Sultan i njegove evet-efendije – plaćaju svakome ko zapljune Vučića!?

Pismo Embargu(1): Koliko građane Šapca koštaju klimoglavci Dušana Petrovića?

Posao evet-efendije bio je da sluša sultana i klima glavom. Naravno, ne može svako da klima glavom – „mora to da radi sa razumevanjem“. Za neke je dar, a za druge ćar. Moderno su zovu – poltroni.

Dokle god ključeve od budžeta grada drži jedan čovek, čitaćemo pamflete ovejanih samoreklamera da je Šabac jedini slobodan i jedini demokratski grad u Srbiji, jer u ovom gradu već 18 godine živi Veliki brat glavom i bradom. Doduše, zovu ga Sultan, Veliki štrumf, Advokat u pokušaju i sa još nekoliko nadimaka koje nije pristojno pominjati, a najpoznatiji je kao gospodin Deset posto. Najbolji Orvelov učenik, sa 800 polaznika (toliko kažu da ima članova njegova stranka), eksperimentiše sa sto hiljada građana čiju sudbinu mrsi u klupko bede, jer mu odavno nije dovoljno da ima moć nad stvarima (novcem) već želi moć nad ljudima. Možda ne voli svoje sugrađane, jer ne voli ljude, kažu Šapčani, ili ima kompleks što ga oni nikad nisu ni voleli ni podržali, pa duh celog grada razbija na komade, a onda sastavlja u neki svoj željeni oblik. I to ludilo je metastaziralo: svako ko pljune predsednika države u Šapcu dobije nagradu i novac.
U marionetskom pozorištu Dušana Petrovića igraju se neverovatne predstave sa još neverovatnijim rolama. Prvak drame ja naravno gradonačelnik kome je zapao veliki tekst, pošto ga je reditelj odredio za glavnog regruta koji se ne ostavlja na miru, mora uvek nešto da radi, jer je to način da ne misli o sebi. Nebojša Zelenović izjednačio se sa akcijom Dušana Petrovića. On nema vremena, a možda ni snage da misli o sebi. Možda je i bolje, jer bi ga smrtni strah spopao kad bi se nadneo nad samim sobom.
U fondu za kupovinu savesti, poseban budžet odvojen je za Petrovićemo Ministarstvo istine, lokalna glasila koji mute vode da bi izgledale dublje, jer o informacijama Šapčani ne treba da razmišljaju, već da gledaju i slušaju. A iznad svega je strah kao omiljeno sredstvo vladanja Dušana Petrovića. On zna da je najefikasniji način da se ljudima manipuliše ako se njihova egzistencija učini nesigurnom. Kritika je marginalizovana na poneki tekst na internetu ili pitanje opozicije u gradskom parlamentu (nedovoljno artikulisano). Pošto vuk ne pase travu, Šapčani pouzdano znaju koje to ovčice rade za njega, ali ne znaju koliko je trava plaćena iz njihovih džepova.
Brisanje i pisanje

Poraz duha i kulture Šapca Dušan Petrović započeo je 2000. godine, kada je postao predsednik opštine. Ali, pored javnog mnjenja, koje je počeo još tada da kroji, sve ove godine postoji i tajno mnjenje, jer nisu svi odustali od slobode. Ono pamti uzdizanje malih ljudi koji su odlučivali o sudbinama Šapčana i brisanje ljudi i događaja iz kulturne istorije grada, po meri pameti Sultana, kako je voleo da ga zovu.
Iz naziva Gimnazije izbrisano je ime Vere Blagojević, partizanke koju su ubili Nemci, iz naziva Biblioteke izbrisano je ime profesora Žike Popovića, najznačajnijeg kulturnog radnika Podrinja između dva svetska rata, a iz naziva Pozorišta ime najvećeg šabačkog glumca Ljubiše Jovanovića. Posle su promenjena i 143 naziva ulica.
Ljubiša Jovanović imao je šest godina kada su ga 1914. sa majkom, bratom i sestrama austrougraski okupatori zatvorili u šabačku crkvu, gde je gledao kako streljaju ljude. U Drugom svetskom ratu otišao je u borbu protiv okupatora, u partizane. I za to mu je 2000. godine sudio Petrović. Glumac je oklevetan da je posle oslobođenja učestvovao u egzekucijama.
Dejan Penčić Poljanski je bio „zgrožen nekulturnim i necivilizovanim činom“, dr Petar Volk je Petrovićevu odluku nazvao ekstremizmom, Ružica Sokić je to smatrala velikom sramotom, a Mira Stupica tražila od nadležnog staleškog udruženja da podigne tužbu protiv ljudi „koji su na tako gnusan način uprljali njegovo (Jovanovićevo) ime“.
U emisiji „Utisak nedelje“ Olja Bećković je prozvala lično Dušana Petrovića, on se javio uživo u emisiju i objasnio da je „krajnje vreme da se raskine sa ideologijom“.
Ukinute su i Svečanosti „Ljubiša Jovanović“, koje su počele još 1972. kao Svečanosti kazivanja, a 1975. prerasle u festival glumca na kom se dodeljivao zlatni medaljon sa likom Ljubiše Jovanovića. Šapčani su u svom gradu gledali najbolje prestave iz godišnje produkcije jugoslovenskih pozorišta, a iz njihovog grada medaljon za najbolje glumačko ostvarenje odneli su: Vladimir Skrbnik, Ljubinka Bobić, Nikola Simić, Petar Božović, Rade Šerbedžija, Krum Stojanov, Ljuba Tadić, Danilo Stojković, Pero Kvrgić, Mira Stupica, Miloš Žutić, Nenad Stojanovski, Predrag Ejdus, Mihailo Janketić, Branimir Brstina, Jasna Đuričić Jankov, Ivan Tomašević, Bora Todorović i Ružica Sokić.
Posle nekoliko upravnika, 2005. godine Petrović je konačno našao svog čoveka, Zorana Karajića, glumca koji je do penzije 2017. bio na čelu ove ustanove. Odmah je ustanovljena nagrada „Boris Kovač“ koju je iste godine dobio Karajić. Nagrada nosi ime glumca šabačkog pozorišta, oca Hanibala Kovača, Petrovićeve jezičke mine koji sam sebe naziva novinarom.
Ljubiša Jovanović „vratio“ se u šabačko pozorište 2014. kada je velika scena nazvana njegovim imenom. Ne zna se ko ga je u međuvremenu rehabilitovao i zašto, tek upravnik Karajić je pokrenuo festival „Pozorišno proleće“ 2016. godine i obrazložio da je to „na neki način naslednik i nastavak velikog jugoslovenskog festivala „Ljubiša Jovanović“ koji se ugasio kada se ugasila Jugoslavija“. Karajić i njegov mentor očigledno veruju da su Šapčani ludi i očekuju da budu i zbunjeni.
Svojom pameću Zoran Karajić hvalio se na šabačkoj televiziji i ispričao kako je pošao u osnovnu školu i sve znao tako da je učiteljica tražila od školskih vlasti da ga odmah upišu u četvrti razred – „takav nivo znanja bio“, i obrazlagao zašto se neredovno školovao i nije završio fakultet, kakve je uslove postavljao beogradskom Narodnom pozorištu i zašto nije otišao u prestonicu, zašto mu zavide (kolege kažu da pravi kroki od uloga, a tabloidi su pisali da je privatizovao pozorište i o privilegijama: bivše žene, sadašnje ljubavnice, ćerke, zeta, kafedžije na mestu predsednika Upravnog odbora…), žali se da su mu svojevremeno sekli kolumne u lokalnom listu, jer su „bile uspešne“, ali on ne obraća pažnju na kritike jer veruje sebi. Čudo od čoveka „koga zovu sve političke liste, ali on ne pripada nijednom klanu iako je to korisno“, samo – u Šapcu mu fali svetski pogled. Da mu ne fali prostor za pisanje (objavio dve knjige – 2004. o sebi i 2006. o jubilejima pozorišta) postarali su se iz gradske vlasti i dali mu da uređuje časopis za kulturu i umetnost „Kod 21“. Na promociji u Udruženju književnika u Beogradu, decembra 2015. godine, rečeno je da Šabac ponovo ima časopis kojim će se ponositi cela Srbija. Ime mu je dao Dušan Kovačević, kome je bio i posvećen broj. Inače, pravdajući se nedostatkom sredstava ugašen je Muzeum, godišnjak Narodnog muzeja u Šapcu koji je izlazio od 2000. do 2011. godine, a pre toga Godišnjak Međuopštinskog istorijskog arhiva u Šapcu, koji je izlazio od 1964. godine.
Kada je decembra 2017. godine Karajić morao u penziju, list „Danas“ iz pera šabačkog dopisnika Dragana Erakovića, inače glavnog urednika „Podrinskih“, novina koje se finansiraju iz budžeta i dele po ulici („Danas“ je ove godine dobio „samo“ dva miliona budžetskih para, ali je ipak dodelio šabačkom gradonačelniku nagradu „Prijatelj Danasa“) objavio je da na konkursu nije bilo prijavljenih najverovatnije zbog „izuzetno visokog renomea Šabačkog pozorišta i rezultata koje je ostvario Zoran Karajić“. Zbog toga je skupština grada za vršioca dužnosti direktora pozorišta imenovala diplomiranog pravnika Aleksandra Stankovića, koji je do tada bio rukovodilac Sektora pogrebnih usluga i Sektora pravnih, kadrovskih i opštih poslova u JKP „Stari grad“, a Karajić je ostao selektor i direktor festivala „Pozorišno proleće“. Dobro je što je ostao u pozorištu da Šapčanima približi svetski pogled i na pozorište, jer Šabačko pozorište umesto garderobe ima menjačnicu, ali zato veliki klub (kafe) i mali šuber, neugledan šalter gde se kupuju karte. Valjda je to svetski. Možda su tamo u svetu videli i da se zadužbine prodaju. Šabačko pozorište smešteno je u Zanatskom domu, koji su šabačke zanatlije podigle 1934. godine, a ovog leta jedna šabačka agencija za nekretnine prodaje uknjižen stan u toj zgradi za 37 hiljada evra, a ponuđena je i mogućnost zamene za Beograd.
Crtanje i bojenje
O evet-efendiji (u slobodnom prevodu klimoglav) pisao je Andrić, a njegov posao preživeo je vekove. U Šapcu i danas cveta.
Posao evet-efendije bio je da sluša sultana i klima glavom. Naravno, ne može svako da klima glavom – „mora to da radi sa razumevanjem“. Za neke je dar, a za druge ćar. Moderno su zovu – poltroni.
Gradska vlast, potcenjujući zdrav razum Šapčana, plasira podatke koje obrađuju čak dva servisa za informisanje, jer svaka koalicija ima svoje povereništvo i svoje novinare. Na primer, podatak da grad izdvaja sedam odsto za kulturu notorna je laž, jer se sabiraju plate u institucijama kulture i pare koje se daju (po samo njima znanim kriterijumima) udruženjima i društvima. primera radi, jedna slika – delo ni malo naivnog „naivca“, koju su platili Šapčani preko takozvanog konkursa, visi u kancelariji predsednika gradske skupšine Nemanje Pajića. Bilo bi fer da je pokažu građanima u čije ime je kupljena.
Osetljivost na slikare nije od juče. Još 2000. godine formirana je firma – Udruženje likovnih stvaralaca Šapca, čiji rad, platu direktora i njegove sekretarice finansiraju građani Šapca. Slobodan Peladić – „multimedijalni umetnik“, koji živi i stvara u Šapcu i Americi, kako piše na internet prezentaciji, bio je profesor u srednjoj školi, ali su ga „oklevetali nešto vezano za marihuanu“, lepo se pokazao na novom mestu. Tek ove godine ostao je bez sekretarice(!) i iz budžeta dobio „samo“ 1.450.000 dinara. Ne zna se ko usvaja izveštaje o radu, ako ih ima, kao i kako se troše pare.
Još o slikarima i drugim promenama. Kad neko kaže: Pričao mi jedan čovek koji sve zna, sagovornik tačno pogađa da je to Igor Marsenić. Niko tačno ne zna kako mu je upala četkica u med, ali se pretpostavlja da i tata, takođe slikar, ima neke zasluge, a gradonačelnik sigurno.
Naoko, sve je počelo muralom u centru grada pod nazivom „Promena“. Na tu promenu, na zidu 15 puta 14 metara, utrošeno je 102 tone boje a radilo se desetak dana. Ne zna se koliko je plaćen. Posle su došli i drugi murali drugih umetnika „naših i svetskih“, a murale i imena dobijali su i prolazi. Grad je finansirao, a umetnici su oplemenjivali građane prostorom u kojima su „mogli da uživaju“. Na red je došao gradski trg, a u timu je opet Marsenić. Vrednost radova 45 miliona, bez fontane.
Mladi umetnik govori na televiziji o slikarstvu, arhitekturi, knjigama, muzici… zna sve i može sve. Gradonačelnik ga 2016. predstavlja kao novog člana svog tima – za vizuelni identitet grada. Novi član Gradskog veća zadužen za kulturu otvara i zatvara sve što gradonačelnik ne stigne, a ponekad rade i zajedno „na mnogo nivoa i načina“. Ali, prijem u Gradskoj kući ume već i sam da organizuje. U njegovoj senci i dalje je „glavni istoričar Šapca“, Branislav Stanković, nekadašnji direktor Narodnog muzeja koji je umeo 2014. da se povuče u direktora iz senke da bi brat Zorana Bingulca dobio posao. Na početku sukoba u Srpskoj radikalnoj stranci 2008. godine Marko Bingulac bio je na čelu inicijativnog odbora koji je pozvao sve „poštene, vredne, obrazovne i moralne žitelje podrinjsko-kolubarskog regiona“ da se učlane u „nacionalnu stranku moderne orijentacije“. Nekadašnji inicijator nove radiklane stranke danas je direktor Narodnog muzeja u Šapcu i predsednik Izvršnog odbora Zelene stranke koja modernu Srbiju vidi u onome što im kaže Dušan Petrović. Nova stalna postavka, nazvana „Šabački vremeplov – baština za budućnost“, koja je koštala kao Svetog Petra kajgana, vrvi od grešaka. Ali, kako bi to direktor mogao da zna! On se u Muzej ni od kiše nije sklonio dok ga nije dobio na dar kao radno mesto.
Ja tebi serdare, ti meni vojvodo!
Početkom 20. veka Šabac je bio odmah iza Beograda. Bio je kulturna žiža Srbije i jako izvozničko mesto. Razvoj grada prekinuo je Prvi svetski rat u kome je porušen do temelja. Od 15 hiljada stanovnika preživela je jedva polovina. O njegovom stradanju pisali su i Džon Rid i Arčibald Rajs, a za zasluge u ratu odlikovan je Ratnim krstom Čehoslovačke, Francuskim ratnim krstom sa palminom grančicom i Velikom Karađorđevom zvezdom sa mačevima.
U Drugom svetskom ratu kroz logore i zatvore u Šapcu prošlo je 30 hiljada ljudi, a sam grad izgubio je više od pet hiljada svojih stanovnika. Trećina grada bila je srušena i popaljena. Slaveći dan oslobođenja od fašizma, Šapčani su do 2000. godine obeležavali 23. oktobar, dan kada je 1944. godine Šabac postao slobodan.
Muštrajući svoje regrute da stalno nešto rade, Petrović je 2015. smislio novi dan grada – 22. april, dan kada je 1867. godine turska posada napustila šabačku tvrđavu. Zgranuti Šapčani pitali su se da li su im za sve krivi Turci ili je samo njihov Sultan nostalgičan. Tek, glasali su klimoglavci, dan je usvojen na skupštini grada većinom, a na priredbi u centru grada voditelj je rekao da Šabac nije imao svoj dan… I Šapčani su priznali amneziju, samo niko nije znao šta da kaže o novom danu – malo zapisano, živih nema… Ali, to bi bila dilema samo za ljude od morala. Veliki Kombinator ima prašine za u oči koliko hoće. Nagradu za promociju grada dodeljena je rukometašima „Metaloplasike“, a Šapčani, osetljivi na svoje zlatne momke, jedva da su primetili kome su otišle druge nagrade. Oni što su se čudili, nisu imali koga da pitaju zašto je Olja Bećković dobila nagradu za razvoj demokratije i poštovanje ljudskih prava i sloboda. Počasna građanka Šapca (ide uz nagradu) prvi put je bila u ovom gradu. Petrović joj je oprostio ona pitanja o Ljubiši Jovanoviću, jer je ona sada u frontu protiv Aleksandra Vučića. Tu je i nagrada za razvoj sela, tek da se karte promešaju.
Koliko je novca dato za novu igranku Dušana Petrovića Šapčani ne znaju. Oni što znaju neće da kažu ni za živu glavu.
Naredne godine predstava dodele aprilskih nagrada preseljena je u dvorište Gradske kuće. Nagradu za razvoj demokratije dodeljena je predsedniku NUNS-a Vukašinu Obradoviću, a za promociju grada akademiku Dušanu Kovačeviću. Šapčani se ne sećaju kako ih je promovisao ovaj, inače izvrstan dramski pisac, jer on u Šapcu „nije poznao“ svoje školske drugove niti voli sećanja na Šabac i Mrđenovac. Ali, nova garnitura na vlasti voli njega ili ono što misle da predstavlja. Dobio je nagradu, igrane su njegove predstave, prvi broj novoizmišljenog časopisa posvećen je njemu, njegovoj ćerki organizovan je koncert… Veliki štrumf voli da ima svoje lične intelektualce. Već je kupio dva-tri, što se zna.
Prošle godine nagradu za razvoj demokratije dobio je list „Danas“ , a ove Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja, i redakcija lokalnog lista „Podrinske“. Da bi Šapčanima pljunuo u oči i nastavio svoje politikanstvo, Dušan Petrović svake godine uprlja po jednu ličnost. Prve godine sve je zasenila „Metalaplastika“, druge je trebalo da to učini Dušan Kovačević, treće uvaženi šabački lekar dr Predrag Tojić, a ove episkop Lavrentije. Jer, pored poštovanog vladike stala je najmizernija redakcija koju Šabac pamti, u čije ime se zahvalio Hanibal Kovač, pisac kolumne klozetskih metafora i glavni glumac porno filma sa ženom Zelenovićevog koalicionog partnera. I to je, kažu Šapčani samo vrh ledenog brega, začuđeni kakvim kombinatorikama su došli ljudi koji upravljaju gradom, gde se vode da rade, gde primaju platu a ne rade, kakav je to mozak odlučio da sruši Međuopštinski istorijski arhiv… Tamo se uselila gradska vlast, uzela celo potkrovlje, veliki prostor za dve male koalicije i poslaničku kancelariju Dušana Petrovića. Arhiv je vraćen u gore uslove nego što je imao pre renoviranja zgrade, inače zgrade proglašene za spomenik kulture, izgrađene 1865. godine kao prva Okružna bolnica kneževine Srbije. Nekoliko arhivskih radnika ima radno mesto u hodniku, gde sede i istraživači. Iznad njih šire se činovnici gradske uprave, a koliko ih stvarno ima (vlast se hvali malim brojem) može se ustanoviti pregledom ugovora na određeno koji traju i po deset godina. O profilima angažovanih lica knjiga bi se mogla napisati.

(nastaviće se)

Foto: mc.rs

Please follow and like us:
error0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *