Zašto svako ko zna sva slova i ume da se potpiše hoće da bude novinar

Jedan ugledni Politikin novinar krajem osamdesetih godina, u vremev elikih društvenih previranja, tvrdio je da u Beogradu nema više od trideset „pravih novinara“. Danas bi imao mnogo razloga da tvrdi da ih je još i manje iako je broj onih koji se predstavljaju kao novinari narastaon a hiljade.

Standardi kojih se lično držao i koji su držali čast, ugled i obraz profesije
bili su znanje ( i obrazovanje ), istinoljubivost, profesionalno poštenje i hrabrost.
Znanje je podrazumevalo obrazovanje, akademsku diplomu, široku
opštu kulturu, razumevanje javnih potreba i uloge medija u društvenom
životu.

Istinoljubivost je nešto što je bilo elementarna i podrazumevajuća
pretpostavka za svakog ko je poželeo da se bavi novinarstvom.
Ona se potom svakodnevno negovala i razvijala u redakcijama.

Profesionalno poštenje ticalo se objektivnosti i odgovornosti prema
ljudima, dogadjajima ili pojavama o kojima se govorilo, pisalo ili
komentarisalo. Lična i profesionalna hrabrost podrazumevala je
svakodnevnu borbu i istrajavanje na etičkim standardima i pravilima
profesije. Tako se stizalo u krug „pravih novinara“.

U medjuvremenu život se ubrzao, zemlja se promenila,
društvo se transformisalo, namnožili su se mediji i novinari
a uporedo sa „inflacijom novinara“ padali su njihova vrednost
i „cena“. Paradoksalno ali provereno i potvrdjeno.

Obrazovanje je postalo nebitno, istinoljubivost je relativizovana, objektivnost
izgubljena a profesionalno poštenje zaboravljeno. Hrabrost je nestala,
afirmisana je neodgovornost. Stvoren je ambijent u kome svako
ko zna trideset slova i ume da se potpiše može da pretenduje
na novinarski poziv.

Mnogi u tome i uspevaju posebno kad ambiciju bez pokrića prepoznaju i „podrže“
medijsko politički spin skauti raznih provinijencija. Tada se kao novinari
u javnosti pojavljuju razni „Cvetkovići“, „Tešanovići“, „Sejdinovići“ ili
Georgijevići“… Ma koliko se razlikovali zajedničke su im „sumnjive namere“
Neki od njih su samo, željni pažnje, „medijski egzibicionisti“, neki
promoteri „fejk njuza“ ali neki su i „strani agenti“ kako, recimo, u Rusiji
i još nekim zemljama zakonom kvalifikuju sve one koji se bave javnim
pitanjima a „finansirani su iz inostranstva“.

U takvoj medijsko političkoj zbrci na gubitku su i novinarstvo i mediji
i javnost. Zato je krajnje vreme da se pronadje rešenje i način da se
„odvoji žito od kukolja“ pa makar nas ostalo i samo trideset.

E. E.

Оставите одговор