ZADUŽBINARSTVO – VRAĆANjE PRAVIM VREDNOSTIMA

“Želim da ostavim Beogradu nešto što će ostati generacijama iza nas”, reče mi pre neki dan u Skupštini grada Beograda jedan od bogatijih Srba. Priznajem da sam bio prijatno iznenađen. Ne zato što je ovaj čovek odlučio da učini dobro delo, jer on to često čini, već zato što skoro osamdeset godina u Srbiji nema zadužbinarstva. Odmah sam mu dao nekoliko predloga za izgradnju javnih zgrada i uređenje javnih površina koje uvek imam na radnom stolu. Prihvatio je da uredi jedan veliki park u centru grada i izgradi umetničku galeriju. Radujem se ovom poduhvatu jer verujem da će njegov primer slediti i drugi bogati Srbi, a to bi bio dokaz da se naše društvo duhovno oporavlja.

Zadužbina je srpska reč koja se prvobitno izgovarala zadušje, što je značilo za dušu. Zadužbinarstvo je imalo veliki značaj za naše društvo, a posebno za kulturu tokom devetnaestog veka pa sve do Drugog svetskog rata. Prvi srpski zadužbinar devetnaestog veka bio je sin vožda Karađorđa knez Aleksandar Karađorđević koji je zaveštao veliki novac u dobrotvorne svrhe. Zadužbine su osnivali kapetan Miša Anastasijević, Ilija Kolarac, Vlajko Kalenić, Nikola Spasić, Luka Ćelović Trebinjac, Nikola Čupić, Mihailo Pupin, Milan Kujundžić Aberdar, Sima Andrejević Igumanov, Aleksa Krsmanović, Bogdan Dunđerski, Vladimir Matvejević i mnogi drugi. Zanimljivo je da među zadužbinarima skoro da nije bilo obrazovanih ljudi, a neki od njih su bili polupismeni. Svi oni, ponikli iz naroda, koji su ličnim radom uspeli da steknu ogromno bogatstvo, ostavili su sve što su stekli ili deo kako bi se razvijala srpska privreda, gradile škole i bolnice, pomagali siromašni đaci i studenti ili kako bi se razvijala kultura. 

Danas većina građana kada čuje reč zadužbina pomisli na zgradu Kolarčevog narodnog univerziteta, Kapetan Mišino zdanje ili na Igumanovu palatu. To jesu najveće zadužbine, ali bilo je u prošlosti mnogo manjih koje su bile namenjene razvoju kulture ili obrazovanja. Zadužbina Nikole Čupića, koji je bio unuk Stojana Čupića – Zmaja od Noćaja, bila je namenjena izdavanju knjiga. Književni fond uglednog trgovca iz Valjeva Radovana Lazića, koji je biran za poslanika i predsednika Valjevske opštine, iz 1883. godine, osnovan je sa „ciljem pomaganja izdavanja popularnih spisa za narod”. Književnim fondom je upravljao direktor Valjevske gimnazije. Zadužbina Ilije Kolarca imala je dva fonda, književni fond Ilije M. Kolarca, o kome se danas malo zna, i fond za podizanje Kolarčevog narodnog univerziteta. Danas malo ko u Srbiji zna da je Zadužbina trgovca Nikole Spasića bila bogatija od Nobelove fondacije!? Spasićeva supruga Anastasija Naka Spasić, plemenita žena i sama dobrotvor, rekla je svom suprugu na početku Prvog svetskog rata da kako nema ni sina, ni brata u vojsci, dobro bi bilo da pomogne tolikim unesrećenim vojnicima. Već sutradan, Nikola Spasić piše pismo ministru prosvete i crkvenih poslova, u kome pored ostalog, kaže:

„Na ovom što još uvek živim i što moje imanje opet gledam zahvalan sam prvo Bogu pa iza Boga odmah srpskoj vojsci. Zato hoću srpskoj vojsci da se zahvalim, na našem spasenju i na našoj slavi koju nam je donela, na taj način što odmah predajem svoje imanje u Beogradu na uglu ulica Knez Mihajlove i Vuka Karadžića 37, kao svoj prilog Srpskom narodnom invalidskom fondu Sveti Đorđe”. Mesečni prihod Zadužbine Luke Ćelovića Trebinjca, koji je predavan upravi Beogradskog univerziteta, iznosio je 260 hiljada dinara 1931. godine. Plata redovnog profesora, ministra ili generala bila je tada oko 5 hiljada dinara mesečno. Marija i Mijailo Milivojević osnovali su 1871. godine Fond za pomaganje ostarelih i osiromašenih srpskih pisaca. Mnogi siromašni srpski pisci, posredstvom SANU, dobijali su pomoć ovog Fonda. Među njima bili su Petar Kočić, Vladislav Petković Dis, Milica Janković, Vojislav Ilić i drugi. Milan Kujundžić Aberdar, pesnik, filozof, profesor, ministar prosvete, predsednik Narodne skupštine, diplomata i akademik, po kome ime nosi Aberdareva ulica u našem gradu, osnovao je Zadužbinu 1891. godine. Ova Zadužbina otpočela je rad tek 1931. godine, a uz njenu pomoć do Drugog svetskog rata izdato je 117 knjiga. 

Srpski zadužbinari su bili ljudi različitih profesija, ali većina su bili trgovci ili kako bismo danas rekli poslovni ljudi. Mnogi od njih, iako veoma skromnog obrazovanja, bili su svesni koliko je važno da se ulaže u školovanje mladih ljudi, obrazovne institucije, nauku i kulturu. Neke od njih su pratile kontraverzne priče o tome kako su se obogatili. Ipak, bili su svesni da imaju obavezu da deo svog zarađenog bogatstva vrate srpskom društvu kako bi se ono razvijalo. Zato je najviše dobrotvora svoje bogatstvo zaveštavalo Beogradskom univerzitetu i Srpskoj akademiji nauka. Ti ljudi su bili patriote koji su voleli svoju zemlju i želeli da se ona razvija i napreduje. Mišljenje savremenika o tome kako su se obogatili nisu promenili, ali su svojim zadužbinama zaslužili trajno, vekovno pamćenje društva. Obaveza svakog čoveka je da pomaže drugima u skladu sa svojim mogućnostima. Neko osnuje zadužbinu, a neko čini druga dobra dela. Tek kada se to dogodi možemo da kažemo da se srpsko društvo oporavlja i humanizuje. Zato se radujem pojavi zadužbinarstva, jer to je znak da se naše društvo vraća pravim vrednostima.

Please follow and like us:
error0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *