TRAGIČNA BORBA ZA VLAST: Ideologija Milove „šume“

Zadnjih dana imamo prilike da vidimo kako se u praksi ostvaruje ideja Milovog puta u budućnost preko zelenih šuma oskudnih za skrivanje „niskorastućih gora“. U mitologiji novokomunizma, za razliku recimo od Jungovog simbolizma, gde je njeno drugo ime Senka kao „trezor“ nesvesnog, animalističkog, tamnog u svakoj ličnosti. Šuma je simbol „otpora“ „gerilskog rata“, „upada na okupiranu teritoriju“. Ona je političko banalizovani kič, kompenzancija straha od istine i bekstva od sopstvenog poraza. Kada je pominjao odlazak u šume nakon pobede demokratije u Crnoj Gori, Milo je verovatno zamišljao ovu vrstu „organizovonog spontaniteta“ kojoj prisustvujemo od Grahova do Tuzija, od Nikšića do Berana. Demokratiju je možda moguće pobediti samo njenom kompromitacijom, demonstracijom slabosti njene većine i institucionalnom insufincijencijom koja jednakost recimo pred zakonom pretvara u pravdu privilegivanih, na šta je recimo Milo lično sa svojom familijom navikao kao zakonom „prirodnog prava“, ali narodnu volju i narodnu pamet pamet ne mogu poraziti svi ovi neuspešni pokušaji „destabilizacije“ Crne Gore koju poražena vlast organizuje uz pomoć svojih saveznika i „uličnih formacija“. Suština dakle projekta „Šuma“ je pokazati nefunkcionalnost, nekompetentnost većine da obezbedi mir i zaštiti zdravlje i zakone Crne Gore. Zato se pribegava trima vrstama aktuelnih „diverzija“ na političku stabilnost i javnu toleranciju života u Crnoj Gori. Prva je „grafitna kontrarevolucija“ kojom se, pisanjem šovinistickih parola na sakralne objekte manjinske veroispovesti želi pokazati kako je nova demokratska većina donela sa sobom duh demonske mržnje prema manjinskim narodima, što naravno nije tačno.

Kao što je istina da nikada pojedinačni izvršioci ovih dela nisu od policije otkriveni, pa se ili radi o bićima crne magije iz sveta Bulgakova, ili pre od konkretnih ljudi u policiji zaštićenih „crtača zla“ kojima verovatno „rukovodi“ neko od Milovih savetnika za bezbednost ili još uvek nesmenjeni pomoćnik direktora policije za koga Milov specijalni tužilac kaže da je „jedan od najboljih policajaca Balkana“, ili ko zna ko od njihovih „podanika“. Druga je „diverzija“ poznata pod imenom „veleizdaja“ u kojoj se „nova vlast“ želi prikazati kao „okupatorska“, „osvajačka“, „agenturna“, prema kojoj narod oseća „prezir“ i pruža „otpor“, na „svakom mestu“ na način poput onog performansa osmorice komita sa zastavama koji su sa „komunističkog Grahova“, „poćerali“ demokratskog ministra koji je došao da pomogne narodu.

Cilj je u ovim slučajevima stvoriti osećaj nesigurnosti u redovima većine i „zaraziti“ druge sredine u Crnoj Gori ovom „klicom nasilja“. Treća diverzija je najopasnija „sukobiti narode“ u kojoj poput Đelošajevog poziva iz Tuzija, na „Otpor“, za koji isti gore pomenuti tužilac kaže da su slično počinjali sukobi u bivšoj Jugoslaviji, kojom se želi prikazati kako demokratska većina ponižava, maltretira i diskriminiše manjinske narode, pa je zato ona „neprijateljska“ i treba je „zbaciti“ u duhu starih komunističkih proglasa“, svi smo „Đelošaj i Tuzi“. Dakle već ovo jasno pokazuje na šta je sve spreman ideolog projekta „Šume“ u svojoj tragičnoj borbi za ličnu vlast i borbu protiv slobodne volje građana Crne Gore i koliko je naivan i slep u tome da poveruje da nije odavno pročitan i „uhvaćen u delu“.

Izvor: Nacionalist