VLADIMIR ĐUKANOVIĆ: Finale rata u bivšoj SFRJ

Konačnom presudom antisuda u Hagu protiv Ratka Mladića stavljena je tačka na politički projekat raspada SFRJ u krvavom ratu. Dalje mrvljenje sledi u miru, po mogućstvu i u nekom kontrolisanom sukobu ukoliko se akteri sa ovih prostora ne slože sa projektantima ili ako se sami projektanti mrvljenja bivše nam zemlje ne slože o konačnim granicama.

Izlišno je komentarisati samu presudu. Najpre jer je nije doneo sud, već politička institucija. Haški tribunal je klasičan primer političkog projekta onih koji su naumili da razore bivšu SFRJ po modelu da su Srbi, kao neposlušni, najveći krivci, a što se ostalih tiče, oni su mahom „žrtve velikosrpske hegemonije“, ali da bi se opravdala navodna pravednost te banditske institucije, onda će se i od ostalih aktera u tom sukobu osuditi najmanje bitni ili oni koji su potrošeni.

Uglavnom, što se srpske strane tiče, njoj su osuđena kompletna vojna i politička rukovodstva i to je bio suštinski politički cilj. Pobednik sukoba piše istoriju i presuđuje. Šta je pravedno, a šta nije, ostavljeno je Gospodu da presudi, ali što se ovozemaljskog života tiče, u udžbenicima će širom sveta pisati da je najstradalniji narod tokom 20. veka na ovim prostorima počinio genocid prema onima koji su tokom Drugog svetskog rata bili nacistički saveznici.

Da, baš ti koji su imali fabrike smrti i kojima je od istorije jedino ostalo da se diče klanjem svojih komšija danas su žrtve, a njihove žrtve postadoše dželati. Da, baš oni koji su slali svoje trupe da zajedno sa SS jedinicama ratuju podno Staljingrada i koji su bili „hrvatsko cvijeće“ tokom NDH. Da, baš oni koji su Nemce dočekali sa cvećem, e baš ti su žrtve, a oni koji nastradaše od nacista i svojih komšija kojima su Nemci bili draži, ispadoše dželati. Bez obzira na činjenicu da danas na prostorima gde su ti „dželati“ živeli tih „dželata“ nema više, jer ih komšije „žrtve“ proteraše, pobiše, nasilno asimilovaše, kuće im spališe i seme zatreše. Pravedno, zar ne? Onako haški, po meri.

Prošlost i nepravda koja nam je načinjena ne mogu se zaboraviti. Osude srpskih političkih i vojnih rukovodstva svih naših srpskih zemalja su nepravda epskih razmera. Naše žrtve nisu bitne projektantima raspada SFRJ i nikada neće biti nikom od njih važne. Mi nemamo pravo takav odnos da im zaboravimo, ali moramo da budemo svesni političkih prilika i sa tim da živimo kako bismo gradili budućnost. Izazova će biti koliko god hoćete, posebno sada kada zlikovci krenu da kidišu na Republiku Srpsku i sa finiširanjem otimačine oko KiM. No, mi tu moramo drugačije da pristupimo. Videli smo devedesetih da nije išlo, jer šut sa rogatim ne može da se bori.

Bez saveznika, bez lobiranja, konstantnog rada, ekonomskog uzdizanja i stalne medijske borbe za naše interese, nema rezultata. Koliko god puta da nam nepravdu nanesu, mi nemamo pravo da klonemo i da padnemo, jer to oni čekaju. Svaki put moramo da ustanemo, prema zlikovcima smešak, tapšanje po ramenu i nastavljamo da radimo u našem interesu. Suštinski, emocije čuvajmo u sebi, progutajmo na hiljade knedli i radimo, radimo, radimo, sve dok ne dođe naših pet minuta. Onog ko stalno deli šamare jednom kada šamar dobije mnogo više boli od onog kome su šamari stalno deljeni.

Jedno finale je završeno. Novi krug kvalifikacija na Balkanu je krenuo.

Kurir