Gatare vode biznis tajkunima!

Srbija kao granica racionalnog i iracionalnog

Malo će ko poverovati, ali srpski tajkuni su u panici! Narodna nemaština, opšta besparica,  odnosno nemogučnost da svoj kapital plasiraju i naplaćuju ih je toliko uzdrmala da su počeli da traže pomoć vračeva, gatara i ko zna koga sve još… Surovi materijalisti  otišli su u svet iluzija i iracionalnog!

Taman, kad  su se nagrabili šakom i kapom i tek što su sve svoje pljačke ozakonili, odnosno „pokrili“ slovom nakaradnih, ali legitimnih  zakona – stigla ih je neočekivana nevolja! I to tek što su pomislili kako će mirno uživati u plodovima svoga kriminala potpuno zaštićeni od bilo kakve istrage i krivične odgovornosti…. Eto problema.. Nepremostivog…

– Tajkuni su već nekoliko godina suočeni sa novim velikim problemom, a to je potpuna besparica naroda, mušterija  kojima su trebali da prodaju i na taj način unovče sav onaj kapital koji su opljačkali od istog tog naroda – tvrde upućeniji u nevolje novokomponovanih bogataša u Srbiji. – Šta mu vredi što je oteo nekretnine, što ima poslovne prostore na najboljim  lokacijama u Beogradu, što ima na stotine stanova, kad ih nikome ne može prodati, jer je na tržištu odavno prisutna opšta besparica. I oni koji imaju čuvaju, ne rasipaju se, ne kupuju nova kola, nove stanove, poslovne prostore jer nisu uopšte sigurni šta će sutra biti, hoće li sutra moći da ishrane svoju porodicu!  I da se razumemo, ovo nije uopšte prazna priča, nego ozbiljan i za sada,  za njih nerešiv problem!

Ovo je priča o jednom srpskom poznatom tajkunu, koji je već duže vreme u totalnoj apatiji i depresiji, jer uopšte ne zna kako da izađe iz krize? Nagomilani mrtvi kapital nikako ne može da oplodi…

– E, taj, koga su dugo ranije sa razlogom spominjali u novinama  kako je uzeo na elitnom delu grada plac, sada ima mnogo veći problem – tvrde isti moji izvori iz džet seta. – Pa, čovek je u tolikoj depresiji što nikako ne može da dođe do velikog keša da je to jedna potpuna strahota. Da se razumemo, za njega je par stotina hiljada evra sića i toliki ga novac samo čini dodatno nervoznim. Naučio čovek da samo u jednom restoranu, klubu ostavi za par sati po hiljadu evra, pa onda stvarno njemu treba samo za redovno funkcionisanje mnogo više od par stotina hiljada evra!? Stvarno je tako. Tužno i sarkastično, ako  većina poenzionera u Srbiji  živi mesec dana sa manje od 200 evra!!!! I da ti nastavim priču: žena mu preti da će da ga ostavi, deca sa njim neće da pričaju, jer nema više para koliko je ranije imao. On se trese, neće nigde da ide, sedi kući i samo gleda u jednu tačku. Baca po kući na desetine hiljada evra u apoenima od po 100 evra i viče na sve ukućane: „ Evo vam pare, baš kao Pantić u „Tesnoj koži“. Ne liči na Pantića, ali iz kamenjara, sredine u kojoj je odrastao više liči na sparušenog gorštaka u kavezu!? Sve to mi je on lično pričao… Poznajemo se dugo… Evo, kaže mi on, ja više ne verujem ni u kakve ekonomske priče, analize o opravku Srbije i poboljšanju platežne moći građana! Čoveče, ne mogu da funkcionišem više sa malo para, kad sam sve moje navikao na raskoš, da troše nemilice i da ne pitaju  hoće li imati sutra isto toliko…

„Pomislio sam da prvo nešto učinim sa sobom?“ – sasvim mirno se tajkun poverio mom sagovorniku, koji mi sve to prepričava. Poverljivo, razume se… – Odustao sam, kad sam pomislio na sve naslove u novinama, kako se ubio jer je ostao bez para, ne može da više živi u raskoši… Nisam hteo ni vozni park da prodajem, da ne kažu, evo ga, nekada moćan, a danas rasprodaje džipove i mercedese… E, onda sam došao na spasonosnu ideju, da potražim pomoć gatara i vračara? Da mi one kažu dokle će ovako ići i hoće li biti bolje i kada?  Nisam ništa o tim stvarima znao pa sam ipak morao da ovu ideju poverim  svojoj ženi. Teška srca, sedam dana sam se dvoumio da joj kažem to, plašeći se da ne pomisli  da nisam skrenuo sa uma?

I šta je bilo? Jesi li svoju ideju rekao ženi? – upitao ga je njegov prijatelj kome se ispovedao…

– Na kraju sam ipak rešio… Kažem joj onako stidljivo, izokola…I gledam u nju, oprezno kako će reagovati…

Kako je reagovala? – sad je njegov prijatelj bio nestrpljiv.

– Čoveče! Oduševila se, počela da me ljubi, da priča kako je to prava stvar, kako sam odavno trebao da to uradim… Ja u šoku, ne mogu da dođem sebi… Ona međutim nije čekala…Odmah mi je rekla; „Znaš onu moju drugaricu, pevačicu… Klimnuo sam glavom potvrdno! E, ona ima jednu babu – sve pogađa. Mnogo jer veza rasturila… Ovoj mojoj je namestila i čovek se stvarno zaljubio u nju! Da ne poveruješ, a ranije nije hteo ni da je pogleda… idemo što pre..

Već sledećeg dana sve je bilo organizovano. Sa  ženom krenuo sam u posetu toj babi. Mislio sam, šta je tu je… Neka čuje problem i neka vidi…Nemam šta da izgubim…Stigli smo ispred stare trošne zgrade blizu Dorćola. Oronula zgrada, baš kao i njena stanarka, baba kod koje smo ušli. U stanu mračno, svetlost kao da godinama nije ulkazila u ne mali stan. Tama i loša svetlost iz lampi. Nije bilo ni prevbiše čisto. Nameštaj starinski, ali nije bio stilski. Ponudi nas da sednemo. Pita, hoćemo li kafu? Meni se ne pije, žena takođe nije htela ništa da popije… Sedeli smo u nekim improvizovanim foteljama, a ona naspram u velikoj crnoj fotelji preko koje je bio prekrivač braon boje. Pored nje, na osloncu za ruke fotelje, prela je crna velika mačka. Videlo se da je stara i troma… Slično kao gazdarica..

– Da čujem vaš problem i da vam kažem šta ja mogu da uradim? – govorila je gledajući u mene.

Već sam bio izgubio volju da joj pričam svoje muke u poslu kojim se bavim, ali, kad sam već stigao, rešio sam da ipak ispričam… Ukratko joj objasnim i pitam, vidi li ona bolju budućnost za mene i moju firmu?

– Ja ne mogu to da vam kažem, već samo mogu da pomognem, ako imate nekoga ko vam lično koči i sprečava da uspešno radite! – odgovorila je baka. – I odmah da znate, samo ako ste u pravu, jer nečasnim stvarima neću da se bavim..

Shvatio sam odmah da sam na pogrešnoj adresi… Pogledom sam osuđivao svoju  ženu, koja je kao omađijana samo zurila u nju:

– Ne to nije moj problem ine mogu ga rešavati ako vi predlažete… – odgovorio sam joj učtivo i ne čekajući da mi bilo šta odgovori, ustao sam i iz džepa izvadio 100 evra i čušnuo na mali stočić oko koga smo svi sedeli.

– Čujte, nemojte, niste ništa dužni – obraćala mi se, dok sam se spremao da izađem iz sobe i iz stana… Samo sam joj rekao „prijatno“ i ženi dao znak glavom da idemo.. Nisam se više tu zadržavao, bez obzira što me j ežena u kolima na putu kući prekorevala:

– E, trebali smo da je pitamo i za porodicu… Nisi trebao odmah da je prekidaš. Opasna je mnogo zna i mogla je da ti gleda u karte… Veruj mi, baba pogađa…

Nisamn se obazirao na njene priče… Prekorevao sam sebe što sam uopšte prihvatio da mi sudbinu propriče polupismena baka u stanu u kome, stvarno, kao da je vreme stalo, bar pre 100 i više godina…

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *