Špekulacije za propast Srbije-„špekulanta“ Dragana Đilasa: Potura fiksni kurs za sebe i tajkune!?

Gospodin Dragan Đilas je dugo studirao mašinstvo, ali nikada se time nije bavio. Međutim, od vremena šefovanja Narodnom kancelarijom, kod predsednika Borisa Tadića, za tili čas je savladao špekulativnu ekonomiju ( koja je uvek po definiciji bar jedan korak izvan regularnog i zakonitog) te je za nekoliko godina postao jedan od imućnijih Beograđana, a možda i Srba!? Setimo se samo „Velikog brata i drugih marifetluka“…
Moć koju mu je davalo mesto uz skute Tadiću, a kasnije vladanje Beogradom, učinili su ga nedodirljivim za sve. Prvi je pao dojučerašnji mentor Boris Tadić. Svrgao ga je klasičnim ekonomskim nokautom sa vlasti u DS-u, jer je imao pare, a kako su pare moć, partijska raja onda zna uz koga će? I kad je pomislio da je nedodirljiv za sve, narod ga je na izborima isterao iz Starog dvora. Izgubio je vlast, ali su mu ostale pare i spavači, koji se, evo sada, polagano bude.

FOTO: www.mc.rs

Kad je Đilas izgubio vlast, verovao je da je veoma blizu života „ iza rešetaka“, a kako se to nije desilo: eto njega da pokuša da se vrati tamo gde je nekad bio. Kad država nije uradila ono što je morala da uradi, iz prošlosti se vraća bivši gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas, čovek koji je glavni grad ostavio u dugovima do guše, sa fantastičnih milijardu i 120 miliona evra minusa?! E, ovaj „stručnjak“ se sada pojavljuje u niskotiražnom „žutom“ nedeljniku NIN-u i lansira nekakav ekonomski program koji su čak i njegovi dojučerašnji ideološki istomišljenici najblaže rečeno – ismejali i izvrnuli totalnom podsmehu.
Samo nije to gospodo guverneri i profesori za smeh, već teška namera da dokusuri ono što je još preostalo u Srbiji: da sahrani izvoznike, a još više obogati uvoznike i sve druge sebi slične špekulante…
U Đilasovom kratkom priručniku ekonomije za početnike u 15 tačaka, koji je objavio NIN između ostaloga piše: „U Srbiji pola miliona ljudi nema posao, a još toliko radi za 200 evra. Stranci ni uz subvencije ne mogu da reše problem. Ne mogu ni domaće privatne kompanije. Mnogima će se podići kosa na glavi, ali ovde samo država može da bude ozbiljan investitor“. On kaže da je program napisao da bi „menjao loše stvari“ pošto će se u Srbiji živeti „još gore ako nastavimo sa postojećim ekonomskim konceptom“.
U tim istim novinama odgovorili su mu dojučerašnji prijatelji, neki čak i partijski saoborci.
Evo šta su mu odgovorili na njegove „ pijačarske ekonomske postulate“, a posebno na tezu o fiksnom kursu dinara: „„potrebno je da pređemo na fiksni kurs dinara jer on odgovara proizvođačima i građanima, za razliku od trenutnog koji pre svega odgovara uvoznicima, bankarima i državi“.
Svih pet guvernera od 2000. jednoglasni su u oceni da fiksni kurs nije dobar za Srbiju, da se taj režim ne bi dugo održao, dinar bi brzo potonuo, a devizne rezerve isparile. Aktuelna guvernerka Jorgovanka Tabaković, nije za NIN želela da iznese stav o fiksnom kursu. Ranije se, međutim, u nekoliko navrata izjasnila protiv. „Kada pritisnete pretis-lonac poklopcem koji ne stoji dobro, u jednom trenutku će eksplodirati“, rekla je ona, uz opasku da je „tačno da fleksibilni kurs košta, ali fiksni košta još više“.
Profesorka Ekonomskog fakulteta Danica Popović, međutim, tvrdi da je tačno uglavnom sve suprotno od ovoga što navodi Đilas, jer upravo uvoznicima odgovara fiksni kurs, a izvoznicima fleksibilni.
„Znači, devizni kurs koji on predlaže odgovaraće upravo uvoznicima, tajkunima, i građanima bez ušteđevine, samo da razjasnimo – barem da čovek zna šta zastupa”, napisala je Popovićeva u svojoj kolumni.

FOTO: www.mc.rs

Mlađan Dinkić tvrdi da bi se posle prelaska na fiksni kurs sve bi se završilo slomom kao u nekadašnjoj Jugoslaviji ili Argentini
– Đilasov predlog o uvođenju fiksnog kursa je populizam i bio bi u našim uslovima sasvim kontraproduktivan“, tvrdi za NIN Mlađan Dinkić, prvi guverner posle 5. oktobra 2000. – Za Srbiju je najbolje rešenje fluktuirajući kurs jer stimuliše izvoz, smanjuje deficit u platnom bilansu i sprečava brzo trošenje deviznih rezervi. Ideja o fiksnom kursu odgovara ljudima koji imaju veliko bogatstvo i uvoznicima, jer bi on u zemlji koja nema nultu inflaciju, poput Srbije, značio stalno precenjivanje domaće valute. To je na duži rok neodbranjivo“, kaže Dinkić, tvrdeći da bi odbrana takvog kursa vodila brzom topljenju deviznih rezervi, režim fiksnog kursa kratko bi trajao, naglo bi se povećao uvoz, pogasile izvozničke firme, a još bi brže rasla i nezaposlenost.
Ni Stojan Stamenković, član Saveta guvernera, nije bio blaži u kritici, pa je Đilasov predlog kursa nazvao glupošću, napominjući da kad pogleda spisak svih 15 mera, ne zna da li da se smeje ili da plače.
Protiv fiksnog kursa je i bivša guvernerka Kori Udovički, za koju je najvažnije kako režim kursa deluje na privredni rast u dužem roku.
– Bilo bi sjajno kada bi Srbija mogla sutra da fiksira neki ’nizak’ kurs i da na taj način, jednim potezom, naša roba postane konkurentna – zauvek. Proizvodnja vođena izvozom ubrzala bi rast, deficit platnog bilansa bi se smanjio, i time bi se izbegla dužnička kriza. Zarade merene u devizama naglo bi pale, ali ne bismo bili osuđeni na večito siromaštvo: žrtve bi ubrzo bile nadoknađene postojanim visokim privrednim rastom, kao što se upravo dešava u Litvaniji. Divan tok događaja, i viđen više puta – recimo 1997. u Bugarskoj – ali u Srbiji trenutno malo verovatan“, tvrdi Udovički za NIN.
Radovan Jelašić kaže da je kurs je mera i našeg rasipništva. Zato u Srbiji država i privreda ne mogu da brane fiksni kurs.
– Na tu zabludu da se može preći na režim fiksnog kursa, a da sve ostalo – plate, penzije i javna potrošnja – ostane isto – upozoravao je i Radovan Jelašić, koji se možda i najoštrije protivio fiksnom kursu.
Objašnjavao je da bi svi ti parametri drastično morali da se promene ako se fiksira kurs, pa je tvrdio da bi, da tokom krize nije bilo klizanja kursa, plate i penzije morale da se smanje za 25 odsto, kao u nekim baltičkim zemljama. „Država i privreda ne mogu da brane fiksni kurs, a kurs je mera i našeg rasipništva“, govorio je svojevremeno Jelašić, koji je u to vreme često bio izložen kritikama privrednika, ali i gradonačelnika Đilasa. Na te napade Jelašić je odgovarao da „malo pomeranje vrednosti dinara gore ili dole ne znači nestabilnost, već potvrdu njegove tržišne vrednosti u odnosima ponude i tražnje“.
-Pošto ova država i privreda ne mogu dugo da brane fiksni kurs na bilo koju ga granicu postavili, jasno je da se rešenja moraju tražiti na drugoj strani – smanjivanju javne potrošnje, jačanju investicija, izvoza i proizvodnje i u doslednoj primeni sporazuma sa MMF-om“ – tvrdio je Jelašić, koji je tada odbio da se sastane sa privrednicima i sa njima dogovara o prelasku sa fleksibilnog na fiksni kurs, smatrajući da dogovorna ekonomija samo pomaže špekulantima.
Da je za zemlju sa višom inflacijom i deficitom u bilansu plaćanja, kakva je Srbija, prava monetarna politika ciljana inflacija i fleksibilan kurs, veruje i doskorašnji guverner Dejan Šoškić. Prednosti fluktuirajućeg kursa vidi u mogućnosti da se smanje negativni uticaji spoljnih nestabilnosti i šokova, u mogućnosti da se depresijacijom -korekcijom naniže, obezbedi manje trošenje deviznih rezervi, smanji odliv kapitala iz zemlje, povećaju konkurentnost privrede i izvoz, ali i smanji uvoz i time uspostavi ravnoteža u bilansu plaćanja zemlje.
Šoškić podseća da fleksibilan kurs smanjuje rizike od špekulativnih napada i valutnih kriza sa velikim devalvacijama, koje mogu da dovedu do velikih gubitaka i bankrotstva preduzeća, građana, banaka, pa i države u celini. Sve velike valutno-finansijske krize poslednjih decenija, poput one u Meksiku 1994, Jugoistočnoj Aziji 1997, Brazilu i Rusiji 1998, Argentini 2001, počivale su upravo na nekom vidu fiksnog kursa. Podseća da bi u našim uslovima uvođenje fiksnog kursa pogodovalo uvoznicima i dužnicima u devizama. Najviše štete bi imali oni koji koriste domaće repromaterijale i sposobni su da izvoze, a to je istovremeno najzdraviji i najpotrebniji deo privrede naše zemlje.
Ekipa Embarga

FOTO: www.mc.rs

Đilas se sad setio energetike i poljoprivrede!

– Ispod zemlje imamo rude i potencijal za razvoj energetike. Iznad ruda imamo reke i najplodniju zemlju u Evropi. Ali mora da se zasadi, održava, bere, skladišti, prevozi. Kao što ni nafta ne izlazi sama, ni jabuke, šljive, borovnice… ne rastu same. Poljoprivreda sa prehrambenom industrijom i energetika su, uz IT, sektori koje treba podržati. A kad se pokrenu velike firme, to je šansa i za srednja i mala preduzeća.

Hoće li svoje pare dati državi pod kamatu?

Đilas konkretno predlaže da država napravi holding od najmanje 10 regionalnih kompanija koji će imati minimum 10.000 hektara pod voćem i povrćem. Da se postavi profesionalni menadžment, a minimalna plata da bude 350 evra. Zar ovaj eksperiment nije već radio sa PKB-om i šta je na kraju bilo…
Kaže da je za pokretanje ovog posla potrebno 500 miliona evra, koje država može da nađe zadužujući se pod kamatu kod svojih građana! On navodi da su sadašnje bankarske kamate na štednju 0,4 odsto, a da se država zadužuje po 2,5 i u toj razlici vidi motiv građana da državi pozajme pare. Da li među građanima poveriocima vidi i sebe? Priča se „ da je zaradio“ velike pare za kratko vreme. Da li u politici ili biznisu?

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *