“Sitna knjiga” nije uplašila Aleksandra Srpskog!

Nekada su “sitne knjige pisali  silnici, sa ultimatumima  caru od Stambola, a iz Stambola carevi  odašiljali apele za pomoć, širom carstva tražeći junaka, poput Marka Kraljevića “koji bi  na megdan izišo crnom Arapinu i spasao carstvo”!

Danas, nekoliko stotina godina kasnije, opet neki “sitne knjige pišu, pune bahatosti,sile i nadmenosti, lažnog morala i brige o ljudima…”. Pišu je “vašingtonski veziri modernog sultana, gospodara svetskih prstenova, prepariranog Dona”. I ne traže ničiju “šćer, niti tovare blaga”, već zemlju, prastaru srpsku teritoriju, u kojoj je svaka taraba starija od cele američke istorije, sa ljudima kao najobičnijim  pokretnim stvarima koje možeš uzeti kad hoćeš i ćušnuti gde hoćeš…

Takve knjige ovih dana su stigle srpskom vođi Aleksandru Vučiću. U Beograd, u dvor srpskog predsednika. Ne da ih pročita, ne da ih uopšte čita: nego da ih odmah potpiše, prihvati “ i odašilje odma nazad, vezirima velikog sultana, onom istom Donu, gospodaru prstenova”.

Nije Aleksandar Srpski popustio niti se uplašio. Dobijao je on i ranije slične “sitne knjige”, pa ih nije nazad odašiljao, niti potvrđivao. Zna da su ih “sultanovi veziri” i ranije slali. Da su ih lako primali i aminovali raniji srpski “žuti kmetovi, vašingtonske sladoledžije, šićardžije i kiridžije”, obećavali da će pokoriti sirotinju srpsku kosovsku raju i privesti na oltar izdaje svoje države i sebe samih…

Ne mogu se čudom načuditi “ veliki veziri”, ne znaju šta “sultanu, gospodaru lažnih prstenova” da kažu! Ne shvataju da Aleksandar Srpski ne želi da potpiše “ takvu knjigu”, da ne učini ono čega su se “Boris Izbrisani i Vuk Olinjali bili davno odrekli”… Sada se pitaju “ jel to Srbija našla junaka, saveznika ili nekog čudotvorca”, koji će ih izbaviti “ goleme nevolje”? Od pošasti koja je godinama poput najstrašnije zmije steže i davi…

Ništa im ne odgovara Aleksandar Srpski. Zna da je njegovo ćutanje njima najbolji odgovor. Zna da ih njegovo i srpsko ćutanje najviše plaši, jer znaju da Srbiji čine lošu stvar! I njenom narodu. Ali, zna Aleksandar da ova stvar nije gotova. Da je sve zauvek izgubljeno, ne bi “sitne knjige” pisali! Zato veruje da nade ima. Za narod i Srbiju. Za Kosovo i Metohiju. Sa Srbima i Šiptarima u njoj.Zajedno. Nikako bez Srba!

Vera u sebe, svoj narod, moćne prijatelje i zemaljsku i božansku pravdu ne daju mu da popusti. Da padne tamo gde su njegovi prethodnici svojevoljno klečali i ničice zurili u svoje gospodare. Zašto ne reći, da je već pobednik, kad je naterao da svršeno vrati makar pedalj unazad. Da ono što su gospodari izbrisali, sada opet dopisuju…

P.J.

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *