajedno. Nikako bez Srba!

Vera u sebe, svoj narod, moćne prijatelje i zemaljsku i božansku pravdu ne daju mu da popusti. Da padne tamo gde su njegovi prethodnici svojevoljno klečali i ničice zurili u svoje gospodare. Zašto ne reći, da je već pobednik, kad je naterao da svršeno vrati makar pedalj unazad. Da ono što su gospodari izbrisali, sada opet dopisuju…

P.J.

Оставите одговор