Velike sile 

Obeležili smo sto godina od završetka Prvog svetskog rata ili Velikog rata. Obeleženo je kako je obeleženo. Što se tiče naše Srbije sve smo uradili kako treba. Što se tiče svetskih sila neka one same nose svoj krst. Svaka čast Rusiji i još nekim silama, a čelnici Francuske i svi oni koji su učestvovali na ceremoniji u Parizu neka im služi na čast raspored sedenja.
Mesta u prvom redu trebali su da imaju predstavnici onih država i naroda koje su herojski izneli borbe protiv okupatorskih sila u Velikom ratu od 1914. do 1918. godine.
Podsećanja radi, saveznici su bili države koje su se suprotstavile Centralnim silama u Prvom svetskom ratu. Članovi prvobitne Trojne Antante 1907. godine bile su Francuska, Rusija i Ujedinjeno Kraljevstvo. Italija je prekinula svoje savezništvo sa Centralnim silama, tvrdeći da su Austrougarska i Nemačka započele rat. Članovi Antante kao pridružene članice bile su Srbija, Crna Gora, Rumunija i Belgija. Naknadno u rat na strani naših saveznika se uključio i SAD.
Ako uzmemo u obzir žrtve u Velikom ratu, predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću mesto je bilo u prvom redu uz predsednike Francuske i Rusije. Naime, ako uzmemo u obzir zvanične podatke tadašnja Srbija je podnela velike ljudske i druge gubitke. Od ukupno stradalih vojnika Snaga Antante čak osam odsto bili su srpski vojnici. Što se tiče ukupnog broja stradalih među članicama Antante najgore su prošli Rusi, Francuzi i Srbi. Stradalo je oko 3,7 miliona Rusa od kojih 1,7 miliona vojnika i oko dva miliona civila uz 4.950.000 ranjenika. Stradalo je 1.415.800 Francuza od kojih je oko 40.000 civilnih žrtava a ostalo su vojnici. Ne treba zaboraviti i 4.266.000 francuskih ranjenika. Mi Srbi stradali smo najviše u odnosu na ukupan broj stanovnika. Po broju civila stradalo nas je najviše posle Rusa. Stradalo je čak 62 odsto srpske muške populacije između 18 i 55 godina. Srbi su imali oko 1.100.000 žrtava, od kojih oko 450.000 vojnika i oko 650.000 civila i plus oko 1.250.000 ranjenika. Od savezniika posle nas po žrtavama su Englezi, Rumuni, Italijani, Grci i Amerikanci i drugi. U proseku gledano među članicama Antante svaki osmi stradali vojnik ili civil bio je Srbin. I sada pogledajte na sve to sraman raspored sedenja gde je jedan Hašim Tači kao predstavnik nelegalne i nepostojeće države Kosovo bio blizu američkog i ruskog predsednika. Ima li pravde… Pa ima. Ali je uvek po prirodi stvari spora ali dostižna. Opet smo svedoci jedne velike igre velikih sila. Ne po prvi put.
Naše je da budemo mirni i dostojanstveni. Kao što je i Vučić u Parizu bio. Kao da je njemu bilo lako da gleda kako se šepure iza svetskih zvaničnika i predstavnika najmoćnijih sila osobe poput Tačija koji je optužen za najteže zločine i čiji su sunarodnici gledali da daju veliki doprinos u borbi protiv srpskog naroda i naših saveznika dok smo pre oko sto godina prolazili golgotu. Naši preci su ostavljali svoje živote prilikom proboja solunskog fronta i prilikom prelaza preko današnje Albanije dok su nas ubijali albanski i drugi teroristi i saveznici okupatorskih sila koje su predvodile Austrougarska i Nemačka.
Nijedna zemlja učesnica Velikog rata nije tako skupo platila svoju slobodu kao Srbija. Kraljevina Srbija ratovala je protiv Austrougarske i drugih centralnih sila od 28. jula 1914, kada joj je austrougarska vlada objavila rat, pa sve do kapitulacije Austrougarske, 3. novembra 1918. godine. Prve godine rata Srbija je pobeđivala austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda, srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf, gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je naša vojska prebačena na Solunski front, gde je 1916. godine zabeležila uspehe. Borbe za probijanje fronta počele su u septembru 1918. godine. Srpska vojska je krenula u proboj Solunskog fronta. Po naredbi vojvode Živojina Mišića: „Sa nepokolebljivom verom i nadom, junaci, napred u otadžbinu!“ naša vojska izvršila je proboj Solunskog fronta i ispisala jednu od najsvetlijih i najsvetijih stranica srpske vojne istorije.
Nemački car Viljem, koji je u svoje vreme bio personifikacija protivnika Srbije, rekao je o srpskom narodu: „Šteta što taj mali narod nije moj saveznik.“
I posle svega treba da ostanemo ponosni. Ponosni i dostojanstveni. Kako u svakodnevnom životu tako i dok se sećamo naših predaka. I da naše potomke učimo ko smo i šta smo i da smo se uvek borili za slobodu svog naroda i svoje države. Ponosni i hrabri. Bili smo i ostaćemo. Takvi smo bili i takvi i treba da budemo. Valjalo bi da budemo i složni. Složni u miru kao što smo složni i u ratu!

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *