Što je crta duža, pamet sve kraća, a zlo sve veće…

Dobar glumac. Loš čovek. Zao u opčinjenoj duši.  U službi “belog djavola sve više”. Ovako bi u najkraćim crtama izgledao životni ram poznatog srpskog glumca Sergeja Trifunovića. Ali, danas se više ne priča o Trifunoviću glumcu, nego Trifunoviću zlu, koji svakoga ko mu se učini nekim virtuelnim političkim neprijateljem – najvulgarnije vređa!? Šta se desilo sa njim? Šta ga je to spopalo i otelo od svih nas…

Umesto da ide putem kojim je davno zakoračio, da bude pravi naslednik doajena srpskog glumišta, dozvolio je da ga poroci i poročni život potuno obuzme i oduzme mu ono što je najbolje imao u sebi i zbog čega smo ga svi voleli…Danas ga više ne voli niko, osim šačice političkih profitera koji u njemu vide “ do koske uvredljivi i lajavi džuboks”!

Tako je Trifunović počeo je da iskače iz spostvene kože, da cepa ljušturu koju je, sve do nedavno tako dobro javno skrivao. Poročni život je učinio od njega lošeg momka, svađalicu, prznicu koja je žestoko prešla granicu bar elemenatarnog kulturnog ponašanja…Politika je tog lošeg momka samo još više doradila, učinila ga Pandorinim sinom…Zla i patnje…

Tako je politika, kao uspavana zver nadogradila sve ono što je iz Sregejeve mračne  kutije ličnih tajni  izašlo na sto I stalo u jednu oveću crtu!? Usisavao je politiku na isti način. Naglo i bez ikakavih moralnih ograda.  Gubio je kompas, haos je nadvladao razum. Sa ljudima je počeo da komunicira isključivo i jedino samo “ sa onom stvari neprestano na jeziku i u ustima”…

Svaka rečenica je sve više razobličavala ovog nesretnog čoveka. Više nema nikakve dileme. Stvarnost je zamenio glumom, a sebe poistovetio sa likova mraka i tame. Počeo je da na najbestidniji način da nipodoštava sve oko sebe. “Beli razum” je počeo da uzima danak. Političke protivnike doživljava kao sudbinske neprijatelje sa kojima se treba krvavo obračunavati…

Čuo je valjda, ( ako nije čitao ili gledao film!?) da je Ahil u trenutku zadavanja smrtnog udarca kopljem, Hektoru rekao ono mitsko: “ Vidimo se uskoro brate moj!”.

Ali, ovaj naš nesretnik, Trifunović bi svojim političkim protivnicima, još za života pišao po grobu. I time se bogami debelo dičio, izražavajući zgražavanje čak i većine svojih političkih saboraca!? Bar onih koje slepilo mržnje nije sasvim obuzelo…

Trifunovića je izgleda obuzelo sasvim. Ne razume da u glumi postoji repriza, ponavljanje scena. U životu u kome on glumi “šizofrenu barabu” – nema reprize. Ne postoji brisanje onoga što je rekao ili učinio. I veoma sumnjamo da toga uopšte nije svestan, jer izgleda on ne želi da se vraća u stvarnost, koja njega ne sankcioniše – već žali…

Zato i ovaj put, dok čitate sve njegove nebuloze i sve ono, što bi naš narod rekao, “ pas s maslom ne bi pojeo…”, nemojte osuđivati ovog čoveka. Glumca zrele životne dobi koji je izgubio vezu sa stvarnošću. Čoveka, koji misli da je u nekom horor filmu sa hepiendom! A, njega nema, niti će ga biti… Njegova stranputica je mnogo strma i on klizi u kazan poročnih duša… Režiseri njegovog današnjeg života – to mu nisu rekli. Ali zato uživaju u njegovim bljuzgarijama, podstičući ga na još i još gore stvari…Sergej ne shvata, da se samo on valja u sopstvenim govnima iz kojih teško može sam izaći…

Ali, zato verujemo da je naša surova stvarnost, dovoljno velika i jaka, da pomogne ovom čoveku, da se opet vrati sebi. Jer, očigledno  on sebe više ne može sebi vratiti…

Treba ga pustiti, neka priča…Neka se isprazni na  bini pred šačicom okupljenih istomišljenika… Neka čuje bar neke aplauze… Možda će mu pomoći da pobedi moćne senke tame, zbog kojih ne raspoznaje dobro od lošeg, bitno od nebitnog. Jer, da nije tako, ne bi pretio uriniranjem po grobu živog čoveka, ne bi skoro na svakom mestu izazivao incidente, počev od onog na Cecinom rođendanu u “Stupici” daleke 2002.godine…

P.J.

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *