“Zlatna rukavica” opet u modi, izaziva željne pravog muškog dokazivanja!

Baš kao nekada, sinoć je hala u niškom “Čairu” bila dupke puna. Došli su znani i neznani da uživo prate nove, naše i strane majstore “plemenite veštine”, da uživaju u hrabrom srcu i bokserskom umeću takmičara iz 25 zemalja sveta!

Da je ovo bio događaj o kome će se pričati, bar do sledeće “Zlatne rukavice”, potvrdili su još u petak, u kabinetu gradonačelnika Darka Bulatovića, naša bokserska reprezentacija na čelu sa prvim čovekom Saveza, našim proslavljenim asom, Nenadom Borovčaninom…


Obećali su tom prilikom naši mladi asovi, da će se boriti hrabro, časno i pošteno za ovu prestižnu titulu, da će učiniti spektakl neponovljivim. I tako je i bilo. Dominirali su, kako se i očekivalo ruski takmičari, ali je naš superteškaš Vladan Babić osvojio “Zlatnu rukavicu” posle velike borbe i pobede u finalnoj borbi…
Kao što je to uvek bivalo, dvodnevne borbe u niškom “Čairu” privukle su mnoge poznate ličnosti iz sveta šou biznisa, politike, a posebno bivše šampione ove viteške borbe među konopcima. Oni su bili i žiri ovog takmičenja: Mirko Puzović, Dragomir Vujković, Ace Rusevski, Milivoj Labudović, Tadija Kačar, Fazlija Šaćirović i Miodrag Perunović. Sve sami asovi, osvajači mnogih medalja, olimpijski šampioni!


Velikani ringa. Svaka priča za sebe, dostojna bi bila i ozbiljnog dokumentarnog filma. Gledali su dva dana naslednike, tražili u njima naše buduće bokserske idole. I prisećali se svojih početaka.


Trebalo je doći i videti sa koliko pažnje i poštovanja su se prema njima ophodili budući asovi ringa!? Sa koliko pažnje se upijala svaka reč bivših šampiona, slušao svaki savet tokom dvodnevnih borbi…
Sve nas je to podsetilo na neka stara dobra vremena, kada je boks bio glavna i jedina ulaznica za tamo, gde se učilo viteštvo, gde se dobijao večiti pečat časti i poštovanja… Evociramo, kako je to bilo nekada, u staroj Jugi, kada je boks bio jedino mesto, između četiri strane oivičene konopcima, u kome se mogla korisno trošiti razuzdana mladalačka energija. Mnogi su upravo zahvaljujući boksu, naučili najbitnije lekcije života: da budu svoji, dostojni i da poštuju protivnika, da budu vitezi fer borbe, a ne prolazni likovi sa ulične kaldrme, koji se momentalno zaboravljaju…
Mnogima je boks bio jedini put u život, karta spasenja i odlaska iz nemaštine i velikih nevolja – tvrde oni koji su taj trnoviti put prešli. – Mnogi od nas su bili “domci”, jer smo zbog razno-raznih mladalačkih ludosti dospeli u državni nadzor, iako je nekima bilo tek 15-16 godina! Nismo imali izbora, ako smo hteli pravi život. A, vrlo brzo smo skoro svi shvatali da smo na pogrešnom putu…Taj boravak, konkretno, ja sam bio u KP Domu u Kruševcu sedamdesetih godina prošloga veka, mnogo nam je značio, da osetimo i vidimo kako izgleda druga strana medalje, bez drugova iz kraja, bez roditelja, pod strogom kontrolom vaspitača… Ja sam tu stekao zauvek prave prijatelje, sa kojima sam maštao o nekom novom životu… Bili su tu iz svih krajeva Srbije… Zato sam se odlučio za boks, mada mog kuma taj sport nije uopšte zanimao… I ubrzo sam se, posle dobrog vladanja, vratio u Beograd i obreo u bokserskom klubu “Novi Kolektiv”! Trenirali smo u zmenuskoj hali “Pinki”… Već sam tada sretao kasnije takozvane “žestoke momke”, koji su hteli da uče boks ne radi takmičenja, već radi lične bezbednosti… Ali, bitnije od svega toga, trenirajući i međusobno sparingujući, naučili smo da jedni druge poštujemo, da nikada ne udaramo nemoćnog, da proslavimo kako dolikuje pobedu, ali isto tako da stojički istrpimo poraz. To je nešto što nije imalo cenu kod svih nas u kasnijem životu…

(nastaviće se)

Foto: Promo

Please follow and like us:
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *